Medalje, batine i prepucavanja

Ono što je proteklu deceniju i po bila odlika tribine i navijačkih grupa prelilo se prošle godine na sportske terene. Nasilje koje je pratilo gomilu sportskih događaja u prošlosti prouzrokovano nacionalnom i pukom međunavijačkom netrpeljivošću preselilo se na „borilišta“, u svlačionice, u „sportske forume“, na konferencije za novinare. Godine 2005. su raznorazni delili šamare u onoj oblasti života koja je volela da bude predstavljena kao retka vrednost ovog društva, a bukvalnim tumačenjem Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama došlo je do „kriminalizacije“ sporta jer je jedan sportista osuđen zbog tuče na terenu a drugi se nalaze u istrazi. U isto vreme, sud nije bio spreman da vodi postupke protiv huligana koji su svako veće okupljanje iskoristili za divljanje i obračun sa policijom. Ostaće zabeleženo da su ove godine trojica mladića izgubila život u navijačkim obračunima.

Teško prizemljenje – o košarci je reč – dobrodošlo je ne da bi se sve raspalo, već da bi se prestalo sa sluđivanjem javnosti o tome kako jedan sportski uspeh može da nam ublaži rane iz rata – ranije, a sada – tranzicione porođajne muke. Ipak, pozivnica za svetsko prvenstvo u Japanu naredne godine dobijena je i videćemo da li će inat i prkos biti glavni motivacioni faktori ili ćemo prisustvovati nečemu racionalnijem.

Jedna vrsta čuda dogodila se sa fudbalskom reprezentacijom koja je zabeležila najbolji rezultat u kvalifikacijama još od 1981, kada se ondašnja reprezentacija SFRJ plasirala direktno na Mundijal u Španiji ispred Italije, koja je docnije postala prvak sveta. Tim koji vodi Ilija Petković pokazao je ne toliko fudbalskog znanja koliko dobre energije i želje za potvrđivanjem. Čini se prvi put niko ništa nije očekivao od fudbalera i to se pokazalo kao dobra pozicija. Prvenstvo u Nemačkoj naredne godine i pored objektivno teške grupe u kojoj SCG ima najlošiji rejting, ne mora da bude samo turističkog karaktera ako se ispostavi da su umor i istrošenost najboljih igrača „velikih“ reprezentacija najveća prednost ekipe Srbije i Crne Gore.

U isto vreme dogodila su se „previranja“ u najvećim fudbalskim klubovima, Crvenoj zvezdi i Partizanu. Klub iz Ljutice Bogdana dobio je relativno osveženu upravu, prvog trenera „stranca“, posle dugo godina igrali su više od dve utakmice u Evropi i prvi su na kraju jesenjeg dela domaćeg prvenstva što je bila retkost i u doba najvećih uspeha ovog tima. Predsednik Dragan Stojković, trener Valter Zenga i prvi igrač lige Nikola Žigić obeležili su jesen u prvenstvu čije utakmice u proseku prati manje publike nego što na dnevnom nivou imaju posetilaca beogradske kladionice pojedinačno. Partizan je posle najuspešnije sezone u istoriji doživeo debakl u Evropi, čime je podsetio na dane kada je ispadao od najslabijih klubova koji igraju u evropskim takmičenjima. Navijači, ako je moguće upotrebiti ovu zbirnu imenicu za grupice ljubitelja fudbala koji tradicionalno navijaju sa jedne tribine, radikalizovali su svoj odnos prema upravi na čijem se čelu nalazi nikad jači Žarko Zečević. Gensek FK Partizana prevazišao je okvire upravljanja fudbalskim klubom i predstavlja jednu od najmisterioznijih ličnosti srpske javne scene. Čovek koji je „na vlasti“ duže od Mila Đukanovića i koji je „dobar sa svima“ uspešno amortizuje sve pritiske i pokazuje da zna da pliva u svakoj vodi i po svakom vremenu. Biće zanimljivo videti šta će se sa klubovima dešavati posle usvajanja najavljenog i pripremljenog zakona o sportu. Godina ispred nas pokazaće, konačno, na primeru Partizana posebno, koliko je pravo učešće sadašnjih vodećih ljudi.

Da se ne bi čitava godina svela na isplivavanje loših svari u sportu pobrinuli su se tradicionalni osvajači medalja – vaterpolisti, odbojkaši i mlade selekcije. Vaterpolisti su u svim kategorijama osvojili sve što je moglo da se osvoji, a najbolja selekcija je potvrdila dominaciju, i pored promene trenera, osvojivši u Montrealu zlatnu medalju na svetskom prvenstvu. To je najveći sportski uspeh ove godine i jedina prilika lokalnim političarima da se malo ogrebu o sportsku slavu i da se slikaju sa onima koji su „davno u Evropi“. Dvostruki prvaci Evrope, prvaci sveta i osvajači svetskog FINA kupa, nemaju u svojoj kolekciji samo olimpijsko zlato, koje im je u dramatičnom finalu izmaklo 2004. godine u Atini. Za razliku od fudbalera i košarkaša koji koriste svaku priliku da istaknu svoju posvećenost noćnom životu i provodu na splavovima, vaterpolisti su neki drugi svet koji svoj posao obavlja na najbolji mogući način. Odbojkaška selekcija koja je vrhunac doživela na Olimpijadi u Sidneju 2000. godine ostaje u svetskom vrhu mada se smena generacija još nije dogodila. Ove godine na EP-u u Beogradu i Rimu osvojena je medalja čime je zadržan kontinuitet „boravka u vrhu“, ali, u isto vreme, na klupskom nivou nema velikih dometa. S obzirom na uložena sredstva, ova dva sporta donose fantastične uspehe kada je reč o reprezentacijama, dok na klupskom planu postajemo inkubator za vodeće evropske klubove.

Slična je situacija i sa Jasnom Šekarić, koja je već ove godine uspela da za sebe obezbedi šestu olimpijadu u karijeri čime ulazi u krug najvećih sportista sveta. Višestruka olimpijska šampionka, svetska prvakinja i rekorderka, još jednom je pokazala istinsku vrednost i kvalitet. Svaki njen uspeh pokazuje, zapravo, da bi državna intervencija u domenu sporta mogla da doprinese disciplinama koje nisu medijski atraktivne a u kojima SCG ima vrhunske predstavnike. Da je bilo dobrog osećaja, možda bi prošle godine Nataša Janić donela dva zlata sa Olimpijade u Atini svojoj matičnoj državi a ne Mađarskoj.

Previranja unutar Olimpijskog komiteta i sa Sportskim savezom Srbije kretala su se upravo u kontekstu „nadležnosti za raspolaganje sredstvima“, jer bi birokrate htele da odlučuju o novcu koji država može da izdvoji za razvoj sporta, a ne mogu da se dogovore „ko je glavniji“. Naredna godina i usvajanje zakona o sportu trebalo bi da donekle uobliče i formiraju strateške smernice razvoja sporta na ovim prostorima i da tačno odrede odnos privatnog i državnog kapitala i imovine. Ono što je u ozbiljnom svetu odavno jasno u Srbiji dobija stidljive naznake transparentnog. Sport je, jednostavno rečeno, industrijska grana, s jedne strane, i stvar prestiža, s druge. U skladu s tim potrebno je definisati okvir i odrediti pravila da bi se izbeglo otimanje na račun pozivanja na nacionalni interes. Ko ima interesa da ulaže u klubove može to da čini poštujući „normativu“, a država treba da brine za zdravlje nacije kroz ulaganje u sport. „Veliki klubovi“ i „velika imena“ trebalo bi da se okanu logike po kojoj im je neko uvek nešto dužan, odnosno trebalo bi da se manu zaštitničkog ogrtača političara i mešetara. Ili da nam bar to ne prodaju kao priču o „nacionalnom interesu“.