Porodična manufaktura zločina

On je komplikovana osoba koja hladno ubija da bi sprovela zakon mafija familije, vara (naravno) svoju ženu, redovno viđa psihijatra (koji je morao biti Italijan, a slučajno se ispostavilo da je žena, što će opet da sakrije kod kuće) zbog nesvestica, kažu anksioznosti; raznežuje se poput deteta kad se patke dosele u njegov bazen ispred vile; voli svoje dvoje dece kao svaki normalan tata iz predgrađa i svađa se s njima krijući nesigurnost da slučajno ne izgubi njihovu ljubav. Za tu istu decu će ubijati, ucenjivati, otimati i potplaćivati svakoga koga je potrebno, ili možda čak i nije. Upoznajmo se, Tony Soprano, centralni lik televizijske serije „Sopranovi“ ili „Porodica Soprano“, koja je na obične, neobičnije ili nelogičnije načine dopirala i u kutkove tranzicionih zemalja-sprintera, Slovenije (bravo, vrlodobar, pošto se ocena odličan u ovom sportu nikad ne daje), Hrvatske, Bosne, Srbije (ajde, ajde, brže, brže).

Daleko od toga da se neobičnost iscrpljuje u gore pomenutom. Pravi problem, međutim, nastaje kada sasvim ozbiljni filmski kritičari u Americi i Evropi tvrde da je serija „Sopranovi“ bolja od najboljih igranih filmova iz poslednjih godina, kao i da je porede s remek-delima istorije televizijskih serija kao što su Fassbinderova „Berlin Alexanderplatz“, Potterov „The Singing Detective“ i Lynchov „Twin Peaks“. Književni pak autoriteti stigli su dotle da jednu TV seriju analiziraju kao književno delo, porede je s Dostojevskim, Čehovom, grčkim tragedijama i još koječime, organizujući studijske kurseve na američkim i britanskim univerzitetima.

„Sopranovi“, dok si se okrenuo, postadoše bre Tolstojevski.

ON VOLI JUNAKE JAKE: Šta se to dešava sa TV serijama? Zašto se isto nije dešavalo ranije? Možda duh vremena? „Twin Peaks“ (1990–1991) bio je preuranjen za publiku, „Dosije X“ (1993–2002), odnosno ono najbolje u ovoj seriji je, bar na početku, bilo preuranjeno za kritičare. „Sopranovi“ su postigli pravi tajming, i publika i kritičari su bili zreli za njene čari. Na početku treće sezone (do sada postoje četiri sezone, odnosno 52 epizode, a najavljeno je da će se serija završiti zaključno s petom) gledanost, samo u Americi, popela se na jedanaest miliona gledalaca. Na audiciji za statiste u julu 2000. pojavilo se 13.000 kandidata, što je nateralo da se audicija prekine i odgodi.

Tvorac, scenarista, izvršni producent i povremeni režiser serije David Chase majstor je psihologije likova, hvata glupost, iracionalnost i manipulaciju u svakoj rečenici njihovih dijaloga. On voli svoje junake (zato što su fiktivni monstrumi, pripadaju lepoti pripovedanja, a ne crnoj hronici), ali o njima nema baš nikakvih iluzija. Njegovi „Sopranovi“ jednu stvar mogu bez svake sumnje ubrojati u svoj doprinos karakterologiji – radikalno su doveli u pitanje i izbrisali granicu između heroja i antiheroja.

Naglašeni izostanak stilizacije u vizuelnim atributima serije (fotografija, kamera, montaža) može isprva da zbuni gledaoca početnika. Bez „unutrašnjeg znanja“ koje serija daruje „iniciranima“ sve izgleda dozlaboga prozaično, na granici dukomentarne TV drame. Ništa od gustog potmulog sjaja i stilske težine koje imaju filmovi Francisa Forda Coppole ili Abela Ferrare. „Stvarnosnost“, međutim, ne poništava fascinantnost „Sopranovih“, nego samo zadaje drugu šifru, gledalačku propusnicu. Dijalozi u seriji su toliko dobri da ih je preporučljivo višekratno konzumirati. Snaga serije krije se u šizofrenom postojanju Tonyja Soprana, ne između, nego u dve porodice (mafijaškoj i onoj u kući), jer on obema punim srcem pripada. „Sopranovi“ su priča o svetu „odraslih“, onakvom kakav nam se ponajmanje dopada, izuzev ako nam se snovi ne kreću u blaženom rasponu između zla i banalnosti. U njemu ogoljenja idu do kraja, do krvi ispod maski. Bez romantizma i epičnosti Kuma, čak i bez potpunog beznađa Ferrarine Sahrane, cinizam i groteska su preuzeli mesto tragedije.

I NA NEBU I NA ZEMljI: Kič se obično definiše kao „spajanje neba i zemlje“, spajanje onoga što se samo neubedljivom naivnošću, lažju ili s tonama licemerja može spojiti. Većina karaktera u „Sopranovim“ žive kič; neki od njih kič okrvavljenih ruku. Sopranova žena Carmela je fenomen za sebe, ona svoje parče kiča živi s prostosrdačnom pozitivnošću. U svojoj naizgled potpunoj neizuzetnosti ima, međutim, nepogrešivu sposobnost prepoznavanja većih kičera od sebe, počevši od mladog sveštenika koji dolazi da se ogrebe za dobru večeru, pri tom koketirajući sa „grešnim“ (pseudo)mogućnostima svog seksualnog posrnuća. Tonyjeva Carmela svesna je krvavosti kućnih prihoda, a ipak u njima uživa. Razapete duše, obraća se bogu, ali u njegovom zastupniku natrči na mnogo većeg licemera od sebe. Njeni teološki problemi u vezi s tim kako da pomiri žudnju za religioznom čistotom s okrvavljenim rukama glave porodice (dakle i okrvavljenim DVD uređajima, bundama i ostalim što su te ruke donele u kuću) posebna su zanimacija u seriji. Majka Livia Soprano je, opet, poseban slučaj i zasluživala bi poseban tekst samo zbog patologije svog majčinstva.

„Sopranovi“ predstavljaju devijaciju od holivudske formule po kojoj svi konflikti na kraju fino budu razrešeni. Tony će zbog izdaje ubiti Pussyja, jednog od svojih najdražih prijatelja, i baciti ga u more da ga ribice izjedu, da bi ga se potom povremeno, zajedno s preživelim gangsterima, nostalgično i s iskrenom nežnošću setio. Da se odmah razumemo, ovakav događaj nije direktno stilizovan kao karikatura, crnohumornost serije uglavnom dolazi sa zadrškom, tek iz šireg konteksta. Elemente komike i nasilja autor serije smenjuje s takvom običnošću da upravo ta običnost poražava. Nekada je smešna, nekad tužna, a nekad užasavajuća. Jedan od trikova Davida Chasea je da u seriji likovi non-stop nešto jedu, što neverovatno doprinosi iluziji stvarnosti. Tehničarsko-kritičarski rečeno, naspram svim postupcima „oneobičavanja“ (dobri stari ruski formalisti), „Sopranovi“ nam donose čitav registar postupaka uobičavanja, što je, naravno, samo drugi smer kreiranja neočekivanog.

„Sopranovi“ su toliko dobri da boli, nezaobilazni je citat iz „Njujork tajmsa“. Serija iz godine u godinu osvaja pravu lavinu nagrada od kojih je najvažnija Emmy za najbolje napisanu dramsku seriju, najboljeg glumca i glumicu (ne psihijatra, nego Tonyjevu ženu).

Kada su počinjali, „Sopranovi“ su bili opasno kockanje za HBO, svoju produkcijsku kuću; niko nije znao kakve će reakcije uslediti. Veoma brzo, međutim, u gledanosti su počeli da prestižu konkurenciju CBS i NBC mreže, iako one pokrivaju triput veću publiku. Da paradoks bude zaoštreniji, upravo dominantniji NBC je taj koji ne bi mogao da proizvede nešto nalik „Sopranovima“ zbog „nasilja, presmelog rečnika koji se upotrebljava u seriji i nagosti“. Kakvog će sve uticaja imati „Sopranovi“ na glavni tok televizijskih serija ostaje da se vidi, ali jedno je izvesno, one ili makar naše doživljavanje njih ne mogu biti više iste.

Umesto „grešnog zadovoljstva“ gledanja „Sopranovih“ na Pinku, pouzdano tvrdim da je bolje gledati ih na DVD-u. Prednosti su višestruke. Nema Pinkove markice na ekranu. Titlovi su na 23 jezika, među kojima se nalazi i zaprepašćujuće familijarni hrvatski. Skakutanjem po titlovima na različitim jezicima jako se dobro uče ti isti, a i obnavlja gradivo iz „Sopranovih“. Ko zna, možda zatreba za fakultet? Jedina mala mana je povoljna-cijena-prava-prilika, sedamdesetak i više eura po kompletnoj sezoni, preko raznih evropskih Amazon-komova.

UBITAČNO MAJČINSKO NADAHNUĆE: Politička korektnost, verovatno ste čuli za ovaj fenomen koji poslednje dve decenije luta planetom? Ni kritičari „Sopranovih“ je nisu mogli, ni hteli, izbeći. Ako ste mislili da se moje pominjanje Pinka odnosi na to, grešite. Pokazaću vam, međutim, rasan primerak, jelena kapitalca. Grupa koja tvrdi da predstavlja Italoamerikance pokušala je da stvar dovede čak pred sud optužujući „Sopranove“ da svojim negativnim stereotipima o mafiji vređaju nacionalni ponos dvadeset miliona Italijana, koliko ih ima u Americi. Jedno malo a milion dolara/eura vredno pitanjce: jeste li ikada čuli da je neko opsednut političkom korektnošću protestovao protiv pozitivnih stereotipa? Ni nećete. Politička korektnost po svojoj ljupkoj prirodi nimalo nije zainteresovana za borbu protiv stereotipa. Naprotiv, želi da bujaju isključivo stereotipi s pozitivnim predznakom, uz koje bi, naravno, zavladao raj na zemlji. Ovo govori barem nešto jako važno, da je ta ista politička korektnost potpuno irelevantna kao kriterijum vrednosti u umetnosti i kulturi. Doprinosi, međutim, nečemu drugom, ukupnom zagađivanju stereotipima.

A šta s argumentima da su „Sopranovi“ ušli u žargon mafijoza i političara u Srbiji? Mnogi pornografi žudno su iščitavali Nabokovljevu Lolitu, što roman nije sprečilo da ostane vrhunska književnost. A ono nedavno ubistvo u Americi, pa momci su tvrdili da su, komadajući leš majke koju su prethodno udavili, bili inspirisani ničim drugim u svojim životićima nego baš ovom serijom? Argument pripada čuvenoj metodološkoj vrsti alal ti ćufte, ništa manje od inteligentnog pitanja koliko je roman Zločin i kazna uticao na statistički porast ubistava baba od strane podstanara i povećao prodaju sekira. A šta ako majke počnu da „osećaju nadahnuće“ gledajući Tonyjevu ubitačnu mamu, pravu cvećku, nebrušeni dragulj serije?