Planeta Bolivud

Specijalno za „Vreme“ iz Bombaja

„She is back in town, the golden girl of the film awards“, piše na sjajnoj, zlatnoj pozivnici za jedan od najznačajnijih godišnjih događaja u filmskoj industriji Indije – dodelu indijskih filmskih nagrada, koja se pod nazivom Screen Weekly Film Awards Ceremony, u organizaciji tabloida „Screen Weekly“ tradicionalno održava u Bombaju početkom svake godine. Ovde sam kao fotograf „Streetfashion Magazina“ i Bombaj, sa svojim živopisnim ulicama, je idealan grad za moj posao. Ljudi su srdačni i radoznali, i na moje zaprepašćenje često mi na ulici prilaze i insistiraju da se slikaju sa mnom. „Mister, mister, one photo please!“ je ponuda koju je nemoguće odbiti.

Boreći se sa komarcima vozimo se taksijem ulicama Bombaja kroz vrelu noć i saobraćajni metež koji je i doslovno, džungla, dok kroz otvorene prozore ulazi nepodnošljiv smrad koji potiče od izduvnih gasova, očajnog kanalizacionog sistema (tamo gde ga uopšte i ima) i konstantnog raspada svega organskog na svakodnevnih 35 stepeni Celzijusa. Već na prvi pogled kroz prozor taksija, nema sumnje da se vozimo ulicama filmske prestonice sveta. U svakoj ulici, na svakom koraku, na zidovima i bilbordima su filmski posteri sa kojih gledaju zavodljive oči crnokosih lepotica ili zastrašujući, mišićavi, brkati heroji u belim odelima. Čak i uobičajene slike uličnog života nalik su onima sa filmskog platna – promiču sariji u svim bojama, vatre na ulicama, psi lutalice i svete krave, a glamurozni oblakoderi i treperava svetla velegrada više podsećaju na naslikanu pozadinu kakvog bolivudskog spektakla. Kao što postoji sezona mangoa i sezona monsunskih kiša, postoji i sezona dodeljivanja filmskih nagrada. Ona je sada u punom jeku i sve je njoj podređeno.

BOLIVUDSKE KULISE: Kada su 1896. godine braća Limijer prikazali svojih šest kratkih filmova u Votson hotelu u Bombaju, svi su navodno bili omađijani. Drevna kultura, stara više od 5000 godina, mnogobožačke religije, bogata vizuelna umetnost, tradicija, siromaštvo, ispostavilo se, predstavljali su plodno tlo za sve ono što će uslediti u narednih stotinjak godina i razviti se ovde u pravu opsesiju za umetnošću pokretnih slika. Bombaj, sa godišnjom produkcijom od 120 igranih filmova, predstavlja prestonicu indijskog filmskog carstva, što je inače petina ukupne godišnje filmske produkcije na potkontinentu gde se godišnji broj prodatih bioskopskih ulaznica meri u stotinama miliona. Srce Bombaja u kojem su smešteni filmski studiji dobio je naziv Bolivud.

Bolivud je kovanica načinjena od reči Holivud i Bombaj. Iako Indusi, a naročito oni direktno uključeni u filmsku industriju smatraju da je ovo ime degradirajuće jer njihovu fabriku snova pretpostavlja Holivudu, ovo je reč koja sa sobom nedvosmisleno nosi bujicu asocijacija i slika. Hindu filmska industrija kojom dominiraju melodrame i mjuzikli sa svojim scenama ljubavnog zanosa, raskošnim kostimima i muzikom, u odnosu na Holivud prestavlja čitav jedan paralelni kosmos sa sopstvenom i jedinstvenom zvezdanom panoramom, istorijom i zakonima.

U poslednjih nekoliko godina Zapad se sve više interesuje za ono što dolazi sa planete Bolivud. U Londonu se tako već godinu dana vrlo uspešno prikazuje mjuzikl Endrjua Lojda Vebera pod nazivom Bombay Dreams, MTV je preplavljen uticajem indijske muzike i mode, a film Lagaan mladog indijskog režisera Ašutoše Gavirakere sa Amirom Kanom u glavnoj ulozi, proglašen je za jedan od deset najboljih filmova prikazanih prošle godine u SAD i bio treći po redu indijski film nominovan za Oskara. Raskošne scene igranja i pesama u ovom filmu zasenjuju čak i one iz proslavljenog Moulin Rougea.

Bombaj je jedinstvena metropola, prepuna ekstrema svake vrste, najveći indijski ekonomski i finansijski centar, velika svetska luka i, naravno, dom najveće filmske industrije sveta. Kvadrat stambenog prostora u jednom iz niza bombajskih oblakodera je najskuplji kvadratni metar na svetu, skuplji i od Tokija ili Londona. Razlog je relativno mala površina poluostrva na kome se nalazi, naročito u odnosu na 25 miliona njegovih stanovnika, ali i konstantan priliv stanovništva iz unutrašnjosti. U isto vreme pedeset procenata grada čine divlja naselja tzv. slums, ili shantytowns – prebivališta nasiromašnije urbane populacije na svetu. Nepregledna naselja, sa kućama sklepanim u najboljem slučaju od kartona i plastičnih kesa, prekrivena su slojevima sivo-crne naslage prašine zapečene od tropskog sunca. Ovde ne postoji donja granica siromaštva, bolesti i kriminala.

KULTURNI ŠOK: Sa taksistom koji me vozi na manifestaciju sprijateljio sam se još prvog dana boravka u Bombaju, na njegovo zadovoljstvo jer je tako sebi obezbedio redovnu mušteriju. Gomila njegovih kolega kojoj tako nešto nije pošlo za rukom po ceo dan se izležava u hladu ispred hotela, spava u otvorenim automobilima, čuči jedući sa novinskog papira rukom pirinač i dall, ili sedi na zemlji dok ih putujući berberini briju.

Približavamo se mestu održavanja manifestacije – Banrda-Kurla kompleksu, novom komercijalnom centru Bombaja izgrađenom od plavog stakla i metala, koji izgleda kao fatamorgana izdignuta iz polumočvarnog tla i okolnih shantytowns – i taksista je, razumljivo, jako uzbuđen. U njegovom životu kao i u životu svakog Indusa, nedodirljive bolivudske filmske zvezde imaju status polubogova. Ogromna većina odane indijske publike je slabo obrazovana, religiozna i siromašna, ali poseduje nezajažljivu glad za filmskim pričama punim pesme i igre, romansi, neumitne sudbine, borbe protiv zla, i otrovnim tračevima po magazinima.

Nakon nekoliko kapija i pregleda konačno stižemo do Banrda-Kurla. Dok prolazimo pored desetina naoružanih pripadnika obezbeđenja, taksista me moli da ga uvedem kroz prvu od nekoliko kapija koje dele dva sveta, da bi bar sa krova svog automobila mogao iz daljine pratiti spektakl koji se dešava na otvorenom prostoru sa ogromnom blještavo osvetljenom binom. On često iz svojih kola posmatra scene snimanja na ulicama, masovne scene religioznih procesija, borbe bandi i slično, ali nikad nije video neku od mega zvezda.

Pri prolasku poslednje kapije, kao što ništa ne može da pripremi jednog Evropljanina na šok po izlasku sa Bombajskog aerodroma pri susretu sa nesnosnom vrelinom, prašinom, i brujanjem mase ljudskih tela, tako i ovde skoro da se može osetiti opipljivi zid između čarobnog sveta filma i onoga što ovaj svet okružuje.

PUT U INDIJU: Na bini odabrani govornici smenjuju se jedan za drugim, od ministara kulture do bolivudskih direktora i gradskih funkcionera. Slede svetlosni efekti, eksplozije vatrometa, kiše konfeta, a u jednom trenutku se na masovno oduševljenje publike na binu sa velike visine kranom spušta kavez sa glumcem Anilom Kapurem. Režiser filma Devdas, Sandži Lila Bansali dobija nagradu za režiju. Glumci Šahruk Kan i Adžej Devan su podelili nagradu za najbolju mušku ulogu, a za najbolju glumicu proglašena je Asvarja Rai, inače mis sveta za 1998. godinu, zahvaljujući čemu je i postala najtraženija i najskuplja Bolivudska glumica svih vremena.

Između ceremonijalnog uručivanja nagrada glumice se šepure u

ekskluzivnim sarijima dok desetine energičnih igrača golih stomaka i nauljenih udova izvode komplikovane plesne tačke. Kao u tipičnim bolivudskim filmskim scenama, i ovde su pokreti kukova, ramena i kolutanje očima neizbežni. Iako je seks veliki tabu, čak je i ljubljenje na platnu retka stvar, erotski nabijen ples i zavođenje telom dominira svakom od ovih scena.

Po raskoši i raspoloženju prisutnih, kao i po svemu što prati ovu manifestaciju, vidi se da su bogatstvo i slava filmskih zvezda, producenata i režisera u Indiji dosegli neverovatne razmere. Logično, to neizbežno povlači sa sobom korupciju i otimanje za vlast (porodične dinastije vladaju Bolivudom i baš kao u njihovim filmovima, borbe sa mafijom nemaju kraja), ali i interesovanje stranaca.

Filmska industrija Indije dugo je bila zatvorena za strane uticaje. Promene u indijskom zakonodavstvu tek su od kraja devedesetih omogućile lakši uvoz i bioskopsku distribuciju stranih filmova, i otvorile mogućnost stranih investicija. Širenju i popularizaciji Bolivuda značajno je doprinela indijska dijaspora – višemilionska populacija Indusa koja živi na zapadu čini da bolivudski blokbasteri garantuju komercijalni uspeh. Tako Indija godišnje inkasira devedesetak miliona dolara od filmova prikazanih samo u Britaniji.

Šta će se desiti sa Bolivudom kada se ovde uskoro usele kalifornijski magnati, plastična hirurgija i aerobik, nakon verovatnog poboljšanja tehničke opremljenosti studija, koja je trenutno na nivou sedamdesetih, veliko je pitanje. A naročito, šta će se desiti sa tradicionalnim vrednostima indijske kulture koje ova filmska industrija reprezentuje. Postoji među bolivudskim producentima opravdan strah da ako Bolivud počne da se menja po zahtevima i istoka i zapada, obe strane će izgubiti.