Pobede za otkaz

Od prošlog vikenda Slavoljub Muslin nije više prvi trener fudbalskog kluba Crvena zvezda. Posle osvojene druge dvostruke krune (prvenstvo i kup), ukupno pet trofeja za tri sezone na mestu prvog trenera FK Crvena zvezda, Muslin je odlučio da trenersku karijeru nastavi u ukrajinskom prvoligašu Metalurgu iz Donjecka.

Sezona nije bila ni okončana kada su se u javnosti pojavili glasovi o odlasku trenera koji je na Marakanu vratio pobednički mentalitet i koji je propovedao neki drugačiji koncept organizacije kluba. Izgleda da mu je to bila najgora moguća preporuka, jer trenerima ovde nije dozvoljeno da se mešaju u upravu. Muslin se zalagao da bude neka vrsta menadžera, po ugledu na britanski model koji treneru omogućava da u potpunosti utiče na to s kakvim će timom nastupati. To, očevidno, nije moglo da prođe kod neprikosnovenog Dragana Džajića, čoveka koji ubrzano troši status najveće fudbalske legende sa ovih prostora. Suviše se lako Crvena zvezda, odnosno ono što se zove njena uprava, odrekla čoveka koji je klubu, u eri dominacije komšija iz Humske ulice, vratio nešto malo od nekadašnjeg evropskog sjaja. Izgleda da je opet reč o novcu, ali ne o onom novcu koji bi Muslin eventualno tražio za svoje usluge, nego o novcu koji bi trebalo uložiti u klub radi ulaska u Ligu šampiona Evrope. Problem je u novcu koji se uzima od permanentne prodaje igrača i nemogućnosti trenera da utiče na takvu „politiku“.

Večiti predsednik Dragan Džajić požurio je da izjavi kako je došlo do sporazumnog raskida ugovora i da bivšem saradniku želi sve najbolje u novoj sredini. On na lageru verovatno već ima kandidate koji se neće mnogo mešati u „politiku“ kluba. Treneri koji se pominju, Ljupko Petrović i Miroljub Kosanovć, godinama su već bez pravog angažmana i ne mogu da se podiče nekom trenerskom karijerom. Petrović je bio trener šampionskog tima Zvezde iz 1991. godine, ali to vreme, način igre i oganizacije izgleda iz današnje perspektive kao doba dinosaurusa. Kasniji njegov rad u Crvenoj zvezdi nije ostao upamćen po bogzna čemu, a o Kosanoviću i da ne govorimo. Ali, biće da su takvi treneri baš po meri rukovodstva – čitaj, Džajića – zato što gledaju svoja posla dok god ih publika ne počne toliko da proziva da moraju da odu ili im sevne neka ponuda iz Kine.

Slavoljub Muslin nije veliko trenersko ime u Evropi, ali se pokazao kao stručnjak koji ima neku viziju i zna kolike su mogućnosti njegovog tima. Ovogodišnje izdanje Lige šampiona je – kroz ličnosti Murinja, trenera Porta, i Dešampa, trenera Monaka – pokazalo je koliko je važnije na klupi imati snažnu trenersku ličnost nego na terenu skup preskupih asova (vidi sudbinu Real Madrida). Upravo je nedostatak vizije ono što krasi nekad nepokolebljivog Džajića u nastupima u javnosti.

S druge strane javnosti dešava se nešto mračno i tajanstveno, čije su posledice, na primer, ubistvo nekadašnjeg genseka Fudbalskog saveza Branka Bata Bulatovića, s jedne strane, i nikakav rejting fudbalske reprezentacije, s druge. Kojim kanalima se kreće novac u ovdašnjem fudbalu pitanje je na koje niko ne daje odgovor, a kada ga ponudi onda to liči na bacanje prašine javnosti u oči. Slučaj Partizan je paradigmatičan. Posle najvećeg uspeha u istoriji kluba, plasmana u Ligu šampiona, kakvog-takvog izdanja u teškoj grupi, sa mesta trenera je otišao Lotar Mateus, koji se docnije prepucavao s predsednikom kluba Žarkom Zečevićem oko toga koliko novca nedostaje – što u klupskoj, što u njegovoj kasi. Žarko Zečević je, na primer, zimus govorio o godišnjoj zaradi od 13.000 evra; ili je on loš menadžer kada učešče Partizana u Ligi šampiona i prodaju najboljih igrača nije znao lukrativnije da iskoristi, ili njegove reči nisu u skladu sa istinom.

Fudbalsko tavorenje nije nametnuto sa Zapada koji nas neće, nego je posledica neregularnih uslova koji su u osnovi ovdašnjeg fudbalskog života. Ako nas Evropa i neće, onda je to zbog toga što izgrađeni sistem ne postoji, jer je onaj koji se zatekao na čelu kluba, kada je tarapana devedesetih počela, preuzeo sve u svoje ruke pod izgovorom da je to način da se neke stvari sačuvaju. Jedino što su domaći predsednici klubova sačuvali jeste konstantna rasprodaja onih koji bilo šta znaju o fudbalskoj igri, jer im za domaću beton-ligu i nisu potrebni neki igrači. U takvoj atmosferi naravno da nema ni publike, ona se preselila ispred televizora i u kladionice kojima posao cveta jer rade bez ikakvog poreskog nadzora, pa nije najjasnije zašto ovde uopšte postoji fudbalska liga. Klubovi su pretvoreni u posredničke agencije između roditelja mladih fudbalera i timova iz inostranstva, živi se od provizije i posećenih utakmica koje su više nego incident. Ono što se ovde zove navijačkim grupama jeste plaćena publika, jer klubovi finansiraju njihovo delovanje. Zato se niko nije, osim navijača Partizana koji sebe nazivaju Južni front, pobunio protiv uprava klubova i zbog toga nema nikake reakcije kada u jednom prelaznom roku ode iz tima svako ko zna da ritne loptu ili bude otpušten trener koji bi da nešto promeni. Inercija koja vlada u srpskom fudbalu smešta ovu zabavu u zonu „sive ekonomije“ koja se jedino rukovodi trenutnim „pijačnim barometrom“.

Prelazni rok traje bez prekida.