Jutjub nacija i odlazak rokenrola

Za neke ljude koje poznajem rokenrol je umro kad je Elvis otišao u vojsku, što bi tu smrt situiralo na početak šezdesetih. Za druge je smrt rokenrola vezana za pojavu Beatlesa – dok je za neke treće to bio upravo raspad Beatlesa. Mnogi su bili uvereni da posle panka ne vredi svirati više rokenrol, i da je njegova smrt nastupila još tad.

U mom prvom tekstu :), objavljenom 1986. u „Studentu“, morao sam da se bavim tezom da je „rok mrtav“, jer je ona još tad bila aktuelna – napisao sam čitavu malu enciklopediju novih gitarskih bendova koji dolaze iz Amerike da bih dokazao da je još relevantan. Tada nije bio u upotrebi termin „alternativna rok scena“, nije bilo ni tog imena (nego indi), grandž niko nije mogao ni da zamisli, Guns N’ Roses su bili nova andergraund atrakcija, Metallica obećavajući predstavnik spid metal žanra i ništa više, a U2 previše intelektualni da bi postali stadionski mejnstrim. Ubedljivo najveća imena na svetu bila su Michael Jackson i Madonna, a najveća pop atrakcija iz Britanije i dalje Duran Duran. Svuda u stranoj štampi se pisalo o „novom zlatnom dobu pop muzike“ i nestajanju rokenrola, koji je zbrisao elektro-pop. Već 1992, Michael Jackson i Duran Duran delovali su prilično potrošeno i svi su hteli da ih zaborave, Madonna se držala samo zato što je stalno tražila i nalazila nove mlade producente – sa druge strane, Guns N’ Roses, Metallica i U2 vladali su ne samo koncertnim podijumima, nego i top-listama, a mnogi su počeli da se kunu u neku Nirvanu i Pearl Jam.

Zato možemo biti sigurni da za rokenrol u 21. veku sledi period preispitivanja, već naznačen posle redefinicije i kratkog uzleta tokom 2005–2010, sa angloameričkim sastavima i autorima kakvi su The White Stripes, Black Keys, The Kills, Franz Ferdinand, Kaiser Chiefs, Muse, The Killers, Devendra Banhardt… On, naime, nije nestao kao žanr, odnosno forma da se nešto kaže, niti će tek tako nestati – nije nestao ni džez, a traje preko 100 godina i dalje se razvija – nego mu je jednostavno opao društveni značaj.

Ovo sa smanjenim društvenim značajem, lako je objasniti: nekad su rokenrol zvezde govorile umesto nas ono što smo želeli da kažemo. Nijedan medij koji je mogao da dobaci do šire javnosti nije bio dostupan za drugačije mišljenje, posebno mladih – osim rok benda. I zato su se oni slušali i imali poseban značaj. Danas, kad svi možemo sve da kažemo i to istog časa emitujemo u širu javnost preko neke društvene mreže, nekom klincu više nije jasno šta je tu tako posebno i zašto neko treba da išta govori umesto njega samog… ali, to nije samo problem rokenrola, već i drugih umetnosti, pa i političara. Iz istog razloga su političari morali da postanu zabavljači da bi uopšte bili vidljivi, a demokratski sistemi se urušavaju – jer više niko ne misli da oni stvarno imaju pravo da pričaju nešto u naše ime.

BEZVUČNA MUZIKA: Ono što se zbiva u popularnoj muzici trenutno jeste nadrastanje žanrova i njihovo mešanje, da bi se sa što manje ograničenja napravila što atraktivnija roba. Sve se može iskoristiti u toj slobodnoj igri tržišnih mutacija: velike DJ zvezde danas merdžuju sve živo u svoje setove, od tehna preko bejsa do roka i hip-hopa – ali uvek paze da imaju vokal… niko od njih ne pušta repetitivni minimal tehno na velikoj sceni, zato što elektronska muzika u svom čistom obliku nikad neće biti mejnstrim. Naime, slušaocu će uvek trebati pesma sa kakvom-takvom naracijom i melodijom (postoje čak i kognitivni razlozi zašto je to tako). Već sad se ispostavlja da je pojava mega DJ-a, kao pop zvezde novog doba, samo spektakularna forma klasičnog koncerta od 90 minuta, intenzivirana i digitalno ubrzana. Zašto bi inače svaki DJ sarađivao sa pevačima i pevačicama da bi uopšte imao hit?

Stvar se dalje iskomplikovala sa prelaskom u novu vuzuelnu kulturu ili kulturu vidljivosti, odnosno civilizaciju koja komunicira slikama. Tu je nosilac komunikacije ekran – a muzika, kao i ljudski glas – samo prateći sastojak dok se nešto radi na njemu. Zato su deca morala da progovore novim jezikom, jezikom bez reči.

Pojačavajući vizuelnu komponentu kao najznačajnijeg prenosioca međuljudskih sadržaja, svetsko umrežavanje dovelo je do toga da i najsiromašniji muzičar mora da ima spot da bi njegova pesma postala hit. MTV je već udario temelje ovoj kulturi i poslovnoj komunikaciji, ali umesto basnoslovno skupih produkcija, današnje jeftine softverske alatke daju mogućnost baš svakom da napravi svoj video-klip – neki put je efektna ideja sasvim dovoljna da se uđe u hevi-rotaciju koja život znači. Muzika je odjednom morala da postane vidljiva da bi se čula.

I tu se Jutjub našao kao medij sadašnjice. Pogodna platforma da prenese svaki audiovizuelni spoj na bilo koji ekran, u vašu kuću ili gde se već nalazite (mobilni telefon to svakako zna). Kao što je nekad singl doprineo brzom razvoju pop muzike, long plej ploča eksploziji rok muzike, kompakt disk kompilacijama, dvanestoinčni singl tehnu i hausu – tako je jutjub postao novi format u koga se muzika pakuje i servira, diktirajući razvoj novog žanra iznad svih žanrova, koji još nema ime, ali je jasno da predstavlja miks svih dosadašnjih muzika.

Konačan ishod: jedna pesma, odnosno singl – umesto albuma – ponovo je univerzum oko koga drhte emocije miliona.

PRAVILO VIDLJIVOSTI EMOCIJA: Sledeća nova karakteristika današnje popularne, jutjubu prilagođene muzike, jeste zahtev za njenim saobraženjem zahtevima lake protočnosti – naime, sadašnja distributivna mreža je internet, a internet teče ka korisniku i traži ga, neprestano curi na sve strane, jeftin kao voda iz česme. Zahvaljujući pristupačnosti Jutjuba, stvorena je nova kultura praćenja muzike u kojoj su striming servisi prošle godine prvi put uspeli da donesu ozbiljnu zaradu od snimljene muzike, posle skoro decenije opadanja.

Njegova laka dostupnost i invazivnost, zahtevaju da muzika koja dolazi tim putem bude jednostavna i emotivna na prvu loptu – muzika koja „pasuje“ u taj kanal, da bi lakše komunicirala. A nikako, baš nikako, ne sme da uznemirava. Zato u savremenoj muzičkoj produkciji kao da postoje samo dva osećanja i dve brzine pesama – brza/euforija i spora/melanholija. U svetu koga definišu 1 i 0, ništa drugo nije razumljivo.

A i šta će nam više od dva raspoloženja: sreća i tuga.

Zar u njih ne staje ceo svet?

Zapravo već postoje jasno pravilo po kome se meri emotivni efekat muzike: MER – music emotion recognition sistem. Psiholozi koji se bave muzičkom terapijom razvili su merenje reakcije na pojedine pesme i klasifikovali četiri osnovne afektivne kategorije na koje možemo podeliti ceo muzički svet: sreća, tuga, bes i spokoj (mir). One imaju jasnu energetsku osnovu – sreća i bes se definišu kao visokoenergentske, a tuga i spokoj kao niskoenergetske. Takođe, one imaju i jasnu valentnost, ovde definisanu kao sposobnost intimnog povezivanja sa drugima – tako su sreća i spokoj visokovalentne, a bes i tuga niskovalentne. Ako ih rasporedimo po kvadrantima, možemo definisati mesto svake pesme u spektru emocija i stepenovati ih.

Za potrebe ovog teksta umesto valentnosti možemo staviti reč raspoloženje, da bi stvari bile jasnije: tako bi, recimo, najtužnije pesme bile one koje ne donose nikakvu želju za pokretom i loše raspoloženje (minimum energije i minimum valentnosti), a najsrećnije – one najenergičnije, koje donose dobro raspoloženje sa sobom. Besne pesme takođe donose veliku energiju, ali i negativno afektivno stanje, a spokojne pesme – smirenost i pozitivno raspoloženje.

U svetu u kome je vidljivost jedini zakon, i u kome svi žele da sve bude transparentno, muzika koja se za njega pravi sastavljaće se tako da bude što „vidljivija“, odnosno prepoznatljiva po pomenutoj formuli – da što jasnije upada u ove četiri kategorije, da bi što više odgovarala očekivanjima publike. Zato ona mora da teče bez zapinjanja, i zato žanrovi više nisu bitni… Današnja muzika se namenski pravi da bude deo vašeg audio komfora i odgovori na vaše emotivne potrebe.

Poslednji put kad sam slušao rokenrol, on je bio upravo suprotno od svega ovoga, pravio je nepodnošljivu buku, kršio sva pravila i prozivao svakoga, naročito nas same. Zato ga ne krivite što gubi društveni značaj – jer vi sami svaki dan birate muziku koja odgovara vašim očekivanjima, izbegavajući da izađete iz sopstvene „zone komfora“ čak i za toliko da čujete nešto što nikad niste čuli, ako nije po pravilima za koje verujete da su vaša (slušate samo stari rok na jutjubu?). Ukoliko vi sami ne dozvoljavate da vas iko dovodi u pitanje – za pravi rokenrol nema više mesta u vašim srcima.

Za vas je zato jutjub obilato zahvatio i u bunar zaostavštine, učinivši po prvi put masovno besplatno dostupnim hiljade sati stare muzike. On ne ukida rokenrol – posebno ne onaj stari, jer se sluša i iznova otkriva – ali ga ovekovečuje kao robu, što mu dođe na isto.

ANONIMNA TRANSPARENTNOST I TRANSPARENTNOST ANONIMNOSTI: Pošto još nema imena za novi metažanrovski oblik potrošne muzike koji se uobličio pred nama, njega ponekad nazivaju po korisnicima – jutjuberi i muzika za njih (mada je termin „jutjuber“ originalno vezan za samonikle zvezde bilo kog tipa nastale na njemu).

I zaista, verovatno će se uskoro sve na ovom svetu definisati po tome ko je korisnik.

Prava potrošača, odnosno korisnika, već danas su područje najveće političke borbe – koja zamenjuje nekadašnju borbu za radnička prava. Ovo je medijski integrisan svet u kome se uskoro više niko neće sećati vremena pre interneta, pa će mnoge rasprave postati stvar kulturne arheologije. Posedovanje nečeg materijalnog više neće biti lako, niti će svojina biti oslonac porodice, kulture ili politike – svi ćemo biti samo korisnici na određeno vreme. U sistemu definisanom isključivo potrošačkim potencijalom pojednica, sve se već sad svodi samo na korišćenje usluga jedna ogromne servisne industrije koja polako prepokriva čitav naš svemir do mikro nivoa svake sobe, uskoro pune umreženih stvari.

Korisnička priroda savremene muzike sad je prirodan poredak stvari. Svaka nova pesma na jutjubu zato je samo novi obrt u mašineriji digitalnog kapitalizma, učestvujujući u stimulaciji opšte potrošnje.

KORISNICI SLOBODE: U finalnom obrtu, otkrivamo da današnja muzika nije tu samo da je mi slušamo – ona sluša nas. Od kad je osnovan 2005. u Kaliforniji, Jutjub je kao firma do sad nakupio milijarde podataka o tome koje pesme volimo, koje grupe pratimo, i kad smo u kom raspoloženju… Svakodnevno nam preporučuje da slušamo neke slične autore i pesme, kao da stalno ispituje šta smo i ko smo mi, odnosno kako naša duša radi. Svakodnevno nas povezuje i sa drugima koji slušaju isto. U bliskoj budućnosti će nam prodavati i druge artikle i potrepštine za kuću služeći se tom šemom: kad šta slušamo i u kakvom smo raspoloženju.

I tu dolazimo do suštine postojanja jutjuba i njegove nove muzike – oni su osnova zajednice koja sa njim živi, raste i diše. Jutjub je poziv na druženje i življenje zajedno, ubrzana muzička zajednica koja se stalno razvija, nestaje i ponovo se vraća, usput obrćući pare za nekoga. I sve mi se čini da za neki mladi svet, u sadašnjici, svaki način zarade para spada u deo njihove kulture. Sve što donosi profit u ovom samorodnom globalnom narodnom kapitalizmu, smatra se pozitivnim. Suprotno onome što su nekadašnje generacije sa prezirom smatrali „komercijalnom“ muzikom, današnja ne smatra negativnim ako je nešto napravljeno da se proda, što više – to bolje.

Jer u svetu koji nam se desio, jedino pare daju slobodu i moralnu čvrstinu. Zar nije tako oduvek bilo? Danas smo samo ostali bez izgovora, a deca sve nazivaju pravim imenima.

U tom svetu u kome su ukinuta pravila, nema više kršenja pravila. I zato u njemu nema mesta za rokenrol, niti za bilo šta slično, neočekivano, neverovatno, s one strane granice… Nema mesta ni za greh, ni za spasenje od greha – a svaka sloboda je samo uslovna.

U njemu smo i mi samo korisnici slobode.