Na vratima Nemačke

Na našu fudbalsku reprezentaciju mogla bi da se primeni izjava: „Nije važno da li je mačka crna ili bela, već da li lovi miševe“. U našem fudbalskom slučaju to bi moglo da glasi: „Nije važno da li naša reprezentacija igra lepo ili ružno, već da li osvaja bodove.“ A pošto je fudbal, baš zbog bodova, prilično egzaktna nauka, dileme ne bi smelo da bude. Uostalom, da li bi neko menjao bodove za umetnički utisak? Teško… Naravno, bilo bi najbolje da se igra lepo, atraktivno, sa mnogo golova i da se pobeđuje, ali ako ne može, a očito ne može, onda je dobra i varijanta čvrste odbrane, pojačane sredine i napada koji tu i tamo „kljucne“ poneki gol, tek toliko da se pobedi ili da se ne izgubi. Pa šta bismo više hteli? Da nam je neko na startu kvalifikacija nudio da posle osam kola budemo lideri sa dva boda prednosti, sa samo jednim primljenim golom i rasporedom u kome nam preostaju otpisana Litvanija u gostima i solidna, ali ne i nepobediva BiH kod kuće, da li bismo potpisali žmureći? Da li bismo se menjali sa Špancima kojima treba svih šest bodova i naš kiks? Ili sa Belgijancima koji imaju četiri odsto šansi da eventualno u nekom raspletu budu drugi? Odgovori su jasni i zato bez mnogo filozofiranja treba reći da su fudbaleri i njihov selektor Ilija Petković dosad posao odradili više nego korektno i sva je prilika da će jedno fantastično sportsko leto biti krunisano i uspehom na koji se poduže čeka u nacionalnom sportskom mezimčetu, tj. fudbalu.

Prošle srede u Madridu, pred 54.000 vatrenih Španaca, naš tim je pokazao dva lica, ali i sposobnost reakcije što nam nije baš uvek bila karakteristika. Dok smo u poluvremenu, posle zaista slabe igre našeg tima i sa 0:1 na semaforu, sumnjičavo vrteli glavom, pomislih kako bi bila druga priča da su na terenu Stojković, Mijatović, Savićević i Jugović, koje sam tog dana video u hotelu naše reprezentacije. A onda je selektor Petković povukao neočekivani potez dostojan najvećih stratega. Iako je kriza evidentno bila rezultat slabe igre veznog reda, on je promenu izvršio tako što je jednog od tih (bez)vezista (te večeri) zamenio napadačem. I to kojim! Dvometrašem Žigićem za koga, uz igru u prvom poluvremenu, ne bi bilo lopti. Ali, promenjena je i strategija, umesto kratkih pasova prešlo se na duge lopte, svi su imali zadatak da nabacuju u 16 metara Španaca, a Žigićevo je bilo da skače. I skakao je do neba, kod izjednačujućeg gola odneo je loptu Kasiljasu, koji nije nizak i išao je rukama. Ne bi me čudilo da se Žigić od leta, ili možda već zimus ako kasa Zvezde bude prazna, obre u Španiji. Bilo bi to tipično za Špance, koji uvek vole da kupuju, kako sami kažu, „svoje dželate“.

Zasluge su najčešće igrača dok je krivica uglavnom trenerova. To je nepisano pravilo u sportu, ali ponekad valja napraviti izuzetak. U ovom slučaju velike zasluge pripadaju selektoru Iliji Petkoviću, koji je rođeni takmičar, borac bez mane, baš kao što je bio i igrač. Računajući i prvi, kratki mandat kada je poveo reprezentaciju ka Svetskom prvenstvu u Japanu i Koreji a zatim otišao u Kinu, nije izgubio NIJEDNU prvenstvenu utakmicu. Pod „prvenstvenu“ mislimo na one koje se važe za svetsko ili evropsko prvenstvo. Od 12 utakmica sedam je dobijeno, pet odigrano nerešeno, gol razlika je 20:4. Neće biti slučajno… Petković je postigao ono što je u fudbalu, pogotovu kad je o reprezentaciji reč, najteže: našao je tim. On ima devet ili deset fiksnih igrača, jednog li dvojicu menja iz taktičkih ili ostalih razloga (na primer kartoni). Tražio je, našao i uigrao odbranu koju su Španci proglasili „najboljom na svetu“. Čekao je i dočekao Mateju Kežmana, koji je u Briselu dao gol posle 27 meseci pauze a sada doneo pobedu protiv Litvanije (gol i asistencija) i bod veliki „kao Nemačka“ protiv Španije. Imao je dovoljno autoriteta da Miloševića stavi na klupu i da ovaj, posle 94 meča i 35 golova u reprezentaciji, to primi bez ijedne reči prigovora. Petković je po mnogo čemu jedinstvena figura u našem fudbalu. Sa njim je u Savez stigao novi vetar, slatkorečivost je zamenjena direktnim i jasnim govorom, umesto nekih selektora kojima je bilo važnije kakvo odelo nose nego kako igra reprezentacija, Petko je doneo neposrednost, narodsku prostodušnost i iskrenost. Možda njegove opservacije o Napoleonu ili Živojinu Mišiću nekome deluju patetično, možda njegovi napisani patriotski govori kojima se obraća javnosti nisu „stil“ jednog selektora, ali Petko i nije tamo da prodaje mudrosti, već da nas odvede na Svetsko prvenstvo. Uostalom, i za njega važi isto što i za naš fudbal: sve dok je nepobediv i dok svakom utakmicom našu nadu da ćemo (opet) igrati na SP-u čini realnijom, treba ga pustiti da radi kako zna i ume. A da zna da bude sarkastičan i ironičan pokazao je prepotentnim Špancima. Na izjavu kolege Luisa Aragonesa da će Španija pobediti sa 3:1 i da će prvi gol dati u prvih 15 minuta, uzvratio je:

„Nešto ne pamtim da je Španija dala mnogo golova u prvih 15 minuta ali pamtim neke iz 98…“

Nije bilo novina koje to nisu prenele a žaoka je bila usmerena ka izjednačujućem golu protiv Bosne i Hercegovine koji je pao u 98. minutu dok su Bosanci igrali sa dva igrača manje.

Domaćina je pecnuo i na konferenciji za novinare posle meča:

„Čudi me da je španska federacija tako siromašna da je uz teren, ali dok je vodila, imala samo dve lopte… Kad je bilo 1:1 i kada je vreme letelo onda su se odjednom pojavile mnoge …“

Za nas će i sam odlazak na Svetsko prvenstvo biti veliki uspeh, pogotovo posle neučestvovanja u Japanu i Koreji 2002. i preskakanja EP-a 2004. u Portugalu. Uostalom, u čitavoj istoriji samo dva puta UZASTOPNO NISMO igrali na šampionatima sveta, 1966. u Engleskoj i 1970. u Meksiku… Da bi se definitivno reklo „Guten Tag, Deutchland“, treba sačekati 8. i 12. oktobar, ali najbolje od svega je što „plavi“ drže „nemački ključ“ u svojim rukama.