Zamislite sledeću situaciju: imate nekoliko hiljada evra koje želite da uložite u poboljšanje kvaliteta svog života i hoćete da uradite nešto što je dobro i za vaše domaćinstvo i za životnu sredinu – da ugradite solarne panele na svoj krov. Na taj način sebi smanjujete račun za struju, a ujedno koristite ekološki izvor energije.
Naravno, pošto Sunce nije konstantan izvor energije (kad padne mrak ili kada ga zaklone oblaci), ono ne može da se koristi kao jedini izvor. Međutim, stvar ide i u drugom smeru: tokom letnjih dana solarni paneli proizvode više energije nego što domaćinstvo u tom trenutku troši. Zbog ovakvih nekonstantnosti, prirodno i logično rešenje ove situacije jeste da korisnik uzima iz sistema električnu energiju kada mu je potrebna – kao što i radi svako domaćinstvo u Srbiji – i da u sistem ubacuje proizvedenu a nepotrošenu struju sa svog krova, e da bi se na kraju meseca ili godine „prebilo“ to što je proizveo i potrošio.
Ovakav korisnik – koji ujedno i troši i proizvodi određeni proizvod – zove se prosumer. Mnoštvo ovakvih prosumera u Srbiji učinilo bi da se poveća energetska nezavisnost domaćinstava, smanjilo bi potrošnju „prljave“ električne energije, koja nastaje spaljivanjem uglja, a ujedno bi građanima ostajalo više novca za svakovrsnu drugu potrošnju ili štednju.
Sa celom ovom pričom, međutim, postoji jedan malecni problem: ona u Srbiji nije moguća, i ne postoje naznake kada će postati moguća.
Ceo gornji uvod zapravo nije morao da se zamišlja – reč je o stvarnosti koju je iskusila porodica Džokić sa Voždovca u proteklih nekoliko godina. Ana Džokić je svoj problem izložila u Skupštini Srbije sredinom novembra 2018, na šestom sastanku Parlamentarnog foruma za energetsku politiku Srbije. Džokići su na svoj krov postavili osam solarnih panela, na ukupno 14 kvadratnih metara, sa instalisanom snagom od dva kilovata.
„Naš cilj nije bio da imamo potpunu energetsku nezavisnost, da se isključimo sa mreže, što bi bilo veoma skupo i nepotrebno rešenje, već smo se vodili time da delom šaljemo višak električne energije – ono što direktno ne koristimo, da ide direktno nazad u mrežu. Danas na jednostavne načine možete predvideti koliko je energije moguće proizvesti na vašoj lokaciji, unošenjem geografskih podataka i nagibom krova. Postoji tzv. PVGIS alat (Photovoltaic Geographical Information System), koji je napravila Evropska komisija, a na našoj lokaciji, sa osam panela, procenjena proizvodnja bila je 2390 kWh godišnje, i danas, nakon tri godine života u tom stanu, to iznosi oko 50 odsto ukupne potrošnje“, rekla je Džokić, uz napomenu da ih je distributer solarnih panela obavestio „da priključenje solarnih panela nije potrebno prijaviti Elektrodistribuciji, što će se kasnije ispostaviti kao neistina“.
Prvih par meseci – a reč je o letu 2016. godine – sve je funkcionisalo kako treba, sa 300 kWh unetih u mrežu (polovina ukupne proizvedene energije u tom periodu). E, tada je Elektrodistribucija shvatila da se brojilo vrti unazad, pa su ga dva puta menjali misleći da ne radi, a onda su Džokići dobili sledeće obaveštenje: „Prema Uredbi Elektrodistribucije, nije dozvoljeno da solarni paneli budu priključeni na istu instalaciju sa koje se napaja brojilo. Molimo vas da razdvojite instalaciju, u suprotnom, bićete isključeni sa električne mreže.“
Džokići stupaju u kontakt sa inženjerima i pravnicima EPS Distribucije iz Beograda, međutim, nikome u potpunosti nije jasna procedura koju treba primeniti u ovom slučaju – kako da se solarna elektrana u vlasništvu fizičkog lica priključi na elektroenergetsku mrežu.
Četiri meseca nakon što su Džokići poslali zahtev EPS-u za Izdavanje uslova za projektovanje i priključenje, EPS im odgovara da ne može da im izda tehničke uslove, traži da umesto monofaznog bude instaliran trofazni priključak na elektroenergetsku mrežu, traže da se instalira posebno brojilo za proizvedenu energiju (iako postojeće, kao što se videlo – ali i novo, digitalno – već „vrti“ i meri „unazad“ količinu energije ubačenu u sistem). Ujedno, Džokići su obavešteni i da ako žele da ostvare svoj naum, treba da osnuju firmu, odnosno da mora da postoji pravno lice koje će ubacivati energiju u mrežu – fizička lica to ne mogu da rade.
Štaviše, da im EPS ne bi isključio struju, Džokići su morali da obustave svako ubacivanje električne energije nazad u sistem – instalirali su aparat koji isljučuje solarne panele čim je potrošnja manja od proizvodnje. Na ovaj način, od ukupne energije koju je moguće proizvesti, Džokići sada koriste samo 23 odsto, dok se 77 odsto blokira, odnosno – baca.
„Vreme“ je poslalo ista pitanja Elektroprivredi Srbije (EPS) i Ministarstvu zaštite životne sredine – šta je potrebno individualnim potrošačima da počnu da koriste solarne panele tako da mogu da vraćaju višak električne energije u sistem, te da li je reč o preprekama u regulativi ili u nečemu drugom.
Iz EPS-a je stigao kratak odgovor: „Koliko znamo, kod nas nema takvih ugovora o otkupu električne energije, jer bi onda domaćinstvo koje hoće ovaj vid snabdevanja moralo da pređe na komercijalno i plaća višu cenu struje, a ima i nekih tehničkih ograničenja i nedostatka propisa.“
Ministarstvo zaštite životne sredine nije odgovorilo.
„Ne postoje tehničke mogućnosti zato što nisu dozvoljene tehničke mogućnosti“, kaže za „Vreme“ Aleksandar Macura iz RES fondacije koja se, između ostalog, bavi i klimatskim promenama, obnovljivom energijom i energetskom efikasnošću.
„Po Pravilniku o radu distributivne mreže, koji propisuje kako elektrana može da se priključi, nije predviđeno postojanje prosumera. Moguće je priključiti elektranu iza brojila, odnosno moguće je priključiti elektranu na kućnu instalaciju, kao što su Džokići uradili, ali pod uslovima u kojima su Džokići na kraju završili – dakle, da se višak ne vraća ni po jednoj fazi, nikada. I to onda rezultuje da su Džokići bacili tri četvrtine energije, a da bi je bacili, morali su da ulože još para. Po sadašnjem Pravilniku, jedina prihvatljiva mogućnost jeste da se energija koristi isključivo za sopstvene potrebe. U suprotnom, priključak elektrane je moguć pod nekim drugim uslovima, koji celu priču obesmišljavaju kada je reč o takvim malim elektranama“, kaže Macura.
Tek nakon otklanjanja ove administrativne prepreke – jer je struju fizički moguće ubaciti natrag u sistem, a postojeća brojila već mere kolika je to količina struje – mogu da se postave pitanja koliko ta električna energija vredi i ko to želi da kupi.
„Ništa ne vredi koncept prosumera ako EPS neće da kupi struju, a nikog drugog ne zanima. Dok smo prošle godine radili istraživanje, privatni snabdevači električnom energijom su govorili da bi prihvatili tu struju. Dakle, bilo je ponuda, rekli su pod kojim bi uslovima oni razmenjivali struju. Međutim, ta ponuda je nemoguća, jer ne postoje uslovi za priključenje – džaba što privatni snabdevač hoće, dok distributer ne odobri. Postoji interes, samo bi trebalo ukloniti tu tehničku barijeru. Po meni, ne postoji baš nikakva prepreka, osim loše volje, da se to uradi već sada. Jer, kod Džokića su rekli da mora trofazni priključak, kako bi bio simetričan sistem. Ali, to je važno za velike sisteme, ne za porodičnu kuću, tu se simetrija radi posle, na makronivou.
Kada bi ta elektrana bila velika, onda bi imalo smisla da ona odmah bude priključena na sve tri faze. Elektrana na sunce pravi jednosmernu struju. Da bi ta struja otišla u mrežu, ona mora da se pretvori u naizmeničnu, koja može da bude jednofazna ili trofazna. Ako bi ta elektrana bila velika, onda bi imalo smisla da ona odmah ide po sve tri faze, ali ova elektrana kod Džokića, kao i druge krovne elektrane, imaju snagu jednog električnog bojlera, koji je, inače, takođe monofazan potrošač. Ako obrnemo stvar, onda se postavlja pitanje – kada uključujem bojler, je l’ treba da zovem dispečera, da mu kažem da pravim asimetriju u sistemu“, kaže Macura.
Srbija je 2006. godine ratifikovala Ugovor o osnivanju Energetske zajednice zemalja jugoistočne Evrope i Evropske unije, po kome do 2020. godine udeo obnovljivih izvora energije mora da dostigne 27 odsto bruto finalne potrošnje u zemlji. Međutim, ukupna kvota za proizvodnju električne energije putem solarnih panela po povlašćenim cenama odavno je „popunjena“.
Dakle, za razliku od – kako smo već videli u „Vremenu“ – Hrvatske i njenih pozitivnih iskustava sa prosumerima, energetskim zadrugama i početkom decentralizacije energetskog sistema, u Srbiji je sistem i dalje krut i centralizovan, usmeren odozgo nadole, bez mogućnosti da „mali potrošači“ nešto promene nabolje i za sebe i za druge. Zvuči poznato.
Stavovi izneti u članku ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel.
