Život se danas sve češće predstavlja kao projekat koji treba dovesti u red, koji treba stabilizovati, optimizovati, unormaliti, izbalansirati, produžiti. Od tela se očekuje funkcionalnost, od subjekta doslednost, od biografije jasan smisao. Sve što izmiče toj slici brzo se prevodi u problem – i zdravstveni i psihološki i profesionalni. Upravo na tim mestima, na kojima nam život izmiče i isklizava, on nam se najviše otkriva.
Život se pojavljuje kao tekst u procesu nastajanja. On se razvija kroz zastoje, mucanja, greške i prepravke, u ritmu koji nije uvek podložan kontroli. Njegova istina zavisi od stepena otvorenosti, a ne od prisile koherentnosti. Zbog toga su promene, slabosti i nedoslednosti sastavni deo življenja, a ne njegova devijacija. Krutost i nepromenljivost, višak strukture, pripadaju normama i sistemima koji teže stabilnosti, dok život ostaje vezan za mogućnost savitljivosti, adaptiranja i kretanja.
Nemiri tela
Tekstualnost života je političko stanje. Ono što se može prepisivati može biti osporeno; ono što ostaje otvoreno ne može se potpuno obuhvatiti upravljanjem. Savremeni poreci zato nastoje da život učine čitljivim, naime njima je potrebno telo bez zastoja, identitet bez pukotina, biografija bez kontradikcija. Takva čitljivost olakšava kontrolu, ali sužava prostor stvarnog kretanja.
Život se prepoznaje po nemiru. Nemirno telo ne zadržava stabilnu poziciju, ono kasni, zastaje, sapliće se i umara ponekad i bez jasnog razloga, drugim rečima ono se pokreće onda kada se od njega očekuje mir. Taj nemir se često prevodi u individualni problem, iako on jasno pokazuje granice ritmova koje nameću rad, produktivnost i samokontrola. Nemir razotkriva napetost između življenja i zahteva da se život stalno usklađuje.
Istovremeno, život je strukturisan zavisnošću. Telo je upućeno na san, vreme, infrastrukturu i druga ljude, druga tela. Raspoloženja i padovi često nastaju iz unutrašnjih materijalnih dinamika koje ne podležu planovima ni odlukama koje se ne mogu sasvim objasniti, niti zanemariti.
Odbrana slabosti
U kulturi autonomije zavisnost se često tumači kao slabost ili poremećaj. Time se prikriva osnovna činjenica da se život odvija u odnosima koji nikada nisu potpuno podložni volji. Ideja samodovoljnog subjekta funkcioniše kao norma koja disciplinuje odstupanja, dok stvarno iskustvo tela stalno pokazuje koliko je ta norma krhka. Telo zato remeti svaku čistu verziju subjekta. Njegove reakcije su često sporije, intenzivnije ili tiše nego što se očekuje. Slabost u tom smislu ne označava manjak kapaciteta, već prisustvo stvarnosti koja se ne da svesti na puku funkcionalnost. Pauza, oklevanje, mucanje, saplitanje i pasivnost postaju mesta na kojima se prekida iluzija neprekinutog toka.
Kada se politika svede isključivo na lekturu života – na ispravljanje, normalizaciju i stabilizaciju – ona se pretvara u tehniku upravljanja. Umesto razumevanja, u igri je korekcija; umesto zajedničkog sveta, imamo standard prihvatljivosti. Nemir, zavisnost i nestabilnost tada se pojavljuju kao problemi i prepreke koje treba ukloniti, a ne kao činjenice koje zahtevaju drugačiji pristup, drugačiji politički odgovor.
Zbog toga nam je potrebna politika koja ne ostaje na nivou završne redakture. Njena uloga nije da zatvara život u stabilne obrasce, već da omogući koegzistenciju različitih ritmova, stanja i odnosa. Nemir i zavisnost tada prestaju da budu privatni tereti i postaju politički relevantni signali da život ostaje otvoren, izložen i nedovršen. Upravo u toj nedovršenosti nalazi se prostor za politiku koja ne upravlja životom, već ostaje s njim u napetoj međusobnoj dinamici i ritmu stalne promene.
Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.
