Kruženje vode u klozetskoj šolji

Golim okom sa Meseca se ne vidi Kineski zid. Suprotna tvrdnja jedna je od najšire rasprostranjenih urbanih zabluda koje imaju koren u naučnim činjenicama. Pravo poreklo ovog mita nije ustanovljeno, ali poznato je da ga je prvi zabeležio američki putopisac i pustolov Ričard Halibarton (1900–1939), koji je još 1938. godine napisao da astronomi tvrde kako je Kineski zid „jedina građevina podignuta ljudskom rukom koja se vidi sa Meseca“. Ova činjenica, mada sasvim neproverena, postala je sredinom XX veka toliko rasprostranjena da je ušla ne samo u novinske tekstove i televizijske kvizove već i u udžbenike i prestižne enciklopedije poput tadašnjih izdanja Britanike. Tako masovnoj zabludi doprinelo je verovatno to što je Kineski zid jedna od najimpozantnijih građevina koju su ljudi ikada podigli. Međutim, mada izuzetno dug, Zid je uglavnom širok svega nekoliko metara tako da sa velikog rastojanja nije ništa vidljiviji od izuzetno duge, ali sasvim tanke dlake. Uz to, boja samog Zida vrlo malo odudara od boje okolnog zemljišta.

Prve svemirske misije najviše su doprinele da mit o vidljivosti Kineskog zida isprva bude preispitan, a u poslednjim decenijama i sasvim raskrinkan. Nedavno, po okončanju prvog leta u svemir jednog kineskog astronauta, čak i kineska vlada objavila je da se Zid ne vidi iz iole dubljeg svemira. Ali i bez svemirskih letova sasvim prost račun dovoljan je da ospori tvrdnju o njegovoj vidljivosti. Srednje rastojanje Meseca od Zemlje je 400.000 kilometara. Na tako velikoj udaljenosti, zajedno sa svojom senkom Kineski zid po širini zahvata ugao od svega 0,03 lučnih sekundi na horizontu, što znači da je praktično nevidljiv. Videti Kineski zid na tolikom rastojanju isto je kao uočiti na braon papiru žućkastu liniju koja je duga, ali debela samo jedan milimetar i udaljena punih 40 kilometara od posmatrača.

NEVERNA SUPRUGA: Priča o vidljivosti Kineskog zida sa Meseca sasvim je nalik na druge poznate, ali netačne tvrdnje, kao što je ona da se HIV prenosi ujedom komarca, da je opasno plivati posle obedovanja ili da obična promaja može da šteti zdravlju, što je lokalna balkanska predrasuda. Ni sama nauka nije imuna na slične zablude i zapaljive činjenice koje niko ne proverava, a zbog toga čitave oblasti istraživanja ponekad prerastaju u pseudonauku. Među drugim predrasudama, izvan nauke posebno su rasprostranjene urbane legende o samim naučnicima, a neki opštepoznati podaci o njima sasvim su pogrešni. Tako Isaku Njutnu (1642–1727) nikada nije pala jabuka na glavu zbog koje je navodno otkrio univerzalni zakon gravitacije. A ni Albert Ajnštajn (1879–1955), mada nezainteresovan za školu, nikada nije ponavljao razred zbog slabe ocene iz matematike, kao što ni njegova supruga Mileva nije autorka teorije relativnosti umesto svog muža, ma koliko da je ona sama imala obrazovanje fizičara, vodila težak život i, na radost ovdašnjih duhova, bila poreklom iz Vojvodine. Kada se ima u vidu revolucionarnost ideja koje prožimaju sve, i rane i kasne Ajnštajnove radove, ta vrsta teze uporediva je po besmislenosti sa tvrdnjom da je Napoleonova supruga Žozefina vodila bitku kod Austerlica i tom prilikom porazila dva evropska cara.

Verovatno najbizarnija legenda ove vrste vezana je za Alfreda Nobela (1833–1896), slavnog švedskog naučnika i industrijalca koji je testamentarno osnovao čuvenu Nobelovu nagradu. Kada je zaveštavao veliku svotu novca za buduću nagradu, Nobel je odredio pet oblasti iz kojih će se ona dodeljivati – fiziku, hemiju, medicinu, književnost i mir, ali pritom je izostavio matematiku. Nema sumnje da je naučnik poput Nobela bio svestan značaja koji matematika ima za čovečanstvo, tako da ova njegova odluka izaziva nedoumice već pun vek koliko se nagrada dodeljuje. U svemu tome, rasprostranjena je legenda da je izumitelj dinamita izostavio matematiku zbog svojih ljubavnih nedaća. Navodno, Nobelova supruga pobegla je sa poznatim švedskim matematičarem Gostom Mitag-Leflerom, tako da je Nobel posle toga zamrzeo matematiku i sve što ima veze s njom. No, ova priča sigurno nije tačna. Iz jednostavnog razloga. Alfred Nobel se nikada nije ženio, tako da mu žena koju nije imao nije mogla biti neverna ni s kim, pa ni s jednim matematičarem.

U drugoj varijanti ove priče, Mitag-Lefler odbegao je sa Nobelovom verenicom ili ljubavnicom, ali ni to ne može biti tačno. Prema Nobelovim biografima, slavni švedski naučnik imao je ljubavnicu po imenu Sofi Hes koja je živela u Beču, ali ona Mitag-Leflera nikada nije videla, a najverovatnije ni čula za njega. Razlozi što je Nobel izabrao baš tih pet oblasti, zapravo, najbolje pokazuju da ovakve priče o njemu nemaju nikakve veze s ljubavnim trouglom, niti kakvom drugom matematičkom figurom. Pre svega, Nobelove nagrade su isključivo u onim discplinama kojima se i sam Nobel vrlo uspešno bavio tokom svoje karijere i za koje je iskreno verovao da daju najveći doprinos razvoju čovečanstva. Matematiku, kojom se nikada nije bavio, najverovatnije je izostavio jer je krajem XIX veka švedski kralj Oskar II, upravo na nagovor Mitag-Leflera, već bio osnovao nagradu za matematiku. U želji da ne duplira nagrade, Nobel matematiku nije dodao na svoj spisak. Naravno, pritom nije mogao ni da zamisli kakav će značaj u sledećem veku imati njegovih pet nagrada i koliko će one biti uticajnije od nagrade kralja Oskara.

SKRIVENE TAJNE MOZGA: Kod nekih bi se čitalaca do kraja ovog teksta mogla pojaviti sumnja da nijedna od opštepoznatih istina nije tačna pa tako, verovatno, ni ponešto u ovoj priči, ali kad se dobro promisli, ta vrsta sumnje je uvek dobrodošla. No, ima izvesne ironije u tome da, zapravo, najpopularnije i najšire rasprostranjene „činjenice“ iz nauke nisu tačne. Da li je to možda zato što većina ljudi koristi samo deseti deo svojih mentalnih sposobnosti? Naravno da nije, pošto je i čuvena teza da čovek koristi deset odsto svog mozga samo još jedna od zabluda. Ovu priču uglavnom lansiraju kojekakvi vidovnjaci i drugi opskurni magovi, pošto ona lako objašnjava da se razne natprirodne veštine, kao telekineza i telepatija, mogu postići angažovanjem neiskorištenih delova mozga. Motivi širenja ove zablude su jasni, ali njeno poreklo je nepoznato. Međutim, ona je najverovatnije naprosto izmišljena – nikada nije došla kao rezultat bilo kakvog naučnog istraživanja, kao što nijednim ispitivanjem do sada nije potvrđena.

Dva ključna dokaza potvrđuju da je sve samo besmislena izmišljotina. Pre svega, snimci mozga načinjeni funkcionalnom magnetnom rezonancom (fMRI) pokazuju da tokom konkretnih moždanih aktivnosti bivaju uključeni pojedini tačno lokalizovani centri. Za svaku životnu aktivnost postoji određena zona u mozgu koja se naizmenično aktivira (centri za glad, žeđ, čitanje, kretanje itd.), a uopšte ne postoji oblast mozga koja je neaktivna. S druge strane, jasno je da kada bi 90 odsto moždane mase bilo suvišno, njegovo odstranjivanje ne bi ništa izmenilo u metaboličkom i svakom drugom funkcionisanju čoveka. Međutim, ispostavlja se da kada neko u kakvoj nesreći izgubi i najmanji delić moždane mase to najčešće dovodi do potpune blokade organizma. Zamislite neurohirurga koji upravo operisanom ranjeniku kaže: „Imali ste mnogo sreće. Metak vam je uništio onih devedeset odsto mozga koji se inače ne koristi.“ Uz to, mogao bi se razmotriti i treći argument. Tokom sto miliona godina hominizacije, unutrašnja zapremina lobanje rasla je sa odvajanjem svake nove evolutivne grane na razvojnom stablu primata, što je na kraju dovelo do razvića homo sapiens sapiensa, modernog čoveka. Da je veći deo mozga neupotrebljiv, tokom te evolucije, lobanje hominida bi se smanjivale pod selekcionim pritiskom, a suvišni delovi mozga bi se izgubili kao nepotrebni.

Pored ove, još jedna vrlo rasprostranjena urbana zabluda vezana je za ljudsku glavu. Naime, obično se veruje da posle smrti, kada čovek premine, njegova kosa nastavlja da raste i u grobu. Takođe, smatra se da je isto i s noktima. Međutim, to nije tačno uprkos fotografijama koje pokazuju leševe zarasle u kosu. Naprosto, posle smrti dolazi do dehidracije, sušenja tela, a koža u blizini dlaka se skuplja, što ostavlja utisak da dlake rastu. I većina drugih sličnih zabluda lako se može proveriti i odbaciti. Na primer, priče da sva jaja mogu da stoje uspravno u noći prolećne ravnodnevice (21. mart) ili da novčić postavljen na šinama može da izbaci voz u prolazu sa koloseka nemaju nikakvo opravdanje. Ali, predrasude su uzidane u temelje civilizacije.

EKSPERIMENT U TOALETU: Neke široko rasprostranjene zablude zahtevaju više od zdravog logičkog razmišljanja, pošto traže eksperimentalnu proveru. U jednoj od epizoda crtanog serijala „Simpsonovi“, Homer odlazi u Australiju kako bi proverio da li voda u WC šolji na južnoj polulopti zaista rotira u smeru suprotnom od onog na severnoj. U pozadini ove dogodovštine leži lekcija o Koriolisovoj sili. Ta sila se javlja na čitavoj planeti i utiče na mnoge globalne fenomene. Koriolisova sila je zapravo jedna komponentna inercijalne sile Zemlje koja nastaje kao posledica njene rotacije. Mogla bi se uporediti s jednom od sila kakve deluju na putnike u autobusu koji naglo skreće, s tom razlikom što je Zemlja u stalnom okretanju, pa i Koriolisova sila uvek deluje na sve predmete na planeti. Mada mala po intenzitetu, Koriolisova sila deluje uvek normalno ka ekvatoru i omogućuje postojanje sistema stalnih ekvatorijalnih vetrova, pasata.

Ova sila uočena je u XIX veku kada je počela da se upotrebljava dalekodometna artiljerija. Ispaljeni projektili su na velikim rastojanjima neprestano promašivali svoje mete zbog toga što je Koriolisova sila menjala njihovu putanju. Ovo se nije primećivalo za manja rastojanja pošto su efekti Koriolisove sile slabi. Proračuni su pokazali da ispaljeni projektil uvek skreće ka ekvatoru za iznos srazmeran Koriolisovoj sili, a u artiljeriju su od tada uvedene Koriolisove tablice za korekciju putanja. Međutim, uz priču o Koriolisovoj sili uvek ide i jedan primer koji se može pronaći u većini udžbenika i raznih drugih knjiga. Naime, tvrdi se da pod uticajem Koriolisove sile, svi vodeni virovi na severnoj polulopti rotiraju u jednom smeru, a na južnoj polulopti u drugom. Ova tvrdnja postala je vremenom mnogo poznatija od same Koriolisove sile, ali ona nije tačna.

Mada logika i jednostavan račun pokazuju da se virovi uvek moraju okretati u istom smeru na jednoj Zemljinoj hemisferi, jednostavna eksperimentalna provera to opovrgava. Naime, pri 1000 ispuštanja vode kroz otvor na dnu posude, približno pet stotina puta vir se okreće u jednom ili drugom smeru. To naravno ne znači da Koriolisova sila ne postoji i ne deluje, već su njeni efekti izuzetno mali. Zapravo, precizan račun pokazuje da su turbulencije i drugi procesi u samom fluidu koji rotira mnogo većeg intenziteta od Koriolisove sile. Dakle, voda u toaletu rotira na isti haotičan način na obe polulopte, neodređeno na koju stranu. Do ovog zaključka dolazi se pre svega eksperimentalnom proverom. Većina ovakvih zabluda može se proveriti eksperimentima, što je od velikog značaja. Tako je svojevremeno Galileo Galilej (1564–1642) pokušao eksperimentom da prvi put proveri jednu dve hiljade godina staru i naizgled sasvim logičnu istinu koju je izneo još Aristotel – da teža tela padaju brže od lakših. Međutim, u svom čuvenom eksperimentu Galileo je 1589. pokazao da sva tela padaju na zemlju s istim ubrzanjem. Taj eksperiment smatra se prekretnicom u razvoju ljudske misli. S njim nastaje moderna fizika i počinje eksperimentalno izučavanje prirode. Drugo je što se tekovine nauke šire mnogo sporije od zabluda. I što još uvek mnogi veruju da teža tela padaju brže od lakših, a da njihova brzina pri padu zavisi od mase.

Kineski zid

Sa prekidima dug više od 6700 kilometara, Kineski zid kao konstruktivna celina građen je još od vremena prvog kineskog cara Ši Huangtija u III veku p.n.e. pa sve do kasnog Srednjeg veka, da bi danas bio građevina koja je po mnogo čemu neosporni rekorder (u jednom trenutku duge istorije velikog zida na ogromnom gradilištu istovremeno je bilo angažovano čak milion radnika, što je posmatrano iz ugla moderne organizacije gradilišta sasvim nemoguć poduhvat). Bez obzira na svoju dužinu, Kineski zid se zapravo ne može uočiti golim okom i sa mnogo manjih orbita od Mesečeve. Posade svemirskih šatlova svedoče da se već na visini od 200 kilometara iznad Zemlje Kineski zid ne može razaznati, mada se na tom rastojanju od tla i dalje vide veliki aerodromi, autoputevi i razna industrijska postrojenja. Donekle je tužno što su drugi pojedinačni objekti koje je čovek napravio bolje vidljivi od kineskog „prvog prolaza pod nebom“, ali na tom, za svemirske razmere malom rastojanju Kineski zid je razaznatljiv koliko i žuta linija debljine jedan milimetar na braon papiru udaljenom 20 metara. Takva linija je ipak iza granice vidljivosti prosečnog oka (u malom „uradi sam“ eksperimentu u redakciji „Vremena“ nije zabeležen nijedan dovoljno dalekovid novinar sposoban da primeti žutu liniju na tolikom rastojanju).

Pomračenje

Kada se 11. avgusta 1999. dogodilo poslednje pomračenje Sunca vidljivo sa dela teritorije Srbije, to je bila izuzetna prilika da se izmeri intenzitet straha koji je u to doba prožimao čitavo društvo. Zapravo, predrasude o opasnostima od pomračenja bile su uigrana medijska manipulacija tadašnjeg Miloševićevog režima. Nedeljama pre tog izuzetnog astronomskog događaja, oftalmolozi i drugi stručnjaci za vid upozoravali su da duže izlaganje Sunčevoj svetlosti može oštetiti očnu mrežnjaču, a nekoliko dana pred pomračenje nivo panike postao je dramatičan, otvoreno se govorilo da samo boravak na otvorenom dovodi do oslepljivanja, da bi se na dan Sunčeve eklipse sa televizijskih ekrana bukvalno emitovale poruke „sklonite se sa ulica, dolazi pomračenje“. I došlo je. Gradovi u Srbiji su opusteli, saobraćaj je prekinut, a samo su retki ljubitelji astronomije čekali na otvorenom da se raziđu oblaci zbog kojih je samo pomračenje bilo teško vidljivo. Naravno, sa zaštitnim staklima za oči. Ako je neko od njih usled građanske neposlušnosti i pogledao u pomračeno Sunce bez zaštite, od jakog bola morao je skrenuti pogled kao i svaki put kada se pogleda u Sunce, tako da od oslepljivanja nije bilo ništa. Ovaj ne tako davni događaj pokazuje kako je mala granica između zablude i morbidne manipulacije autoritarnog režima, i kako je povremeno neophodno pre svega samostalno promisliti o prirodnim pojavama. Ili ih na bilo koji način ispitati. Sličnih primera ima mnogo. Poznat nam je i onaj vezan za teoriju zavere i tezu da je sletanje na Mesec tokom Apolo misija bilo samo dobro izrežirani performans u holivudskom studiju. Kao jedan od najuverljivijih dokaza da je let na mesec bio prevara navodi se tvrđenje da se američka zastava vijori iza leđa astronauta Edvina Oldrina i Nila Armstronga, uprkos tome što na Mesecu nema vetra, pošto Zemljin satelit nema atmosferu. Međutim, svako ko u ovu priču nije poverovao na prvu loptu i pažljivo pogledao filmski snimak sletanja na Mesec video je da se zastava uopšte ne vijori. Zapravo, zakovana je i razapeta na horizontalnoj letvi da bi se dobro videla prilikom snimanja.