Od specijalnog izveštača „Vremena“ iz Atine
Tri najveća aduta u ekipnim sportovima, odbojkaši, vaterpolisti i košarkaši, startovali su na Olimpijskim igrama sa tri poraza u istom danu. Odbojkaše su preslišali Poljaci (0:3), vaterpoliste su opet „udavili“ očito poslednjih godina bolji Mađari, a košarkašima su se revanširali Argentinci košem u poslednjoj sekundi i tako izmirili račun iz Indijanapolisa. Onda je došao dan predaha pa het-trik u obrnutom smeru: odbojkaši su isprašili Francuze (3:0), vaterpolisti izdržali na leđima Ruse (4:3) a košarkaši nam kidali živce sa Italijanima (74:72) pošto su prvo ispustili 13 razlike, pa onda i 8 u poslednja dva minuta. Tako su tri nade vraćene gotovo na polazne optimističke pozicije. Ako je verovati prognozerima iz „Gazete delo sport“, vaterpolisti će stići do srebra, a odbojkaši do bronze. Košarkaše ne vide na postolju, ali i nije im baš verovati: Jasnu Šekarić takođe nisu videli sa medaljom oko vrata, a ona je svoju nisku obogatila već petim olimpijskim trofejom. Sve u svemu, što se (našeg) sportskog aspekta tiče, početak je bio kakav je bio, ali uvek je važniji kraj…
ČUDO U ATINI: Čudo se dogodilo: Grci su sve objekte završili na vreme (jedan kolega duhovito se našalio rekavši da im je „nezavršen ostao samo Akropolj“), napravili nezaboravnu ceremoniju otvaranja i prvih pet dana (da ih ne ureknemo!) sve je funkcionisalo gotovo bez zamerki. Što zbog Olimpijade, što zbog sezone odmora, Atina – poznata po permanentnom saobraćajnom kolapsu – deluje gotovo nestvarno. Najveće razdaljine u gradu prelaze se za pola sata, u specijalne trake obeležene na glavnim ulicama ne ulazi niko ko nema pravo na to, kao da su odjednom u automobilima neki drugi Grci… Na sportskom planu domaćinima nije počelo najbolje jer je skandal sa izbegavanjem doping kontrole Kostasa Kenterisa i Ekaterini Tanu potisnuo sve u drugi plan pošto su oni bili glavni domaći aduti za medalje u atletskom sprintu… Oni su u utorak napustili bolnicu i u sredu, na dan štampanja ovog broja „Vremena“, pojaviće se pred Disciplinskom komisijom MOK-a da bi, kako su rekli, „dokazali svoju nevinost“.
„Svi oni koji su nas razapeli na krst treba da znaju da posle raspeća dolazi vaskrsenje“, izjavio je Kenteris.
DOPING I SAOBRAĆAJKA: U bolnici su se našli pod, blago rečeno, neobičnim okolnostima: Pošto je MOK najavio doping-kontrolu, oni su nestali iz Olimpijskog sela dva sata pre dolaska predsavnika MOK-a i iste noći „doživeli saobraćajnu nesreću na mopedu“ zbog koje su proveli u bolnici četiri dana. Tamo ih je obišao ministar zdravlja lično i uverio se lično u „ozbiljne povrede“. Dovoljno da se „očiste“ od dopinga za koji ih svi sumnjiče, čak i grčka štampa. Oni su bili „privremeno suspendovani“, ali sva je prilika da će to stanje preći u „trajno“ jer bi u suprotnom 28. Olimpijske igre doživele prvi skandal.
Jednu nesreću su već doživele: danski jedriličar Klaus Olesen izazvao je saobraćajni udes u kome je smrtno stradao jedan britanski turista. Nesrećni Klaus je zajedno sa drugom iz posade i trenerom krenuo na rukometnu utakmicu danske selekcije… Uprkos svemu, on će se takmičiti! Policija nije razjasnila okolnosti nesreće, odnosno nije jasno ko je za nju kriv, a sam Olesen je rekao da je „veoma nesrećan zbog incidenta, ali da je on došao u Atinu da se takmiči“.
ŽARKO JE DOŠAO: Pre četiri godine iz Sidneja sam objavio jednu crticu o susretu sa Zarekom Sušićem, veteranom hrvatskog sportskog novinarstva. Povod je bio više nego ubedljiv: njegovih 85 godina i njegovih 15 olimpijada. Tada smo se dogovorili da se vidimo i u Atini. Sada je povod još ubedljiviji: njegovih 89 godina i 16 olimpijada, računajući i zimske. U međuvremenu, 4. februara 2004. navršilo se 70 godina od kada je objavio prvi tekst u ondašnjem zagrebačkom „Jutarnjem listu“ i to o umetničkom klizanju, sportu koji mu je uz atletiku bio i ostao uža specijalnost. Zajedno smo u dugom razgovoru prešli sve njegove olimpijade i detalje po kojima ih pamti. Kada sam ga pitao za Sarajevo ´84, samo je rekao: „Pamtim ga po neverovatno pozitivnom duhu ljudi koji će se samo posle sedam-osam godina krvnički međusobno ubijati…“
U pregledu medalja posle prvih nekoliko dana među zemljama koje su osvojile neko odličje našla se i Srbija i Crna Gora. Naravno, zahvaljujući Jasni Šekarić koja je svojim vazdušnim pištoljem sa 10 metara „upucala“ srebrnu medalju, petu u briljantnoj karijeri koja traje od Seula 1988. kada je za zajedničku nam (ondašnju) državu bila sportista godine kao olimpijska šampionka. Njena medalja bila je povod za pomalo gorku šalu o „uspesima Srba u nacionalnom sportu“, tj. pucanju. Šala ili ne, činjenica je da su od 1992. prve medalje za SR Jugoslaviju, sada SCG (što ovde u Atini stalno moramo da tumačimo inostranim kolegama jer niko ne razume skraćenicu) osvajali baš strelci…Valjda nas neće izdati ni druga omiljena igračka-lopta. Ova srpsko-crnogorska medalja, kao i one koje eventualno budu osvojene do kraja, mogu biti i istorijske kao prve i, možda, poslednje jer državna zajednica Srbije i Crne Gore nekako živi na veštačkim plućima i pitanje je da li će preživeti do Pekinga 2008. Svetozar Marović, njen sadašnji predsednik, prisustvovao je svečanom otvaranju a sutradan posetio srpsko-crnogorski blok u olimpijskom selu. O Pekingu 2008. je rekao da je to pitanje „za narod“ a da su političari tu da „sprovedu volju većine“. Inače, televizije Beograd i Podgorica imaju odvojene pulove, odvojene studije i „svoje“ komentatore, a pitanje je koliko im se i programi, odnosno interesovanja, poklapaju…
NIJE SRPSKI (NE)PSOVATI: Beogradska dnevna štampa je prvih dana Igara prežvakavala incident iz aviona 11. avgusta kada je tzv. prestolonaslednik (čiji i čega?) Aleksandar Karađorđević izvređao Dragana Kićanovića zato što mu „nije obezbeđena državnička akreditacija“. Dijalog je, kažu svedoci, bio ovakav:
Karađorđević: „Ko je Dragan Kićanović?“
Kićanović: „Ja, izvolite…“
Karađorđević: „Fack you.“ (i tako tri puta)
Kićanović: „Ma, jebi se, bre, ti…“
Komentar (telefonski) jednog mog školskog druga iz Zaječara bio je sledeći:
„Jel’ znaš, bre, kad će ovaj Aca da nam bude kralj? Nikad! On, bre, ne zna ni da psuje na srpskom.“ (u originalu, poslednja reč je glasila „srpski“, op. a.)…
„KOMIRANI DRIM TIM„: Što se takmičenja tiče, imao sam zadovoljstvo da prisustvujem istorijskom porazu Amerikanaca od Portorika. Bilo je 92:73 za „romantičare sa Kariba“ koji su tzv. drim tim napravili smešnim. Tamo nema ni „drima“ ni „tima“, već samo „noćne more“, ako se neko (od igrača) uopšte zbog toga sekira. Lari Braun, koga je još 1987. u Bormiu Svetislav „Kari“ Pešić vodeći generaciju Divca, Kukoča, Đorđevića, Rađe, Alibegovića, Ilića, Dobraša, Koprivice, Avdića… dva puta, u grupi i u finalu, učio evropskoj košarci, samo je smušeno priznao da „mi ne delujemo kao tim, za razliku od drugih“. Posle 24 uzastopne pobede na tri poslednje olimpijade na kojima igraju sa NBA profesionalcima, a video sam sve 24 (tri puta po 8:0 u Barseloni, Atlanti i Sidneju), video sam i njihov prvi poraz, tek treći u istoriji uz 109 pobeda. Dva prethodna naneo im je bi bivši SSSR, 1972. u Minhenu i 1988. u Seulu. Razlike su svakim danom sve manje, a posle prva dva dana košarkaški olimpijski turnir u Atini dobio je ocenu najujadnečenijeg u istoriji. A to znači da bar šest-sedam reprezentacija može do medalja, jedno četiri-pet od njih pretenduje na zlato. A to, opet, znači … ipak, ostavimo čvršće prognoze za naredni broj.
