Dok današnji evropski košarkaški početnici bez razmišljanja trče u NBA na prvi poziv, teško je shvatiti da se nekada moglo reći „ne“ pozivu iz NBA. Nije bio dovoljan čak ni motiv tipa „prvi Evropljanin“ u najjačoj ligi sveta. Čovek koji je rekao „ne“ NBA ligi zove se Dražen Praja Dalipagić, legenda Partizana i naše reprezentacije, ali takođe i evropske i svetske košarke. Od ponedeljka je prvi igrač iz Srbije i Crne Gore u Kući slavnih, svojevrsnom „košarkaškom Luvru“ u Springfildu, gradiću u kome je Džems Najsmit 1891. izmislio košarku. Posle Bore Stankovića i Ace Nikolića Dalipagić je naš treći čovek među košarkaškim besmrtnicima dok su dvojica njegovih saigrača iz reprezentacije nekadašnje Jugoslavije, Krešo Ćosić i Dražen Petrović, priznanje dobili posmrtno.
Flegmatičan kao i uvek, sasvim različit igračkom vremenu u kome je raznosio snagom, dominirao skokom i oduševljavao šutem, nije se previše uzbudio na vest iz Amerike. Kada je u nedavnoj akciji koju je organizovao KK Atlas, klub u kome je tim-menadžer, pod nazivom „Svi za Praju“ izneta gomila frapantnih rekorda, samo je rekao: „Pojma nisam imao o većini ovih podataka“.
Sa istom ravnodušnošću priča zašto 1976, posle Olimpijskih igara u Montrealu, nije prihvatio ponudu Boston Seltiksa:
„Zvali su me u letnji kamp i otišao sam, najviše iz znatiželje. Posle 15 dana rada priđe mi Red Ojerbah, legendarni trener Bostona, i kaže da smo od 30-ak nas odabrani samo izvesni Norm Kuk i ja… On je prihvatio, ja sam odbio jer je to značilo da više nikada neću moći da igram za reprezentaciju Jugoslavije. Vremena su bila takva, odnosi FIBA–NBA nepostejeći, mi smo bili amateri, oni profesionalci. Da sam ostao, bio bih kažnjen od FIBA i MOK-a, nikada više ne bih mogao da igram za reprezentaciju… Bila je to prevelika cena.“
Iskreno veruje da je mogao da igra u tadašnjem Bostonu:
„Jašta, bolan…Video sam to na treninzima. Samo još jedan detalj: Red Ojerbah je na kraju kampa pozvao Džona Havličeka, legendu Seltiksa, predstavio me i rekao: ‘Ovo je tvoj naslednik’. Džon je bio veoma ljubazan, ubeđivao me je da ostanem. Mogao sam sigurno da igram u NBA, i ja i mnogi drugi iz moje generacije, problem su bili propisi ali i nepoverenje koje je NBA tada imala prema svemu što je u košarci neameričko. Osim toga, nismo im toliko ni bili potrebni jer su univerziteti svake godine izbacivali dovoljno dobrih igrača da bi se NBA normalno obnavljala. Poslednjih godina je situacija sasvim drugačija. Univerziteti kao da su presušili sa talentima i zato skauti NBA timova vršljaju Evropom od najmanjih do najvećih takmičenja.“
O razlici između evropske i NBA košarke:
„Ranije su američki igrači jednostavno bili fizički superiorniji. Sada se ta razlika svela na minimum jer Evropljani mnogo više rade na fizičkoj pripremi, igrači koji odlaze iznajmljuju posebne trenere za fizičku pripremu, naša takmičenja su mnogo jača i igrači odlaze u NBA mnogo spremniji. Kada se na to nadovežu talenat i osećaj za kolektiv, za timsku igru, uz taktičko-tehničke osnove koje im usađuju dobri treneri, eto objašnjenja zašto su Gasol, Peđa Stojaković, Novicki i ostali tako uspešni u NBA…“
Do angažovanja u KK Atlasu sredinom sezone, Praja Dalipagić je bio običan gledalac na košarkaškim utakmicama. I to godinama unazad. Jednom je pokušao da radi u svom Partizanu, nije išlo. Nerado priča o tome:
„Takav sam kakav sam… Nikada nisam bio ni u jednom klanu, nisam se gurao ni u jedan forum niti sam tražio da me neko negde protežira, da lobira za mene. Mirno spavam, zadovoljan sam što sam takav a, eto, ima ljudi koji me se sete… Nedavno sam izabran za člana Tehničke komisije Evrolige, Kliford Luik, Miki Berkovic, Panajotis Janakis, Roberto Brunamonti i ja. Radujem se što ću ih uskoro videti na sastanku u Tel Avivu za vreme Fajnal fora, kad već nisam prošle godine u Barseloni jer nisam bio dovoljno „podoban“ da mi španska ambasada u Beogradu izda vizu… Sada stiže i ovo priznanje. Ponosan sam što sam prvi igrač iz Srbije i Crne Gore koji je ušao u Kuću Slavnih.“
Oni koji ne pamte Dalipagića kao igrača, izgubili su mnogo. Ako nečija mašta može da spoji šut Stojakovića, brzinu Gurovića, mentalitet Bodiroge, skok Drobnjaka i asistencije Tomaševića, možda će moći da zamisli kakav je igrač bio Praja. Uostalom, ako je neko bio u stanju da u italijanskoj Ligi strpa 71 poen u meču Verona–Kinder 1986. (sa 35 godina!) ništa više ne treba dodati. Sa 3312 poena na 243 utakmice (više od njega, 303, odigrao je samo Ćosić) najbolji je strelac reprezentacije, dok u Partizanu drži rekord svih vremena sa 8278 poena na 305 utakmica. Sa „plavima“ je osvojio 12 medalja na velikim takmičenjima: pet na evropskim šampionatima (tri zlata, srebro, bronza), tri na Olimpijskim igrama (zlato, srebro, bronza) i četiri na svetskim šampionatima (zlato, srebro, dve bronze).
Pravi čovek na pravom mestu.
