Pogled iz dirižabla

Od stalnog dopisnika „Vremena“ iz Atine

San o povratku Igara u postojbinu, izražen i u sloganima na autobusima organizatora o „našoj baklji koja ujedinjuje svet“, ostvario se u nezgodno vreme, u jeku rata protiv asimetričnih pretnji, i lansirao samo budžet za bezbednost na preko milijardu evra. Centralna tema u stranim medijima, neretko optuživanim da u ime proizvođača vrše pritisak za kupovinu najmodernije opreme, jeste bezbednost, tema koja ima publicitet i kod kuće, ali iz sasvim drugih razloga: zbog upozorenja da preterana „policizacija“ Igara zaobilazi demokratske procedure, krši prava čoveka i narušava privatnost. U kolektivnom sećanju na policijske dosijee uglavnom levičara, „oko Velikog brata“, otelotvoreno u dva dirižabla za nadzor elektronskom opremom, stalno je na meti komentara. Sudska tužba kojom organizacija građana bliska Komunističkoj partiji traži prizemljenje letelica za sada je zamrznuta, a kako je i vetar slabiji od pet bofora i ne sprečava lebdenje nad gradom, svi su izgledi da će iznajmljeni cepelini odraditi svoj deo posla.

Stvar je nešto komplikovanija kada je reč o čvornom sistemu C4I, iliti Command & Control, Communications, Computers and Intelligence. Iako zvaničnici odbacuju optužbe, deo medija tvrdi da je olimpijska Atina dobila samo „hobi“ verziju najkompleksnijeg sistema za praćenje, nadgledanje i ukrštanje podataka svih vrsta. Isporuka vredna 318 miliona evra je zakasnila, osoblje nije obučeno, centralna jedinica navodno ne radi, ali ministarstvo javnog reda izražava zadovoljstvo što će zemlja, iako niske stope kriminaliteta, biti u posedu tako sofisticirane opreme. Više od hiljadu kamera raspoređeno je po ulicama i oko olimpijskih borilišta, spremnih da zumiraju i „naćule uši“ ako, na primer, odjekne eksplozija, ili da u slučaju vanrednog stanja preko razglasa izdaju uputstva građanstvu kako da se ponaša. Već su pale prve optužbe da su kamere, čiju je upotrebu odobrilo telo za zaštitu ličnih podataka, korišćene da bi se identifikovali štrajkači tokom nedavnih demonstracija hotelskog osoblja koje je tražilo povećanje plate uoči Olimpijade.

SPONZORI: Iako Atinjani trpeljivo poštuju nove saobraćajne propise, prema kojima je na ključnim pravcima po jedna od dve ili tri trake rezervisana za olipmijske potrebe, iako su se u zavidnom broju javili da volontiraju, prodaja karata je nedelju dana pre početka slabo išla. Posle udarničke medijske kampanje za promociju jeftinih ulaznica, Grci su pod vrelim suncem stali u redove pred malobrojnim prodajnim mestima da bi za 10-15 evra (najjeftinija kategorija karata, najskuplje do 750 za ceremonije otvaranja i zatvaranja, 500-600 za određena finalna takmičenja) mogli da gledaju „svoje“ u kvalifikacijama. Igre samo što nisu počele, ali u vazduhu se ne oseća ništa ni približno nedavnom slavlju i ponosu posle neočekivane pobede na Evropskom fudbalskom prvenstvu.

U posebnom obraćanju naciji, premijer Karamanlis je pozvao sugrađane da napune stadione i podrže Grčku i njen imidž, ali prihod od ulaznica je verovatno poslednja briga sponzora, kojima je sve podređeno. U kampanji koja je ispotiha počela pre dve-tri godine, Atina je polako „čišćena“ od bilborda, ilegalnih reklama, nametljivih slogana, da bi sve bilo svedeno u dopuštene dimenzije duž „olimpijskih ruta“. Kako interes sponzora ne sme biti ugrožen ni među publikom u borilištima, izdata su detaljna uputstva: nema ulaska u majicama, sa šeširima ili torbama koje nose reklame ne-sponzora, ne sme biti naziva proizvođača na bočicama vode koju ćete doneti sa sobom za višečasovni boravak na suncu, zabranjene su zastave zemalja koje ne učestvuju na Igrama, kao i zastave zemalja učesnica Igara ako su veće od 2X1 metar… Na spisku zabranjenih rekvizita su, osim oružja, droge i eksploziva, i sirene, petarde, dimne bombe, suncobrani i kišobrani, ali i leci, brošure i druge „neodobrene publikacije“. Ako je za utehu, na generalnu probu ceremonije otvaranja zabranjeno je unošenje mobilnih telefona, da ne bi slučajno neka fotografija tajnog spektakla procurila, a do stadiona treba stići bar tri sata pre početka.

Dobar deo onih koji zbog prirode posla – u bolnicama, opštinama, javnim službama itd. – nemaju radnu obavezu i koji su se spakovali na odmor i time rasteretili saobraćaj, opskrbio se pre polaska džepnim televizorima računajući na to da udobno prati ono što ga zanima. Ali mrka kapa ako nemaju pretplatu na grčku kablovsku televiziju sa šest specijalnih državnih olimpijskih kanala. Na „slobodnoj“ TV će biti mnogo manje olimpijskog programa, bar za domaćine, jer je takav dogovor: sva prava se kupuju od američke kuće koja ima ekskluzivna prava. Očekuje se da će za oko četiri milijarde gledalaca više od 300 kuća prenositi iz Atine ukupno 35.000 TV sati (oko 2000 dnevno), ili oko 7000 više nego iz Sidneja. Među posmatračima iz daljine, gotovo polovina uobičajenih gostiju sponzora opredelila se da – iz bezbednosnih razloga? – gleda prenos iz letovališta na Karipskim ostrvima.

Trku za parama (i bezbednošću), u kojoj je – po opštem priznanju – sportski aspekt gotovo nestao, izgleda da gube svi koji nisu „u sistemu“, a pokušali su da dignu cene. Turistička sezona je propala jer su – uprkos olimpijskom publicitetu – rezervacije pale za 12-13 odsto, hoteli sa višestruko naduvanim cenama zvrje prazni, a ono nešto posetilaca ne seda ni da popije kafu za tri evra, cenu na koju su Atinjani navikli. U pokušaju kampanje protiv profiterstva, nadležni su izdali brošuru sa „preporučenim cenama“ raznih proizvoda, na stranim jezicima. Avaj – cene su toliko nerealne da domaći novinari preslišavaju ministre gde to ima da se kafa pije za dva evra. U međuvremenu, racionalni mađarski turisti idu ulicom i piju svoju vodu koju su doneli od kuće po ceni 0,2 evra za litar jer – zašto bi je ovde plaćali skoro koliko i piće jedne od kompanija sponzora? Kada je o sponzorima reč, javna kompanija za telekomunikacije OTE ne krije da namerava da dobro zaradi, i – kao i ostali – pokrila je sve „rupe“, pa tako čak ni telefoni u vladinom pres-centru nemaju broj, te je oko 2000 akreditovanih novinara prisiljeno da kupi karticu, jer ne mogu da očekuju da će biti pozvani iz svojih „centrala“. Situacija je, uostalom, ista i u odvojenom pres-centru organizatora „Atine 2004“, koji nameće pravila.

„MEKSIČKI INCIDENT„: Ni novinari sa svoje strane nisu cvećke, a meksički su već postali anegdota: svaki dan im se ponešto dešava, i uglavnom ih hvataju u nezgodnim situacijama. Jedna ekipa je privedena, kako izgleda uz primenu sile, dok je pokušavala da snima mere bezbednosti u zabranjenoj zoni u pirejskoj luci. Podneli su tužbu protiv lučke policije, vlada se izvinila i pokrenula istragu, ali koliko iste večeri druga ekipa je uhvaćena kako snima kod vojne baze u Tatoju. Dan-dva kasnije treća ekipa je podnela prijavu da su ih opljačkala neidentifikovana lica koja su se predstavila kao služba bezbednosti, i prilikom provere dokumenata iz novčanika im uzela 1700 evra. U zasad poslednjem „meksičkom incidentu“, još jedna od brojnih ekipa iste, velike kuće, koja ako ništa drugo diže sebi publicitet, uhvaćena je u pokušaju da isprovocira situaciju na koju je trebalo da reaguju organi bezbednosti…

U šumi pravila i propisa najviše je spoticanja oko akreditacija, neophodnih za sve koji imaju bilo kakav fizički kontakt s olimpijskim kompleksima, bilo kao ministri, počasni gosti ili ketering. Skupa dvogodišnja operacija pripreme sistema akreditacija, koje su prvi put kompatibilne sa propisima iz Šengenskog sporazuma o viznom režimu sa zemljama van EU-a, pomalo puca kod kuće: pobrkane fotografije i lični podaci, kašnjenja, uvređeni dostojanstvenici koji moraju lično da ih podignu… VIP interesovanje za ceremonije otvaranja i zatvaranja, koje su i najskuplje, je veliko: izdato je oko 800 pozivnica, dok ih je u Sidneju bilo tek 100! Ako je to i deo grčkog kolorita, „Atina 2004“ je sasvim kiksnula u onome što je elementarno poštovanje i 64 domaća olimpijska pobednika, i olimpijskod duha na koji se lako poziva: prvi put u istoriji Igara, nije im obezbedila pozivnice da prate finalna takmičenja, pa čak ni u svojim disciplinama. U znak protesta, sportisti su odlučili da vrate akreditacije, i stvar je izglađena tek na intervenciju vlade.