Moja, tvoja, ulica svakog od nas

Mario Liguori predaje italijanski jezik na Filozofskom fakultetu i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a ovdašnjoj javnosti je poznat po knjigama koje na srpskom jeziku piše o svojoj Italiji. Via Acquarossa, nedavno objavljena u Laguni, njegova je deseta knjiga.

U njoj je 25 priča o životima koje spaja Akvarosa, ulica u blizini Vezuva, a nadomak Pompeje, glavni junak koji ih određuje i spaja. Svaka priča je celina za sebe, a istovremeno i deo.

Pre Via Acquarossa, Mario Liguori je napisao i romane Napuljski diplomata i Samo ubistvo, zbirke priča, monografije i putopisnu prozu.

“VREME”: Da li ulica Akvarosa postoji još negde osim u vašem romanu?

MARIO LIGUORI: Neki autori pišu o istinitim događajima i pravim mestima. Kod mene je ambijent autobiografski – ja ostajem dugo, ponekad godinama, pod uticajem onoga što sam doživeo i to raste u meni, poprima nove razmere i oblike. Akvarosa, u tom smislu, može da bude i neka ulica u mom ili susednom gradu. Znate, postoji razlog zašto sam napisao ovaj roman: hteo sam da čitaocu pružim autentične slike iz južne Italije, nešto što se moglo dogoditi i što se možda dogodilo s obzirom na okolnosti. Čovek je u Srbiji izložen predstavama o Italiji koje nisu uvek verodostojne ili zamislive. Evo, smatram da srpska čitalačka publika ima pravo na predstave o Italiji lišene stereotipa. Moja malenkost može da preuzme odgovornost da pruži upravo takve predstave.

Sudeći po njenim stanovnicima, Akvarosa je svet u malom – tu se smestio čak i jedan Bosanac – i u njoj ima mesta i prostora za svakog od njih. Akvarosa deluje kao primer suživota. Da li se slažete da je to neodrživo u našem svetu?

To zavisi od perspektive koju želimo da zauzmemo. U ovom romanu ima i priča o ljudima koji bivaju diskriminisani, koje država Italija nije uspela ili nije želela da zaštiti. Nekima od njih je, na primer, ugrožena bezbednost na radnom mestu; drugima je učinjena nepravda na suđenju; trećima nije lako doći do boljeg radnog mesta. To znači da stranci, koji su donekle prihvaćeni, ipak nemaju baš isti tretman domaćina bez obzira na deklarativno ispovedanje prava na jednakost svih. Surovo im nedostaje pravo na grešku: oni moraju, kao stranci, da budu besprekorni da bi opstali u protivrečnom svetu Akvarose. I tako dolazimo do još jedne fundamentalne odlike mog pisanja: motiv mi nikad nije bio da u inostranstvu po svaku cenu branim otadžbinu, nego da postavim pitanja, da izazivam čitaoca, da predstavim složenost jednog sveta čiji mir visi o koncu. Stvari se tamo mogu promeniti preko noći. Tamo nema preterane organizacije života, ali ima nepisanih zakona, čeličnih i dugotrajnih, skoro pa večnih, kojima se niko i ništa ne može protiviti. Neretko su upravo ti nepisani zakoni uzrok nepravde i nasilja.

Po formi, vaš roman je moguće videti i kao zbirku priča sa zajedničkom scenografijom. Otkrijete nam Ulicu Akvarosu tek u trećem poglavlju, zapravo, otkrijete više njenu istoriju nego njen izgled. Da li je to bilo namerno, kako bi čitalac mogao da u njoj prepozna neku svoju ulicu u kojoj mu je bilo lepo i dobro?

Ja volim da skiciram mesta i ljude, možda zato što sam veliki poštovalac dela Antona Čehova i Žorža Simenona. Čehovu je potrebna jedna rečenica da bi dočarao ambijent; Simenon obično u kratkim crtama pruža glavne informacije o likovima i mestima. Pod uticajem takvih autora, opredeljujem se za minimalne izraze tragajući za efikasnošću i višeznačnošću svake reči, čak i najmanje. Sećam se stihova Jirgena Teobaldija: “Život na selu: dva voza dnevno; jedan staje”. Oko toga se sve vrti: dva voza dnevno, a samo jedan staje. Sve je rečeno. U mojim namerama Akvarosa osvaja čitaoca poglavlje po poglavlje. Postepeno se otkrivaju novi ljudi i događaji. Istorijski prodor mi je bio bitan kako bih dao dijahroniju, otkrivanje događaja. Etapno napredovanje romana, međutim, ne podrazumeva da ići dalje nužno znači živeti bolje. Evo, svi mi, po prirodi stvari, idemo dalje, a zatim – još dalje gde nas čeka smrt. “Ka smrti idemo”, podseća Crnjanski.

Što se strukture romana tiče, smatram da je ona u skladu s tradicijom iz mojih krajeva: labave su veze među celinama i konstrukcija podseća na pompejski mozaik koji ima svoje značenje, s tim da svaki njegov kamičak priča posebnu priču. Na mene je uticala i usmena tradicija novelete – kao dete slušao sam dosta strašnih i neverovatnih priča. Moglo bi se reći da je pisca od mene napravila upravo ulica.

Vaši junaci često pričaju priče o prošlosti. U tom činu, očigledna je potreba za nastavljanjem, za trajanjem, potreba da nešto što je zauvek prošlo nastavi da živi kroz nekog drugog. Da li je opšteprisutni osećaj da je nekad bilo bolje zasnovan na strahu od budućnosti ili je taj osećaj tačan i opravdan?

Verujem da je svako mesto doživelo periode manjeg ili većeg prosperiteta. Akvarosa je svoj vrhunac doživela osamdesetih godina dvadesetog veka jer ovaj roman, između ostalog i nimalo slučajno, govori upravo o toj deceniji: tada sam proveo detinjstvo i nijedno kasnije iskustvo mi ne može biti draže. Za mene je prošlost potvrđivanje identiteta. I priznaću da nisam ubeđen – bez obzira na moje neumitno starenje i s njim povezano nužno romantiziranje prošlosti – da je sve bilo bolje ranije. Mnogi moji likovi su nastradali na stratištu Istorije. Istorija je tragična i krvava, puna nepravdi, ratova, oskudica. Istoriju nije lako tumačiti, ali ju je lako zloupotrebiti. Istorija se nije kretala uvek prema napred, već je išla unazad, udesno ili ulevo, zavisno od epoha. No, Istorija ostaje neophodna. Kao čovek mediteranskog habitusa, ubeđen sam da se ne može živeti mimo antičke prošlosti. U životu sam upoznao i druge ljude, a pre svega Skandinavce, koji beže u budućnost, za koje prošlost ne sadrži istu simboličku težinu koju poprima u Italiji.

Da li je sećanje bežanje od stvarnosti?

Ja racionalno prihvatam trenutne okolnosti i obaveze sadašnjosti, ali osećanja to, bogu hvala, ne moraju. Pisac pomoću imaginacije može da stvori novi svet. I pošto mu je pamet jezička, on se jezikom služi i poigrava da bi kreirao alternativne prilike.

Ko, poput Šeherezade, zapravo niže priče koje ste nam ponudili na čitanje? Stiče se utisak da to nije sveznajući i svevideći pisac–narator. Da li sama ulica priča o sebi?

U mom stvaralaštvu dogodila se velika promena nakon objavljivanja romana Napuljski diplomata. Od tog trenutka, i najviše u romanu Samo ubistvo, čitalac primećuje da naracija zauzima jednu jedinu perspektivu. Stvarnost je, u svakoj sceni, viđena očima samo jedne osobe. Tu promenu i novinu smatram velikim napretkom u svom spisateljskom usavršavanju, i to iz najmanje dva razloga: pre svega, zato što sâm čitalac gleda svet samo iz jednog ugla, ali i zato što napetost raste kad ne znamo sve – a mi uglavnom ništa i ne znamo – ne znamo odakle smo došli i ne znamo šta će biti s nama posle smrti. Otud uz nas najbolje ide nesigurnost. Nije nam data moć suštinskog razumevanja sopstvene egzistencije, pa to mora imati odjeka i u knjigama.

Pošto u ovom romanu ljudi i događaji prolaze, a ulica andrićevski o(p)staje, nije bilo moguće da potpuno odustanem od uloge neutralnog naratora, ali se stvari otkrivaju pažljivo i samo delimično. To, međutim, zavisi od strukture same knjige – za svaku priču, uostalom, valja pronaći odgovarajući pristup. Tu pisac ne sme da bude isključiv.

Da li bi ljudi koje opisujete imali drugačije živote da stanuju u nekoj drugoj ulici?

Ubeđen sam da je svako mesto jedinstveno. Svako mesto ima osobine koje se ne mogu imitirati. U Akvarosi nesumnjivo žive ljudi koji se nikad i nigde drugde neće ponoviti. I ta naša jedinstvenost pomalo otkriva i objašnjava našu usamljenost na ovom svetu. Naša egzistencija bi bila manje dramatična da znamo da će se nešto od nas ponovo dogoditi. Ne, nije tako: mi ćemo nestati, ništa od ovog sveta neće biti naše. Strašno iskustvo smrti, to je velika poluga moje književnosti. Znate, Mikelanđelo je u jednom pismu napisao da ne postoji nijedna njegova misao koja ne sadrži smrt. To je u istoj meri istinito i strašno. Sve što misleći čovek radi sadrži nesigurnost, strah da će ovaj dan možda biti poslednji, da je sve gotovo. Prolaze vekovi, a da čovek nije naučio da kaže zbogom, da se oprosti od sveta. To je teško vežbati i važi naročito na Jugu, mestu sunca i svetlosti, gde se ljudi najviše plaše njihove suprotnosti – smrti, užasnog carstva Mraka.

Kraj ovog romana postavlja zanimljiva pitanja te aktivno uključuje čitaoca: da li je ispravno zaključiti da priča o Akvarosi ima srećan kraj?

Ovo je pitanje koje me stavlja na ozbiljan ispit. Moja je književnost zasnovana na gubicima: na gubitku vremena, srećnog doba detinjstva; na gubitku zavičaja, od kojeg sam se prostorno udaljio i koji mi bolno nedostaje; na gubitku jednog maternjeg jezika, napolitanskog, koji više nije oko mene nego samo u meni; na gubitku još jednog maternjeg jezika, italijanskog, koji grčevito zadržavam na predavanjima, kao da za kosu držim čoveka koji visi nad ambisom. Kad ima toliko gubitaka u životu jednog čoveka, prirodno je da se on bavi rekonstrukcijom, u nameri da oživi prošlost, da je sanira, da makar delimično vrati izgubljenu harmoniju. U tome ima i mesta za hepiend, premda najviše ima čežnje i kontemplacije kakve je najviše bilo u Elegiji napisanoj na seoskom groblju Tomasa Greja. No, bez obzira na početak i kraj, meni je bitno da ova knjiga deluje kao kakav kvasac za maštu i svest čitalaca, da je oni sa zadovoljstvom čitaju. Ako im se knjiga bude dopala, ja sam svoj posao uspešno izvršio. A pošto je prvo izdanje romana rasprodato u rekordno vreme, izgleda da nisam džabe krečio, što bi rekli Srbi. To me pak obavezuje na poštovanje izvesnih standarda u svom radu.

U vašoj biografiji piše da ste obišli sve zemlje Evrope i da ste se u nekoliko čak i zadržali. Zašto je Srbija među njima?

U detinjstvu bih s vremena na vreme čuo za Jugoslaviju i upitao bih se zašto se ona zove tako. Sećam se da sam imao jedan ozbiljan putnički vodič u bojama, u kojem je pisalo da u jugoslovenskom gorivu ima manje oktana, što može prouzrokovati manje probleme za vozilo onog putnika koji poželi da u Jugoslaviju dođe kolima. Devedesetih godina je istočni deo Jugoslavije, Srbija, opisivan kao najekstremnija od bivših jugoslovenskih republika. To mi je bilo intrigantno. Hteo sam stoga da progovorim srpski, da dođem u Srbiju i da vidim kako ona zapravo izgleda. Ipak, nisam ni pomišljao tada da ću ovde ostati i raditi, da ću napisati deset knjiga na ovom jeziku i imati svoju publiku. To je sve tako neobično, čak i meni samom, da nisam siguran da bi mi iko u Italiji verovao kad ne bih kao potvrdu imao fotografije i video-snimke televizijskih emisija i promocija.