Igrati ili ne igrati, pitanje je sad

Nad glavama pozorištnika kao kakva zlokobna nadstrešnica visi pitanje “igrati ili ne”. Da li pozorišta treba da rade, to jest da se igraju predstave kako bi umetnici i publika mogli da dele svoj zajednički stav o društvenom problemu? Da li pozorište pripada podjednako i onima koji podržavaju studentske zahteve i onima koji ih ne podržavaju i da li u tom slučaju pozorište treba da ponudi estetsko sklonište od sukoba u prenapetoj realnosti?

Pod dejstvom društvenog pritiska, u pozorištima od novembra vri. Predstave se često (pa i festivali) otkazuju, a kada se i izvode, čitaju se proglasi, pokazuju indeksi i crvene rukavice. Nad glavama pozorištnika kao kakva zlokobna nadstrešnica visi pitanje “igrati ili ne”. Da li pozorišta treba da rade, to jest da se igraju predstave kako bi umetnici i publika mogli da dele svoj zajednički stav o društvenom problemu? Da li pozorište pripada podjednako i onima koji podržavaju studentske zahteve i onima koji ih ne podržavaju i da li u tom slučaju pozorište treba da ponudi estetsko sklonište od sukoba u prenapetoj realnosti? Ili pozorišta, naprotiv, treba da stanu, prestanu da izvode predstave kako bi tišinom poslala poruku da se situacija pod hitno mora razrešiti, jer u suprotnom ništa, pa ni umetnost, više neće imati smisla? Za društveni oporavak šta je probitačnije – igrati ili ne igrati? Zato se čini da u ovom trenutku nema adekvatnije pozorišne teme od istinite priče o sudbini umetnika koji su za vreme Drugog svetskog rata igrali u trupi “Centrala za humor”. Da bismo objasnili zašto smo s tim uverenjem došli u pozorište, napravićemo jednu malu, ali neophodnu digresiju.

SME LI POZORIŠTE DA STANE?

Tek kada je ideološko jezgro SFR Jugoslavije počelo da puca, a krenulo je u drugoj polovine osamdesetih godina, počele su se pojavljivati drame koje su pokušale da objasne i opravdaju postupak Žanke Stokić da igra za vreme rata u humorističkom pozorištu koje su podržavale okupacione vlasti. U JDP-u osamdesetih igraju se dva važna komada koji menjaju dotadašnju percepciju umetnika. Jedan je Hrvatski Faust Slobodana Šnajdera, u kome se kaže da ideologija želi da (zlo)upotrebi umetnika. Drugi, za nas još važniji je Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića. Komad počinje tako što siroti glumci trećerazredne putujuće trupe igraju pod senkom nemačkih vešala uz strašnu osudu građana Užica, a završava se time što pozorište spasava dušu batinaša Dropca i život mladog komuniste ilegalca. Tokom devedesetih pozorišta rade u svim uslovima – i pod sankcijama, i dok tenkovi prolaze ulicama, i kada su demonstracije, i kada padaju bombe, i svi se vode geslom iz Putujućeg pozorišta Šopalović. Ako je pekar za vreme rata u pekari, gde glumac treba da bude za vreme rata? Jer: “Pekar nam pomaže da se nekako prehranimo i da preživimo, a glumac pokazuje zašto uopšte vredi da se čovek prehrani i preživi!”, kažu Simovićevi junaci. Od tada pa do korone, u našem pozorištu je legitiman stav da treba igrati u svim uslovima. Počev od korone i nakon tragedije u “Ribnikaru”, ponovo se javlja pitanje da li je moralno igrati u teškoj situaciji. Najnoviji događaji, a naročito izričit zahtev studenata da se uđe u generalni štrajk, pojačava ovu dilemu. Zato se pozorišnici pitaju šta je pravi pozorišni odgovor na ovu situaciju.

NEUBEDLJIVI RAZLOZI

Đorđe Kosić je krenuo od dokumentarnog materijala i zabeleženih iskaza glumca. Taj materijal ga je sasvim izvesno fascinirao. No, gledajući predstavu nastalu na osnovu njegovog komada, nismo sasvim sigurni šta dramski pisac misli o postupku glumaca, ili makar mi ne znamo šta o njima da mislimo. Jer, za razliku od Simovićevih glumaca iz putujuće trupe Šopalović, u Centrali za humor pozorište nikoga nije spaslo. Izgleda da je pozorišna umetnost u ratnom vihoru služila tome da glumci zarade za jednu noć mnogo novca koje zatim razbacaju na karte, piće i ždranje. Likovima Aleksandra Cvetkovića, Jovana Tanića i Žanke Stokić nije potrebno da bilo kome objašnjavaju bilo šta – rat je, treba preživeti i po mogućstvu što bolje se snaći i što više pojesti, potrošiti… Lik Žanke Stokić se pred likom Ljubinke Bobić pravda da mora da glumi jer drugačije ne može da kupi insulin. U kontekstu ove predstave to je bedno izvinjenje, jer ovaj lik ne živi kao neko kome je stalo do zdravlja. Naprotiv! Ona pije, prekomerno jede i puši. I ne samo to! U jednom trenutku Žanka kaže da su Nemci uhapsili njenog ljubavnika koji je Jevrejin i čitavu njegovu porodicu i da im se gubi svaki trag. Danas svi vrlo dobro znamo da su Jevreje nacisti slali u logore smrti. No, Žanka u komadu i predstavi preko te okolnosti lakonski prelazi i peva na radiju, sve potežući rakiju iz flaše, čuveni šlager koji su hitlerovske snage iskoristile za koračnicu. Kosić nam nije dramaturški objasnio društveni kontekst okupiranog Beograda i Žankinu potrebu da preživi po svaku cenu. Dalje, Kosić nije dovoljno iskoristio mogućnosti koje su postojale u komadu – da oštro i analitički sukobi stavove likova Ljubinke Bobić i Mirka Milosavljevića, koji su odbili da igraju u Centrali za humor po cenu da gladuju i Ace, Tanića i Žanke koji su igrali. Propuštena je i prilika da se objasni zašto je vrstan komičar i pisac komedija Aleksandar Cvetković, koji uspešno zasmejava ljude, autodestruktivna ličnost. Jovan Tanić, ovako kako je predstavljen u komadu i predstavi, mogao bi biti ne samo pisac skečeva i komičar, već i potencijalni srpski Falstaf koji učestvuje u balkanskoj istorijskoj drami loveći svoj sitni ćar. Nažalost – nije.

IGRATI U RATU?

Đorđe Kosić i rediteljka Anđelka Nikolić su ceo prvi deo komada i predstave “potrošili” na to da gledamo kako se glumci u garderobi – i oni koji će igrati i oni koji neće igrati u Centrali za humor – pomalo duhovito i podosta surovo sprdaju sa novajlijom Nikolom Popovićem, koji odmah nakon početka rata odlazi u partizane, da bi se na kraju komada (i predstave) vratio u Beograd i maltretirao one koji su njega maltretirali. To što je glavni (i jedini!) “negativac” u ovoj predstavi komunista, antifašista i partizan, jako “miriše” na osamdesete. Lik glumca Nikole Popovića je, od svih likova, najviše pojednostavljen. Pisac komada je propustio za njegovu temu sjajan istorijski podatak. Naime, istorijski glumac Narodnog pozorišta Nikola Popović nije tokom četiri godine rata samo ubijao “Švabe” nego je zajedno sa Vjekoslavom Afrićem (glavnim junakom Šnajdervog Hrvatskog Fausta) igrao u Pozorištu narodnog oslobođenja koje je bilo na suprotnoj ratnoj strani od Centrale za humor. Iz toga proizlazi da stvarne istorijske ličnosti, Cvetković i Tanić s jedne, a Popović sa suprotne, nisu imali naše savremene dileme – igrati ili ne, jer su i jedni i drugi igrali – već za koga igrati i šta igrati. Ako je Popović kao glumac nastupao u veselim skečevima u Pozorištu narodnog oslobođenja, to znači da su ga borci NOB-a tretirali kao narodnog umetnika, a okupatorska vojska kao bandita koga treba ubiti. Nasuprot tome, glumce koji su igrali uz odobrenje okupacionih trupa u Beogradu skečeve u Centrali za humor oslobodioci Beograda su tretirali kao saradnike okupatora. Zato je glumica Žanka Stokić nakon rata bila osuđena na gubitak građanskih prava i umrla u bedi, a glumci Aleksandar Cvetković i Jovan Tanić su ne samo bili streljani i tajno sahranjeni na nepoznatoj lokaciji da im se grob ne zna, nego i izbrisani iz istorije srpskog teatra. Pojednostavljen i iskrivljen odnos prema veoma kompleksnim ličnostima u kompleksnom vremenu najveći je problem ovog komada i ove predstave.

No, rediteljki Olji Đorđević izgleda da nije smetala ova simplifikacija, pa se simplifikacija prenela i na interpretaciju komada. Nije nam jasno šta mi treba da osećamo dok glumci pričaju različite viceve o bedi, o Hitleru, o streljanju Roma. Dramaturško-rediteljsko rešenje ovog problema moglo se pronaći u filmu Kabare Boba Fosija. U Kabareu likovi glumaca-zabavljača vrlo lako menjaju ideološke strane, kao i junaci Centrale za humor. Reditelj filma pažljivo prati njihove promene koje su izazvane društvenim promenama. Songovi Money, Money, Money i If You Could See Her pokazuju tu razliku, ali je u svakom od tih songova artizam neupitan. U skečevima Centrale za humor, kako ih je postavila Olivera Đorđević, mi ne vidimo artizam već samo najjednostavniji pučki humor i pitamo se zašto su biografije ovih umetnika bile vredne novog tumačenja.

SCENE ZA PAMĆENJE (IPAK)

Sledstveno tome, ni glumci Radovan Vujović (Aleksandar Cvetković), Miloš Đorđević (Jovan Tanić), Jovan Jovanović (Nikola Popović), Vanja Milačić (Žanka Stokić), Pavle Jerinić (Mirko Milisavljević) i Suzana Lukić (Ljubinka Bobić) nisu bili u zavidnoj poziciji. Ipak, povremeno, kao u sceni ruskog ruleta, ili u scenama saslušanja kojom počinje i završava se predstava, dobijamo nešto od uzbudljivog pozorišta kada možemo da naslutimo složena i teška vremena u kojima su živeli i radili glumci Centrale za humor, kao i njihovu borbu da ih nevolja ne preplavi, već da sačuvaju sebe i nastave život kakav vole da žive. Scena s početka komada kada Radovan Vujović kao Cvetković i Miloš Đorđević kao Tanić pokušavaju da nas animiraju vicevima i da nas isprovociraju na reakciju, ponavlja se na kraju predstave. Mi shvatamo da se glumci, u stvari, obraćaju poroti nove vlasti i da demonstriraju svoj duh i posvećenost komediji u slavu života čak i u trenucima kada su osuđeni na smrt i kada komedija i pričanje viceva postaje poslednji preostali vid prkosa. Ove scene u kojima komičari pričaju viceve onima koji će ih osuditi na smrt i pokušavaju da ih nasmeju dugo ćemo pamtiti iz predstave Centrala za humor, koja je premijeru imala na Sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta.