Vedro pozorište u mračnom gradu

Sa gramofonske ploče Edison Bell Penkala SZ 1980 uporan slušalac koji je potraži na Jutjubu danas može lako da čuje pesmu Dođi, dragi, na kapidžik. Snimak je na Jutjub postavio dr Ivan Mirnik, arheolog i ljubitelj starih zvučnih zapisa. Ploča je danas više od muzičke zanimljivosti: ona je jedan od retkih sačuvanih tragova glumca Aleksandra Ace Cvetkovića, velikog komičara čiji je glas nadživeo i pozorišta u kojima je igrao i državu koja ga je ubila.

Cvetković je rođen 1900. u Beogradu. Glumom je počeo da se bavi još za vreme Prvog svetskog rata, prošao je putujuće družine i pozorišta u Sarajevu, na Cetinju, u Splitu, Zagrebu i Banjaluci, a 1938. postao član Narodnog pozorišta u Beogradu. Teatroslov, sajt Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, opisuje ga kao izuzetno talentovanog glumca i komičara velikog kreativnog potencijala. U novembru 1944. streljan je zbog navodne saradnje sa okupatorskim vlastima, posle postupka koji nije ispunjavao ni elementarne standarde pravičnog suđenja.

Njegov “greh” bila je, pre svega, gluma za vreme okupacije. Nastupao je u malim humorističkim teatrima, u šarenim programima, skečevima i komedijama koje su Beograđanima nudile nekoliko sati zaborava. Takva pozorišta nisu bila politički nevina. Nemačke i kolaboracionističke vlasti želele su da prikažu život pod okupacijom kao obnovljenu svakodnevicu: rade kafane, svira radio, pune se sale, ljudi se smeju. Dok su Jevreji i Romi odvođeni i ubijani, a taoci, pravi i nabeđeni komunisti streljani, novine su pisale o “vedrini”, “optimizmu” i prepunim gledalištima. Smeh je mogao postati kulisa normalnosti koje nije bilo.

Ali između činjenice da je režim koristio pozorište i tvrdnje da je svaki glumac bio zločinac postoji razlika od koje počinje pravo. Nju posleratni preki sudovi nisu želeli da vide.

MINUT POSLE DESET

Pozorišna scena Centrala za humor predstavila se publici 28. novembra 1942. u velikoj dvorani Kolarčevog univerziteta. Program je ličio na varijete: operetske arije, šlageri, balet, skečevi i komične tačke. U njemu su se pojavila publici već poznata imena, među njima Žanka Stokić, Aca Cvetković i Dušan Životić. Uskoro je trupa prešla sa šarenih programa na ono što je nazivano “ratnom revi-komedijom”.

Najveći uspeh postigao je komad Minut posle deset Miće Dimitrijevića. Zaplet prvog dela bio je gotovo nepristojno jednostavan. Žiku Jagodinca, sitnog švercera životnim namirnicama, policijski čas zatiče na ulici sa koferčetom punim mesa i balončetom rakije prepečenice. Tražeći sklonište, upada u stan udovice gospa-Živke, koju je igrala Žanka Stokić. Tu su i pričljiva komšinica — Coka Perić-Nešić — i stanari kojima neočekivani gost, da bi spasao sebe i ugled domaćice, mora da odigra ulogu koju mu nameću. Žiku je u prvoj postavi igrao Aca Cvetković. Početkom juna 1943. “Kolo” beleži da tu ulogu već nekoliko dana igra Dušan Životić, a u glumačkoj postavi pojavljuje se i Joca, odnosno Jovan Tanić.

Ratni Beograđanin nije morao da pita zašto je junak krijumčar hrane, zašto nosi meso u koferu niti zašto je minut posle deset dovoljno da pokrene čitavu komediju. Policijski čas, nestašice, bonovi i crna berza bili su zajednički jezik publike i glumaca. Predstava je nudila zadovoljstvo da se ono što je napolju bilo opasno u sali pretvori u zaplet, geg i pesmu.

Komad je pisan približno istom brzinom kojom je igran. Već nekoliko nedelja posle početka prikazivanja Mića Dimitrijević dopisao je drugi deo, u kojem se radnja seli u Jagodinu, Žikin zavičaj. Potom je stigao i treći. U jednom trenutku sva tri dela igrana su zajedno na otvorenoj pozornici na Kalemegdanu. Novine su najpre zabeležile 25.000 gledalaca, zatim pedesethiljaditog, kome je obećan poklon. Prema monografiji Bore Majdanca Pozorište u okupiranoj Srbiji iz 2011, do kraja leta predstavu je navodno videlo ukupno 150.000 ljudi. Te brojke potiču iz kontrolisane, propagandne štampe i treba ih čitati oprezno. Ipak, fotografije pune Kalemegdanske pozornice i vesti o svakodnevnim, ponekad dvostrukim izvođenjima ne ostavljaju sumnju da je predstava bila veliki hit, profitabilan za producenta, ali i za učesnike u njoj.

Glumačka podela objašnjava deo uspeha. Dušan Životić bio je iskusni glumac, reditelj, pisac i pozorišni preduzetnik. Rođen 1892. u Ripnju, prošao je sa vojskom preko Albanije, a u Bizerti je sa Dimitrijem Ginićem osnovao Srpsko vojničko pozorište. Osnivao je potom trupe i više pozorišta u Šapcu i Beogradu. Kada je zaigrao Žiku Jagodinca, igrao je čoveka iz naroda bez folklornog ukrasa: snalažljivca koji istovremeno proizvodi nevolju i izvlači se iz nje. Upravo njemu je, prema novinskoj najavi, pripalo da pedesethiljaditom gledaocu uruči poklon.

Žanka Stokić bila je nešto drugo — glumačka institucija. Nekadašnja Nušićeva Gospođa ministarka sada je bila udovica Živka, žena koja pokušava da sačuva ugled dok joj se u stanu materijalizuje crna berza. Već od 1936. bolovala je od dijabetesa i za vreme okupacije morala je da zarađuje za insulin, koji se nabavljao uz velike teškoće. To ne pretvara svaki njen nastup u čin otpora, ali ruši udobnu predstavu o umetniku koji bira između čistog herojstva i dobro plaćene izdaje.

Sofija Coka Perić-Nešić, rođena 1906. u Tomaševcu, školovala se u Glumačko-baletskoj školi i između 1931. i 1946. igrala u beogradskom Narodnom pozorištu. Bila je izrazita komičarka. U ovoj komediji pripala joj je uloga komšinice, onog večnog nadzornog organa malog grada i velike palanke: osobe čiji jezik može biti opasniji od policijske patrole.

foto: privatna arhiva

KRALJ PARADAJZA I PEĆ SENJORITA

Posle Minuta… došla je Vita–Mina. Premijerno je izvedena 23. avgusta 1943. na Kalemegdanu. Vita i Mina, dvoje malih ljudi, udružuju se i otvaraju bakalnicu, a oko njih se okuplja društvo čija imena već pripadaju svetu tezge i kuhinje: Kvantašica, Cvekla, Arpadžik i Mirođija. Tada poznati i popularni pevač Milan Timotić (rođen 1908. u Banovom Polju kod Bogatića, a preminuo 1988. u Čikagu) otpevao je istoimeni šlager. Autor muzike nam je nepoznat, a tekst je bio:

Vita–Mina firma fina / Radnja prima svega ima / Firma naša — dva kvantaša / More mani, sav svet hrani! / Vita–Minu radnju finu / Sav svet vole, svi je mole / Jer svu robu svako to zna / Uvek taze ti ona da / Vita–Mina / Dva ortaka svak zna / Vita–Mina / U svetu samo su dva!…

Dušan Životić bio je “kralj paradajza”, Coka Perić-Nešić “kraljica pasulja”, dok su se u ansamblu pojavljivali Žanka Stokić, Ana Paranos, Žarko Mitrović, Stanko Buhanac i drugi.

Tadašnja kritika, čak i kada hvali komad, ne tvrdi da je reč o velikoj umetnosti. Vita–Mina je opisana kao vesela, neopterećena, “čisto beogradska stvar”, začinjena šlagerima i burleskom. Upravo zato danas vredi kao dokument. Iza paradajza, pasulja i bakalnice nazire se grad opsednut nabavkom, cenama i preprodajom. Velike ideologije ulaze u svakodnevni život kroz male mere: kilogram brašna, litar ulja, naramak drva.

Treća u nizu ratni revi-komedija Miće Dimitrijevića bila je Kalorita. Kalorita nije ime zavodljive senjorite nego furunčeta — male peći koja je “glavni junak” predstave. Oko nje se pletu porodični i susedski zapleti, a da naslov ne ostane bez obećanog egzotičnog kolorita, pojavljuju se Don Tozos, Don Vlajos, Vandita, Rozita del Kato i drugi Španci skrojeni po meri beogradske scene. U gradu u kojem je ogrev bio problem, peć je bila junakinja kojoj objašnjenje nije bilo potrebno. Predstavu su šlagerima dopunjavali pevači Milan Timotić i Ružica Protić. Kuriozitet je da su se oboje nekako u to vreme pojavili i na filmu: Timotić 1941. u avangardnoj Priči jednog dana Maksa Kalmića, u kojoj peva i mašta o sreći u hotelu “Mažestik”, a Ružica Protić 1943. u Nevinosti bez zaštite, tragikomičnoj, ali rado gledanoj farsi autora i atlete Dragoljuba Aleksića.

Ne znamo koliko su ove komedije zaista bile duhovite. Nije nam poznato da su rukopisi ili eventualna štampana izdanja Minuta posle deset, Vita–Mine i Kalorite sačuvani. Dostupni su samo novinski prikazi, reklamni tekstovi i fotografije: glumci za stolom, grupa pred kulisama bakalnice, prepuno gledalište pod otvorenim nebom. Današnji čitalac lako će ih proglasiti sklepanim, vulgarnim ili beznačajnim. Verovatno su često bile sve to. Ali publika se možda smejala manje zbog teksta, a više iz potrebe da dva sata ne misli na glad, zarobljeništvo, prinudni rad, Banjicu, Sajmište, podgojenu “srpsku majku” Milana Nedića ili ubijenog člana porodice.

Treba li osuditi ljude koji su kupovali kartu? Gadnih devedesetih gledani su filmovi poput Slatko od snova i Velika frka, a u njima su igrali i dobri glumci. Loša umetnost u lošem vremenu može biti sredstvo bekstva, znak prilagođavanja, komercijalni oportunizam i politički simptom — sve u isti mah. Publika nije nevina kolektivna apstrakcija, ali nije ni optuženička klupa.

SELEKTIVNA PRAVDA

Mnogo je bolnije pitanje šta se dogodilo glumcima. Sa sudbinama Joce Tanića, Ace Cvetkovića i Žanke Stokić čitaoci “Vremena” već su se upoznali u tekstu Marine Milivojević Mađarev “Igrati ili ne igrati, pitanje je sad”.

Cvetković i Tanić streljani su u novembru 1944. Njihova krivica nije utvrđivana u postupku u kojem bi imali stvarnu odbranu, pravo na žalbu i nepristrasan sud. Žanka Stokić izvedena je pred Sud za suđenje zločina i prestupa protivu (Sic!) srpske nacionalne časti, bez branioca, i osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti — praktično je bila lustrirana. Umrla je 1947, dok je još bio u toku postupak po njenoj trećoj molbi za pomilovanje.

Dušan Životić je posle rata nastavio da radi u pozorištima u Vršcu, Nišu i Novom Sadu. Coka Perić-Nešić nastavila je da nastupa, između ostalog na filmu i televiziji. Milan Timotić se, nakon boravka u Austriji 1944. i navodne osude na smrt u odsustvu, skrasio u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je i umro ne vrativši se nikada u rodnu zemlju. Mića Dimitrijević, predratni novinar “Politike”, saurednik zbornika Naši Jevreji iz 1940, ratni urednik “Kola” i pisac ovih komedija, osuđen je na višegodišnju robiju.

Isti ansambl, ista scena, pa sasvim različite kazne. To nije dokaz da su svi morali proći jednako loše, nego da odmazda nije bila pravda. Odgovornost za javni rad pod okupacijom, kao uostalom i za vreme diktature i fašizma, sme i mora da se ispituje. Ali civilizovano društvo razlikuje propagandu od glume, moralni kompromis od zločina, oportunizam od izdaje. I nikoga ne ubija zato što se pojavio u lošoj komediji.

Ako se borimo protiv prostote i nasilja, onda nema “naših” i “njihovih” zločina. Osudićemo i čoveka sa kamom koji se ponosno fotografisao kraj žrtve ili gazio demonstrante automobilom, i čoveka sa petokrakom koji je bez pravičnog suđenja odveo glumca pred streljački vod, kao i onoga ko je prebio istaknutog člana vladajuće stranke kada je ovaj jednom sišao sa vlasti. Nijedna ideologija, ma koliko uzvišeno govorila o naciji, klasi, demokratiji, oslobođenju ili budućnosti, nema pravo da ukine čoveka.

Na ploči Edison Bell Penkala igla i dalje prolazi kroz brazdu. Aca Cvetković ponovo izlazi pred publiku. Predstava traje nekoliko minuta. Ovoga puta niko ne može da ga odvede iza zavese i sahrani neznano gde. A nama ostaje podsetnik da Minut posle deset nije samo naslov zaboravljene revi-komedije o čoveku koji se zatekao na ulici posle policijskog časa. To je i ime onog opasnog časka posle svake smene poretka, kada pobednici poveruju da zakon može da sačeka, a čovek ne može. Trenutka kada se pesma slobode lako pretvori u urlik i vrisak nepravde.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!