Pikarski romani su u Španiji krajem 16. veka važili za veoma popularnu književnu novinu. Glavni akteri ove satirične forme kvaziautobiografskih romana u vidu ispovesti u prvom licu bili su pikari, pripadnici nižeg staleža, propalice, mangupi, prevaranti i lupeži. U ovim romanima krilo se i zrnce pouke na kraju, ali i kritika svih staleža španskog društva. Lupež u pikarskom romanu samo je sredstvo za prikazivanje okoline, uključujući karikature hidalga, plemstva, sveštenstva, pa i kraljeva, kao sitničavih, beskrupuloznih i gramzivih osoba koje od propalice čiju ispovest prati priča dele samo stalež i okolnosti rođenja. Utoliko nije čudno što su vlast i inkvizicija često proganjale autore pikarskih romana.
Zašto se baš sad podsećamo lekcije o pikarskom romanu? Zato što je poslednjih dana prošle godine zemunski Makondo objavio Lupeža u Novom svetu, koji su scenarista Alen Erol i crtač Huanho Gvarnido realizovali po jednom od najslavnijih pikarskih romana – Životopisu lupeža (Vida del Buscón).
Napisao ga je Fransisko Gomez de Keveda Santibanjes i Viljegasa, ili prosto Fransisko de Keveda, u prvoj četvrtini 17. veka. On je svoj neizmerni književni talenat pokazao u pesništvu, književnoj kritici, napisao je više od 15 teoloških dela i pregršt satiričnih proza, ali nikada nije zvanično preuzeo zasluge za Lupeža, verovatno u strahu od inkvizicije i odmazde, jer je ionako imao dovoljno briga u životu. Bio je potomak kantabrijskih plemića, život su mu odredili usponi i padovi, tokom kojih je oscilirao čak do položaja kraljevog sekretara, da bi ubrzo bio uhapšen i prognan u manastir. Lako je stvarao neprijatelje koliko i saveznike, bio je optuživan za neobuzdan i rasipnički život pun poroka – što mu je, istina, obezbedilo naklonost kralja koji je i sam bio sklon takvim navikama – ali je pokazao i drugo lice kada bi se posvetio teološkim delima i životu odricanja od ovozemaljskih greha.
Roman Fransiska de Kevede ima klasičnu strukturu pikarskog žanra, podeljen je na tri celine i u osnovi je autobiografski. Živopisnim i britkim jezikom opisao je život lupeža Don Pablosa, sina berberina pljačkaša, i majke koja je varala ljude veštičarenjem, a čiji je mlađi brat zbog krađe završio u zatvoru i tamo umro od batina. Don Pablos je simpatična ali i beskrupulozna bitanga. Zanimljiv je, duhovit, vešt na rečima – i lažima. Dakle, tipičan pikar. Nema koga Don Pablos nije pokušao da prevari, pokrade i slaže. Pričajući o takvom liku, De Keveda je dotakao sve slojeve stanovništva, od prosjaka do sveštenstva. Bespoštedno ga je vodio kroz životne nedaće, neke su nerealne i graniče se sa teatrom apsurda, da bi ga, u stilu pikarskog žanra, ostavio bez ičega osim nade da će naći sreću u Novom svetu, odnosno u Indiji.
Nastavak romana nikada nije napisao, iako je na kraju nagovestio da ga ima u planu. Četiri veka kasnije, 2019. godine, Alen Erol i crtač Huanho Gvarnido predstavili su fascinantnog Lupeža u Novom svetu.
„Ja sam vam, Gosparu, od Segovije. Poštedeo bih vas kazivanja o svojoj ranoj mladosti i životu koji vodih u Kastilji. Znajte tek da su protekli u znaku oskudice, prevara i nestašluka. I da uprkos stalnim naporima mojim, i pored dragocene domišljatosti i bogatstva mašte, nikada ne smogoh uzdignuti se iznad tog jadnog stanja svog. Lupež sam bio, lupež sam ostao.“ Kao da nisu prošla četiri veka, Alen Erol emulira književni stil De Keveda i pikarskih romana 17. veka do najsitnijih pojedinosti. Već dokazani majstor jezika i scenarija, Alen Erol je kroz Plašt i očnjake i Garulfa ranije pokazao koliko može da pruži u oživljavanju književnog stila od pre nekoliko vekova. Scenarističkim i književnim bravurama, Erol plete mrežu Don Pablosovih laži i prevara. koristeći trodelnu strukturu pikarskog romana. U prvom je Don Pablosova ispovest o događajima koji su se odigrali od dolaska u Novi svet, u drugom su prepričani događaji nakon toga i razotkrivanje razmera Don Pablosove prevare, a treći deo je svojevrsni coup d’etat. U središtu svega je, naravno, najveća legenda Novog sveta – mit o Eldoradu, gradu od zlata u kojem Erolov Don Pablos oslikava pohlepu okoline. Pored sve satire i travestije, provejava i stvarna tragedija Don Pablosovog života i porekla, jer ma koliko komično delovale „… i najteže nevolje pod patinom vremena, mogu se pretočiti u slatke anegdote“.
Pored Alena Erola, drugi heroj Lupeža u Novom svetu nesumnjivo je ilustrator i crtač Huanho Gvarnido (Bleksad). Tri godine je bilo potrebno da Erol i Gvarnido završe Lupeža u Novom svetu, najviše zbog grafičkog aspekta koji nadilazi ambicije većine savremenih ostvarenja devete umetnosti. Gvarnido je Lupeža doslovno oslikao u formatu većem od ostalih frankofonih stripova, sa varirajućim kompozicijama na tablama, rasporedima kaiševa i njihovim veličinama. I pored toga svaka stranica deluje unikatno i popunjeno, čak i preplavljeno likovima i pejzažima. Gvarnido je sarađivao i na Diznijevim animiranim filmovima, prevashodno Tarzanu, te je primetna diznijevska crta u osmišljavanju likova, što svakako doprinosi satiričnom aspektu Lupeža, ali nipošto ne umanjuje njegovo drugo lice koje koketira sa kriminalističkom misterijom. Naprotiv, dodajući svom ionako bogatom opusu likovnih tehnika nova slikarska umeća, Lupež u Novom svetu je kruna Gvarnidove dosadašnje karijere.
Kraj i konačni rasplet su suviše neočekivani i nadilaze maštu čitaoca. Dovoljno je nagovestiti da se jedino u ovom delu raskida tradicija sa pikarskim romanima, koji po pravilu na kraju ostavljaju junake u većim mukama nego na početku. Ovo je ipak pikarski strip za 21. vek, kada su očekivanja čitalaca nešto drugačija nego pre četiri veka. Sve u svemu, dostojan nastavak romana Fransiska de Keveda, uz crtež koji se retko viđa u modernom stripu.
