Plovidba panonskih mornara

Transformacija Vojske znači, pre svega, smanjivanje broja vojnika, oslobađanje od viška zastarele opreme i nabavku nove, efikasnije i primerene novim zadacima i to u sva tri vida: Kopnenoj vojsci, Ratnom vazduhoplovstvu i Ratnoj mornarici. U Kopnenoj vojsci promene su najmanje dramatične i već se sprovode, za Ratno vazduhoplovstvo novac je ključna reč, a za Ratnu mornaricu se postavlja pitanje da li uopšte treba da postoji. Šta je, međutim, sa Ratnom rečnom flotilom Vojske Srbije i Crne Gore (RRF VSCG)?

Jer, ne plovi se samo morem već i rekama i kanalima. Dunav je, kao i Tisa, međunarodni plovni put, kao takav potencijalna je meta međunarodnog terorizma a dobrim delom protiče kroz Srbiju. Po Dunavskoj konvenciji, država na čijoj teritoriji je Dunav i unutrašnji plovni put dužna je da plovidbu obezbedi svima.

Zaštita unutrašnjih plovnih puteva i obezbeđivanje slobodne plovidbe, odnosno ako za to potreba postoji, zaprečavanje plovnih puteva, kao i sprečavanje pristajanja bez dozvole brodova u tranzitu, osnovni su zadaci Rečne ratne flotile (RRF) u ratu i u miru. Opremljena je brodovima koji mine polažu, ali i pronalaze ako ih je ko drugi postavio, veoma brzim desantno-jurišnim čamcima za prevoz trupa poprečno i uzduž plovnih puteva, brodovima tenkonoscima, patrolnim čamcima…

Pored starije opreme, RRF raspolaže i modernom tehnikom, neophodnom za nove zadatke. Snage Rečne ratne flotile osavremenjuju se tako da budu sposobne za podršku snagama Kopnene vojske u napadnim i odbrambenim borbenim dejstvima, izvođenjem udara po eventualnom protivniku, za omogućavanje manevara Kopnene vojske u pokretu, pa ako treba i inžinjerije i Žandarmerije, snaga koje intervenišu protiv terorista i organizovanog kriminala… Za takva dejstva flotila je nezamenljiva jer prići sa kopna reci nije moguće baš na svakom mestu.

U okviru redovne obuke mornara pripadnici Rečne ratne flotile izveli su ove godine na Tisi u blizini Titela taktičku vežbu s bojevim gađanjem. Dejstvovali su, uslovno rečeno, protiv novog neprijatelja – grupe terorista spremne da minama zapreči plovni put. Tom prilikom svoju akciju koordinisali su s kopnenim snagama, ovoga puta jedinicom vojne policije Novosadskog korpusa. „Ovakva vežba do sada nije izvođena a to je ujedno i pokušaj integrisanja Rečne ratne flotile i snaga Kopnene vojske u protivterorističkoj borbi“, rekao je tadašnji zamenik načelnika Generalštaba VSCG za Ratnu mornaricu viceadmiral Grujić.

Naša Rečna ratna flotila najveća je u poređenju s flotilama susednih zemalja. Trenutno raspolaže sa sedam minolovaca različite starosti, pet desantno-jurišnih čamaca od kojih su dva operativna a dva u remontu, četiri tenkonosca od kojih su takođe dva operativna a dva u remontu. Najstariji brod Flotile je komandni brod „Kozara“ koji je ušao u sedmu deceniju, najmlađi je minolovac 341 „Novi Sad“, delo domaće pameti i ruku, porinut 30. aprila 1999. godine.

OPŠTE DOBRO: Zahvaljujući opremljenosti brzim brodovima plitkog gaza, Flotila interveniše i u eventualnim nepogodama i katastrofama, posebno poplavama, jer ima veliku mogućnost izvlačenja ljudstva iz ugroženih rejona, dotura specijalnih sredstava, sanitetskih ekipa. Civilno rečno brodarstvo, za razliku, ne raspolaže sličnim brodovima.

U velikoj poplavi 1965. godine, pre nego što je Dunav regulisan celim svojim tokom, brodovi RRF-a su spasavali stanovništvo iz bačkih sela, dovozili hranu, pomoć… Po kazivanju kontraadmirala Boška Antića, minolovci su tada plovili do duboko u kopno, takoreći po suvom, da bi intervenisali. Takođe, posle rušenja novosadskih mostova 1999. godine jedinice RRF-a su prve spojile dve bombardovanjem razdvojene dunavske obale, sremsku i bačku, svojim transportnim brodovima.

Sem ovih donekle i očekivanih intervencija, Flotila je izvršavala i pomalo neuobičajene zadatke. „Sa rečnim minolovcem sam razbijao led na Dunavu. Nigde ne piše da je rečni minolovac namenjen za razbijanje leda, ali on to može da radi“, rekao je u razgovoru za „Vreme“ kontraadmiral Boško Antić. „Prevozili smo, kad je trebalo, čak i drva sa rečnih ada.“

MUKE S KADROVIMA: Složeni brodski sistemi zahtevaju adekvatno visok nivo stručnosti ljudi koji njima upravljaju. Stručni kadar Rečne ratne flotile, oficiri i podoficiri, školovao se u vojnim školama, a u poslednjih nekoliko godina i na jednogodišnjim kursevima. Budući oficiri školovanje su započinjali u Vojnoj gimnaziji, mada ne i obavezno tamo, a svoje oficirsko zvanje sticali su nakon završetka Vojne akademije, mlađi oficiri u srednjim stručnim vojnim školama. Tako je nekad bilo, a sada se samo pripoveda.

Sveopšta reforma nije zaobišla ni vojno školstvo: sažimanje Vojske i finansijska stiska uticali su na smanjenje broja polaznika srednjih vojnih škola, a to je direktno uticalo na njihovo ukidanje. Kao zamena formirana je jednogodišnja stručna vojna škola za koju mogu konkurisati svi koji su završili bilo koju četvorogodišnju srednju školu. U toku školovanja polaznici primaju 70 odsto podoficirske plate, imaju mogućnost da polože vozački ispit za vozila A, B i C kategorije, a pri tom im se računa da su odslužili vojni rok. Teorijski, jedini dug prema Vojsci je da nakon završetka školovanja rade dve godine u jedinici, posle čega je mogu napustiti. „Vojska je tu u velikom gubitku jer se vrlo mali broj polaznika odluči da ostane u jedinici i nastavi vojničku karijeru“, objasnio je Zoran Marković, kapetan bojnog broda, načelnik štaba i zastupnik komandanta Rečne ratne flotile. „Od u praksi proverenih vojnika po ugovoru, posle službe od tri do pet godina u jedinici, treba birati podoficire koji bi uz kraće specijalističko usavršavanje sigurno bolje obavljali posao od kursista.“

BINGO: U novosadskoj kasarni „Dušan Vukasović – Diogen“ na odsluženju vojnog roka nalazi se blizu dve stotine mornara, što na redovnom odsluženju vojnog roka što kao vojnici pod ugovorom, čime je ostvarena stoprocentna popunjenost. Dok neke druge kasarne zvrje poluprazne, za ovu jedinicu postoji veliko interesovanje među regrutima. Budući vojnici se u pravom smislu reči „guraju“ da, kad već moraju u vojsku, vojni rok odsluže baš u ovoj kasarni. Nije retkost da se potežu veze i poznanstva. Zli jezici kažu da je čak svaki treći vojnik tim putem stigao u ovu jedinicu. Iako je eventualna regrutska ljubav prema plovidbi moguć motiv, verovatniji razlog za to je zov velikog grada: brodovi Rečne ratne flotile usidreni su u Novom Sadu, a prekomanda je moguća jedino u Beograd i nigde više jer, naprosto, reke su tamo gde jesu.

Zbog svoje veličine, ovi gradovi imaju velik regrutni potencijal, pa većina vojnika mornara vojni rok provodi u gradu u kome inače žive. „U interesu RRF-a je da većina mornara u novosadskoj kasarni ‘Dušan Vukasović – Diogen’ bude iz Novog Sada ili okoline, jer bi u slučaju potrebe oni mogli brzo da se aktiviraju“, razjasnio je kapetan bojnog broda Marković. Po njegovom mišljenju, nije racionalno regrutovati vojnika iz mesta kojem reka ili neki drugi plovni put nije u blizini: „Zašto bismo dovodili regruta iz Čačka da služi čak u Novom Sadu koji će se po odsluženju vratiti u svoj grad i biti raspoređen u rezervni sastav Kopnene vojske? Praktično je da rezervni kadar za popunu bude u neposrednoj blizini jedinice.“

„Ovo je zgoditak, čoveče! Bingo!“ rekao je za „Vreme“ Igor Holovka, mornar na redovnom odsluženju vojnog roka. „Živim tu na pljuvomet“, pokazuje rukom prema obali, „kod kuće sam za sat vremena. Pored toga, imamo i izlaske sredom, subotom i nedeljom. Pre nego što sam došao u vojsku, slušao sam priče da su vojnici robovi svojih starešina. Pričali su mi da su desetari najgori, pa sam pomislio, još samo treba da me neki balavac, mlađi od mene, maltretira devet meseci. Ovde su starešine kul, pa čak i desetari. Razloga za napetost je malo, pa je i atmosfera opuštena. Naravno, postoje pravila ponašanja kojih se pridržavamo i problema nema“, kaže Igor Holovka, mornar na redovnom odsluženju vojnog roka.

PREBRODITI BESPARICU: Da Vojska kuburi s novcem, nije neka tajna: uštede su neophodne da bi sve funkcionisalo koliko-toliko normalno. Znatan deo novca uštedi se na gorivu jer, umesto pokretanja flote od šest brodova, za obuku se koristi samo jedan do dva na kome se menjaju posade. „Ako znamo da je prosečna potrošnja broda u pokretu stotinak litara goriva na sat, nije teško zaključiti koliko košta pokretanje flotile“, otkrio je prostu računicu Marković. „U budžetu tih sredstava nema“, dodao je i objasnio da „pokretanje više brodova znači i srazmerno više habanja celokupne tehnike, pa se i na taj način troškovi održavanja flotile znatno umanjuju.“

Uopšte, cene stalno rastu, novca je malo, pa i RRF, kao i mnoge druge jedinice naše vojske, zbog neplaćenih računa biva uskraćen za neke komunalne usluge. Nedavno im je isključeno grejanje i telefoni su ogluveli. Računi su za sada ipak plaćeni, ali će sledećeg meseca stići novi.

Da bi izbegli ovakve neprijatne situacije, jedinice RRF-a, sem redovnih zadataka, obavljaju i neke dodatne poslove kojima dopunjuju svoj budžet. U ove svrhe najčešće je angažovana specijalna jedinica Rečnih ronilaca, koja je i jedina potpuno obučena i opremljena za izvršenje svakog zadatka pod vodom. Usluge su razne, od pomoći u postavljanju nosećih stubova mostova do održavanja podvodnih sistema toplana.

U tim poslovima postoji i konkurencija koja nudi slične usluge, ali po nižoj ceni. Po rečima kapetana bojnog broda Markovića, razlika u ceni je pre svega rezultat mera sigurnosti i opreza koje preduzimaju u obavljanju zadataka. „Oprema koju koristimo je sve samo nije jeftina, njeno održavanje takođe“, kaže Marković i napominje da jedino RRF ima hiperbaričnu komoru.

Nisu ronioci jedini koji dopunjuju kasu RRF-a. Deo novca prikupljen je i iznajmljivanjem brodova i opreme a u ukupnom zbiru privređeno je nešto više od 400.000 dinara u 2002. godini. Budžet Flotile za tu godinu iznosio je malo manje od deset miliona dinara. Tih deset miliona je, kako se navodi u njihovom listu „Panonski mornar“, tri četvrtine njihovih stvarnih potreba.

Aranžmani su obično kompenzacioni, ali i finansijski. Jedan deo ovako zarađenog novca ulaže se, isključivo po odobrenju Ministarstva odbrane, u podizanje standarda jedinice i za plaćanje nepokrivenih tekućih troškova, dok drugim, manjim delom, raspolaže Ministarstvo.

REFORME: Kao i celokupne Oružane snage, i Flotilu očekuju reforme: obezbeđenje granice preuzeće, korak po korak, rečna policija. To je, međutim, lakše reći nego ostvariti, ako ni zbog čega drugog, ono zbog novca: svaki brod će morati da ima tri posade, policajci će raditi za platu, dok su sada graničari vojnici na odsluženju vojnog roka i svoje zadatke obavljaju za stan, hranu i odeću.

„Ako policija preuzima granicu cele zemlje, preuzeće i rečnu graničnu liniju između Hrvatske i Srbije, odnosno između Rumunije i Srbije. Verovatno će jedan deo brodova, kao što su granični patrolni čamci, biti predat policiji ili će biti nabavljeni neki novi čamci“, izneo je svoje viđenje admiral Antić. „Ništa se značajno, na nivou države, neće promeniti.“ Deo sredstava, kaže, koji je išao vojsci tada će ići policiji, a ona će obavljati taj posao i Antić u tome ne vidi ništa naročito problematično. Što se tiče operativnog dela, smatra da je sigurno da bar u početku policija neće moći obavljati te poslove stručno kao što je do sada to činila vojska i sigurno je da će to koštati više nego što je koštalo dok je to radila vojska. „Da će policija to uspešno obavljati, ne sumnjam niti imam razloga da u to sumnjam, jer unapred ne bih mogao da sumnjam u nešto što nisam video. Lično nemam ništa protiv toga da se to učini, s tim da će morati postojati prelazni period međusobne saradnje i pružanja pomoći u obuci.“

Što se same Ratne flotile tiče, tvrdi da se ništa naročito važno neće dogoditi, jer je Rečna ratna flotila specifična jedinica koja služi decenijama u skladu sa zadacima koji su pred nju postavljeni i ti zadaci se, kaže, neće značajno menjati ni sad. „Praktično, to je zaštita unutrašnjih plovnih puteva od neželjenih dejstava, bio to neprijatelj – sad kažemo teroristi – ili situacije u kojima se možemo naći: ekološke katastrofe, nepogode, zemljotresi, poplave… RRF je i do sada to radio, samo što se uvek isticao taj njen borbeni deo, a njen, uslovno rečeno, mirnodopski deo bio je na sporednom koloseku. Mislim da je isticanje nekih velikih promena nepotrebno i da je verovatno u skladu s modom i vremenom koje se nameće.“

Po njemu, RRF treba da ostane pripreman za svoja osnovna dejstva za šta je organizovan, formiran, obučavan i opremljen. Ali, osim za dejstva kojih bude svakih deset ili pedeset godina i za koje se priprema, RRF treba da bude spreman i za obavljanje tih dopunskih zadataka.

„Rečna ratna flotila je oduvek služila za praćenje situacije na rekama, osmatranje i eventualne intervencije u mogućim dejstvima i tako će i dalje biti, ali treba sačiniti koncepciju ne idući za modom i izmišljajući zadatke koji su nepotrebni, za koje ne bi imalo smisla držati ratni brod, vojnike na služenju vojnog roka, hraniti ili obučavati, a upotrebljavati za čišćenje reka od otpada, smeća, plastičnih flaša. Jer, često se čuju i takve izjave da bi trebalo da interveniše ratna jedinica da bi se uklonila prljavština iza nekog restorana ili splava“, naglašava admiral Antić.

Od kupleraja do školskog broda

Rečni minolovac „Krimhilda“ sagrađen je 1939. godine u regenzburškom brodogradilištu za potrebe Vermahta. Ime je dobio po nibelunškoj princezi osvetnici, a tokom Drugog svetskog rata korišćen je za „podizanje morala, odmor i relaksaciju“ nemačkih oficira koji su se posebno istakli na Istočnom frontu. Ukratko – kupleraj. Nakon Drugog svetskog rata brod je predat našoj vojsci kao deo ratne odštete. Posle duže rekonstrukcije u sastav RRF-a ulazi 1962. godine kao komandni brod, kada i dobija ime „Kozara“.

Dugačak je 67, širok 9,5 metara i ima gaz 1,4 metra, deplasmana 550/601 tonu (prazan/pun), maksimalne brzine nešto veće od 20 kilometara na čas. Pokreću ga dva dizel motora od po 400 konjskih snaga, danas unikatna. Napravljeno ih je svega šest, od kojih su četiri uništena u ratu a dva koja su pretekla nalaze se na „Kozari“. Svojevremeno su predstavnici proizvođača, nemačke fabrike motora KHD Dojc, nudili, u zamenu za ove, nove motore s kompletnom ugradnjom. Oba motora su još u originalnoj izvedbi, što je Nemce dodatno impresioniralo.

U sklopu reformi RRF-a planirano je da se „Kozara“, do sada komandni brod, pretvori u školski brod na kome će se obučavati mladi oficiri.

Od palanke do palanke

Po Dunavskoj konvenciji, ratni brodovi slobodno mogu ploviti samo u teritorijalnom delu reka, dok je u graničnim delovima neophodna saglasnost susedne države uz određena ograničenja rada sa oružjem i opremom. To znači da brodovi RRF-a u miru nesmetano mogu ploviti Dunavom od Bačke do Banatske Palanke, Savom do ušća Drine i granice sa BiH, a Tisom do granice sa Mađarskom.

Pod pojmom unutrašnji plovni putevi – (UPP) podrazumevaju se korita reka, jezera ili kanala dovoljne dubine i širine za bezbednu plovidbu pri određenom vodostaju.

Prirodni plovni putevi su jezera i reke sa rukavcima, deltama i pritokama. Na reci je plovni put određen maticom i njom se najčešće plovi, kao po najsigurnijem putu, a zove se osnovni put ili put male vode. Veštački plovni putevi su kanali.

Na teritoriji Srbije može se ploviti 1711 km. Od toga: Dunavom 588, Savom 208, Tisom 164, Begejom 77, Kanalom Dunav–Tisa–Dunav 609, Tamišom 53 kilometra i u Crnoj Gori, Rijekom Crnojevića, u dužini od 12 km.