Pozitivno, sve gore

Uobičajena prepodnevna gužva u malom parku Johan Štraus. Četiri klupe, tobogan, dve ljuljaške, jedna klackalica i viseći most Indijana Džonsa. Možda još ponešto što se nije videlo od dece, mama, bagera, trotineta i bebisiterki. Jutarnje diskusije o tome čija beba duže spava i da li indijska masaža utiče na bolove u stomaku očigledno su uspešnije što se više učesnica zgura na jednu od klupa tako da one koje sede na kraju povremeno izgube ravnotežu. Eva je odrasla u blizini i sada s trogodišnjom ćerkom Larom često dođe u park. Iako u Beču ima mnogo lepših mesta, većih parkova i manje gužve, Evi prijaju neobavezni razgovori u kojima rado učestvuje. Ponekad ne razume najbolje nemačko-srpsko-bosansko-češko-turski jezik mama u parku, ali je neke od reči već naučila. Između parkiranih dečjih kolica Lara je od za glavu većeg dečaka bezuspešno pokušavala da otme svoju ili tuđu kanticu za pesak.

„Dve stvari su tada bile pozitivne. Test na trudnoću i, nekoliko nedelja kasnije, AIDS test.“ Eva nije imala problematično detinjstvo niti je ikada probala neke od težih droga. Dva tri puta je „dunula“ hašiš, inače ne puši. Nevinost je izgubila sa sedamnast godina. U školi je uvek bila dovoljno dobar đak. „Pre tri godine sam na jednoj rođendanskoj žurci upoznala Paula. Popili smo malo i završili u krevetu. Naša veza je trajala nekoliko meseci. I onda svako na svoju stranu.“ Tada je Eva imala devetnaest godina. Ništa na njoj više ne podseća na dane kada je njen izbor bio ograničen na „ubiti dete koje nosim ili, još bolje, ubiti sebe“. Danas niti okrivljuje Paula koji je prećutao razna iskustva, niti sebe, jer je u kondomima videla samo nužno kontraceptivno sredstvo. Uz podršku roditelja Eva je „najsretnija majka na svetu“, a mala Lara, zahvaljujući medicinskim mogućnostima najveće austrijske klinike u Beču AKH, dete kao i većina ostalih, HIV negativna. Pet nedelja nakon rođenja Lara je dobijala koktel lekova kao i sve ostale bebe HIV pozitivnih majki u većini razvijenih zemalja, kod kojih je mogućnost transmisije, odnosno zaraza HIV-virusom prenošenjem s majke na dete, svedena na nulu.

Da je Lara rođena u jednoj od afričkih ili azijskih zemalja delila bi sudbinu dve hiljade dece koja se, prema nedavno objavljenom izveštaju UNICEF-a, svakodnevno rode već zarazena HIV-om. Nakon nekoliko godina njena majka ili oba roditelja bi, kao i roditelji 15 miliona dece, umrla od side a ona bi, premeštena u neka od prihvatilišta, čekala na sopstvenu smrt ili antiretroviralne lekove za koje siromašne države nemaju dovoljno sredstava. U Bankgoku ove nedelje preko 15.000 delegata iz 160 zemalja po petnaesti put pokušava da pronađe rešenje kako bi i ostataku koji čini 95 odsto svih zaraženih sidom, a koji ne žive u razvijenim zemljama, bili dostupni lekovi i medicinska pomoć.

„Access for all“ tema je 15. svetske konferencije o sidi u glavnom gradu Tajlanda. Lekova za sve obolele bi bilo kada bi bilo i onih koji će ih platiti. Prema računici UNAIDS-a, AIDS programa Ujedinjenih nacija, za efikasnu borbu sa HIV-virusom, zemljama u razvoju do 2005. nedostaje sedam milijardi dolara godišnje, a od 2007. godine 15 milijardi, ili ista suma koja je potrebna za tri američka B2 bombardera. Problem je za sada nerešiv. „Borba protiv internacionalnog terorizma zaokupila je pažnju svetskih donatora“, komentariše novonastalu situaciju Krištof Ben, jedan od direktora Fonda za borbu protiv side u Genfu, upozoravajući na činjenicu da su pare umesto u Fond otišle u Irak i Avganistan. Da bi reagovale, zemlje u razvoju bi prema oceni Krištofa Bena morale biti direktno pogođene. Iako to za sada nije slučaj s obzirom na sve manji broj novih infekcija HIV-virusom u zapadnim zemljama, opasnost vreba iz istočne Evrope i centralne Azije, u kojima je broj inficiranih za nepunih devet godina porastao sa 30.000 na oko 1, 5 miliona. „Borba protiv side nije samo pitanje solidarnosti i morala već i sopstvenih, ekonomskih interesa“, izjavio je Peter Piot, šef UNAIDS-a, nadajući se da će nedavno objavljeni podaci o epidemiji side u istočnoj Evropi skrenuti pažnju razvijenih zemalja. „Ogromna epidemija stoji pred vratima Evropske unije… Svakom čoveku na ulici treba da bude jasno da je u vreme globalizacije i on pogođen epidemijom iako je ona za sada udaljena hiljade kilometra. Ako nastavimo s našim business as usual do 2010. biće zaraženo još 45 miliona ljudi.“

Za šest od ukupno 38 miliona ljudi koji su trenutno zaraženi HIV-om lečenje antiretroviralnim lekovima je neophodno. Krajem prošle godine ovi lekovi su bili dostupni za samo 400.000 obolelih. Drugačije nego u Brazilu, jedinoj zemlji u razvoju čija vlada nije čekala na pomoć razvijenih niti na promenu zakona o patentima na skupe „koktele“ lekova potrebne kako bi se sprečilo izbijanje bolesti. Svi građani Brazila koji su zaraženi HIV-virusom, bez obzira na to da li žive u skupim apartmanima pored plaže, siromašnim četvrtima ili u Amazoniji, imaju pravo na besplatne lekove. Kako bi finansirala program za borbu protiv side, brazilska vlada od 1998. godine u državnim fabrikama proizvodi kopije ili generike skupih antiretroviralnih lekova. Svaki drugi lek proizveden je u Brazilu, a ostatak se nabavlja po daleko nižim cenama od onih na svetskom tržištu. Rekordno sniženje cena lekova brazilska vlada postigla je prošle godine u pregovorima s farmaceutskom industrijom Roše koju je – u slučaju da ne pristane na cenu lekova umanjenu za 40 odsto – ucenila proizvodnjom istih ili piraterijom koja za sada zbog specifičnosti brazilskog zakona o patentima nije kažnjiva.

Iako je svetska zdravstvena organizacija predložila brazilski model kao moguće rešenje za zemlje trećeg sveta, zemlje koje su najviše pogođene epidemijom side nemaju mogućnosti niti znanja ni za finansiranje apoteke, a ne fabrike za proizvodnju lekova. Malo je verovatno da će borba protiv side u narednih nekoliko godina predstavljati ekonomski interes za razvijene zemalje, što znači da će se malo toga promeniti i posle 15. svetske konferencije u Bangkoku. Osim broja inficiranih. Za šest dana koliko traje skup 86.400 ljudi zaraziće se virusom HIV-a.