Lekcija iz demokratije

Vekovima pre osnivanja Sjedinjenih Američkih Država, po mišljenju najvećeg broja naučnika još u 12. veku, na jugu i jugoistoku Velikih jezera duž južne obale jezera Ontario, živelo je pet naroda Irokeza – Seneke, Kajuge, Onondage, Oneide i Mohavci. Spajali su ih jezik, kultura, način života i verovanja, ali su u ovom periodu o kome se govori bili u neprestanom ratu. Povod se gubi u istoriji, ali uglavnom se smatra da je reč o krvnoj osveti koja se prenosila sa kolena na koleno.

I pre nego što su načinili ozbiljan iskorak u demokratiji i državnom uređenju, kojim je okončan viševekovni rat, Irokezi su bili specifična i bogata kultura. Kao ratnici su bili krvožedni, a postoje dokazi i da su praktikovali ritualni kanibalizam. Od okolnih naroda razlikovali su se po unutrašnjem uređenju. Vrhovna vlast se nalazila u rukama sakema, poglavica, a oni bi među sobom birali vođe čitavog naroda. Ali, ova vlast je bila samo paravan. Pravu moć su držale žene. Porodica Irokeza se nazivala ohvačira, i bila je povezana ženskim precima. Otac dece nije se smatrao delom ohvačire svoje supruge, već je pripadao porodici svoje majke. Deca su očevima nazivali svoje ujake. Najstarije žene u selu, Velike majke, bile su na čelu ohvačira i zajednički su birale sakeme. Mogle su po volji svrgnuti sakema zbog lošeg vladanja ili zato što nije slušao njihove savete.

HIJAVATA I DEGANAVIDA

Kraj rata između plemena Irokeza vezuje se za dve legendarne ličnosti ovog naroda – Hijavatu i Deganavidu. Većinu saznanja o njima danas imamo iz usmene tradicije Irokeza, ali u njoj postoje i pojedinosti koje pomažu u tačnom datovanju ovih događaja. Deganavida je bio Hjuron, iz plemena sa druge strane istoimenog jezera naspram Irokeza. Mladić nije pokazivao zanimanje za ratovanje i borbu kao vršnjaci, već se pročuo među narodom po vizijama koje je često imao. Ali, patio je od teškog mucanja, zbog čega je često bio predmet šale. Jedna od vizija u snu je ostavila snažan uticaj na njega. Usnio je veliku omoriku koja je dosezala do neba. Tlo je bilo podeljeno na tri dela, koje je Deganavida prepoznao kao ljudske vrline, a stablo je počivalo na pet korenova – prema pet naroda Irokeza. Oko drveta se uvijao beli omotač, poput plašta koji štiti stablo, a na vrhu se nalazio veliki orao.

Mladić je viziju protumačio kao poziv na mir među ljudima. Znao je za mržnju bratskih naroda Irokeza sa druge strane zemlje pet jezera i ukrcao se u beli kanu. Prešao je jezera i dospeo na zemlju Seneka, najzapadnijeg plemena, ali malo ko je bio raspoložen da sasluša poruku mira, posebno kada je ta poruka ispričana uz nesigurno mucanje i naglaskom Hjurona, vekovnih neprijatelja.

Malo ko je obraćao pažnju na Deganavidu, ali zahvaljujući tome, mogao je da se kreće zemljama Irokeza uz malo straha da će ga neko dirati. Postepeno je upoznao Irokeze, pa mu se njihov stogodišnji rat učinio još besmislenijim.

Deganavida je od Irokeza saznao za Hijavatu, hrabrog ratnika Onondaga. Hijavata se izražavao lepo i slikovito, onako kako Irokezi cene, pa se često nalazio na čelu velikog broja ratnika. Hijavati je bilo dosta rata i počeo je da govori o pomirenju naroda Irokeza, ali nije imao jasan način kako da dođe do tog cilja. Da stvari budu gore, među Onondagama je vladao veštac Tadodaho. Legende kažu da je Tadodaho bio deformisan. Telo mu je bilo izuvijano sa sedam grba, na rukama je imao kandže, u kosi su mu se uvijale zmije, a lice mu je bilo unakaženo. Bio je oličenje zla, i hranio se mržnjom i ratom među narodima. Hijavata mu se nebrojeno puta suprotstavljao, a Tadodaho mu se svetio tako što je vradžbinama ubio Hijavatinu ženu i jednu po jednu svaku od sedam ćerki. Kada je izgubio i poslednje dete, Hijavata se povukao na zemlju Mohavka, duboko u šumu, gde je nameravao da sačeka smrt, skrhan što je veštac srušio njegov san o miru.

Postoji više verzija o tome kako se Deganavida susreo sa Hijavatom, ali sve su saglasne da je prorok Hjurona ostavio snažan utisak na ratnika Onondaga i da su njih dvojica potom krenuli u mirovnu misiju među plemenima Irokeza. Da bi jasnije preneo poruku, Deganavida je osmislio vampum, složeno pismo raznobojnim perlama na pojasu, na kojima je ispisivao osnovna načela svoje ideje mira među narodima.

Začudo, Irokezi su rado prihvatili učenje dvojice mirotvoraca, ali uslov da rat prestane uvek je bio isti – da Tadodaho pristane na mir, jer neće biti sloge dok plemenom Onondagama vlada veštac. Konačno, Deganavida i Hijavata su sa sledbenicima otišli pred vešca. Slikovita usmena tradicija Irokeza taj susret opisuje do detalja. Veštac ih je primio sa podsmehom. Vređao ih je i pretio im, izvodio vradžbine i zaklinjao se da će rat večno trajati. Poslanici su sve vreme mirno pevali pesme mira i držali svete vampume. Hijavata je stajao ispred svih i držao plavi vampum sa belim simbolima. Rekao je Tadodahou da mu oprašta smrt žene i sedam ćerki, i u tom trenutku, po legendi, sunce se zamračilo na nekoliko minuta. Tadodaho se predao i seo na kamen. Hijavata je prelazio rukama po njegovom telu, a grbe su nestajale. Kandži nije više bilo na rukama i nogama. Tadodahoovo lice je postalo normalno. Na kraju, Hijavata je počeo da mu češlja kosu, iz koje je izvukao sve zmije. Inače, „hijavata“ na jeziku Irokeza i znači „onaj koji češlja kosu“.

KONFEDERACIJA IROKEZA

Upravo ovo pomračenje Sunca ukazuje da se događaj pomirenja Irokeza dogodio 31. avgusta 1142. godine, više od pola veka pre britanske Velike povelje sloboda (Magna carta libertatum), kojom su ustanovljena osnovna načela parlamentarne monarhije u vreme kralja Jovana Bez Zemlje, i vekovima pre američke Deklaracije nezavisnosti. Deganavida i Hijavata su potom udarili temelje konfederacije Irokeza, prve države na prostorima Sjedinjenih Američkih Država. Osnivanje konfederacije Hijavata je obeležio simboličkim činom. Na obali Ontarija odabrao je najveći bor i naredio je Irokezima da zajedničkim snagama iščupaju stablo sa korenom. Hijavata je uzeo vampume na kojima su navedeni svi razlozi za ratovanje: krvna osveta, zemlja, lovišta i reke, zavist… Bacio je vampume u jamu, a ratnici su pobacali oružje. Zakopali su lukove, strele i sekire, a fraza „zakopati ratnu sekiru“ preživela je do danas.

Na zemlji Onondaga podignuta je velika dugačka drvena koliba. U sredini kolibe zapaljena je večna vatra. Tadodaho je imenovan za „čuvara vatre“ i predsedavajućeg saveta sakema – poglavica. Predstavnici plemena morali su da se redovno sastaju u dugačkoj kolibi, gde će raspravljati o svim pitanjima važnim za narod. Žene su birale sakeme, kao i pre, ali oni više nisu smeli biti ratnici. Svaki narod je slao određen broj sakema u dugačku kolibu na savetovanje. Odluke saveta su bile obavezne za sve Irokeze, ali način donošenja odluka je bio krajnje parlamentaran. Onondage su slale 14 delegata, Kajuge 10, Oneide i Mohavci po devet, a Seneke osam. Smatra se da je u to vreme bilo oko 50.000 Irokeza. Delegati su o svim važnim pitanjima raspravljali sa plemenom, pa bi glasanjem na savetima prenosili stav svojih birača – i muškaraca i žena. Položaj delegata nije bio nasledan, već bi po smrti nekog od njih biran novi predstavnik, koji bi uzeo ime prethodnog. Tako su sakemi oko vatre uvek nosili ista imena, a predsedavajući Onondaga se uvek zvao Tadodaho. U savetu Irokeza i danas postoji funkcija koja se zove „tadodaho“. Jedino imena Hijavate i Deganavide nisu bila nasledna. Kada su propovednici otišli u istoriju, smatralo se da su njihovi duhovi ostali oko večne vatre saveza.

Na zasedanjima sakema u dugoj kolibi odluke su donošene na jedinstven način. Mohavci i Seneke su sedeli sa jedne strane vatre, naspram Oneida i Kajuga. Onondage su sedeli između njih, u čelu vatre, kao moderatori. Prvi bi govorili Mohavci, pa onda Seneke. Potom bi „bacili pitanje preko vatre“, kod Oneida i Kajuga. Ako bi se složili, predsedavajući Onondaga, odnosno Tadodaho, potvrdio bi odluku. Ako pitanje ne bi bilo rešeno, Tadodaho bi ponovo vraćao reč Mohavcima pa ostalima. Tek ako posle drugog kruga diskusije ne bude doneta odluka, Onondage bi presudile glasanjem.

Bendžamin Frenklin i Tomas Džeferson su u više navrata posećivali Irokeze pre donošenja Deklaracije nezavisnosti. U pismu Džejmsu Parkeru 1751. godine, Frenklin piše: „Bilo bi čudno da pet naroda neukih divljaka može da oblikuje takav savez i sprovede ga na način da opstane vekovima, a da desetak ili dvanaestak engleskih kolonija ne žele usklađivanje svojih interesa.“

Uticaj konfederacije naroda Irokeza je bez sumnje doprineo formiranju Sjedinjenih Američkih Država. Do takvog zaključka je 1988. godine došao i Kongres ove zemlje, kada je doneo rezoluciju o uticaju Irokeza na Ustav i Povelju o pravima. Američki Senat i Kongres su vekovima mlađe tvorevine od zasedanja u dugoj kući Irokeza. Čak i sistem elektorskih delegata, kako se u SAD bira predsednik, direktno potiče od srazmernog sistema delegata pet naroda Irokeza.