Izlazak u veliki svet

Dug, krivudav put nizbrdo vodi do ulaza u kompleks Instituta za nuklearne nauke Vinča. Kraj zarđale kapije, uporedo stoje stražarska kućica i policajac koji ime posetioca nikada ne čuje iz prve. Stroga kontrola ulaza i specijalno odobrenje generalnog direktora zaostavština su opskurne vojne prošlosti Instituta – posetilac se ne oseća kao da ulazi u najveću domaću naučnu ustanovu, već kao rođak koji pokušava da regruta u očajanju izvede izvan žice. Miris kasarne oseća se i unutar instituta, izmrežanog ispucalim asfaltnim putevima koji povezuju jednospratne paviljone zarasle u visoku travu. U jednom od njih, uz pokidanu žičanu ogradu, smeštena je laboratorija „nula-deset“. Međutim, unutar zgrade sa koje se kruni kreč, nema više atmosfere raspadanja, ni radioaktivnog, ni onog drugog.

Mladi istraživači iz ove laboratorije, okupljeni u takozvanoj vinčanskoj grupi, s neskrivenim entuzijazmom pričaju o saradnji u okviru koje participiraju u međunarodnim istraživanjima pri Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja (CERN). Kroz saradnju sa sličnim timovima iz drugih zemalja, pet fizičara zaposlenih u Vinči, kao i nekoliko stručnjaka sa Fizičkog fakulteta u Beogradu učestvuju u najprestižnijem naučnom projektu našeg doba – izgradnji novog akceleratora u CERN-u. Ovu grupu okupio je dr Petar Adžić, naučni savetnik Instituta Vinča i dugogodišnji saradnik u CERN laboratorijama, trenutno i predsednik Komisije za odnose sa CERN-om pri Ministarstvu nauke i zaštite životne sredine. „Danas je teško uzeti učešća u eksperimentalnim istraživanjima koja su na svetskom nivou“, kaže Adžić u razgovoru za „Vreme“. „Ova saradnja je način da naši stručnjaci rade za CERN i da ostanu u svojim matičnim kućama, u zemlji. To obogaćuje domaću nauku i pruža mladim ljudima šansu da se bave natprosečnim istraživanjima“.

SUDARI: Ova vrsta pozitivne energije retko se emituje iz najvećeg naučnog instituta na Balkanu. Previranja u Vinči traju još od šezdesetih godina, a sukobi su dostigli kritičan nivo tokom jeseni i zime 2003. godine kada je bivši ministar za nauku i tehnologiju Dragan Domazet bio najavio reorganizaciju instituta, smatrajući ga glomaznom, neefikasnom ustanovom sa dvadeset jednom odvojenom laboratorijom. Ministrov plan nije podelio institut na četiri funkcionalna dela kako je predviđao, ali je doveo do podela među istraživačima i otvorenih političkih sukoba. O tome su (u brojevima 665. i 680.) iscrpno pisali novinari „Vremena“, ali i mnogi nezadovoljni istraživači i drugi učesnici rasprava, tokom duge i mučne polemike koja je sledila potom. Sve ove debate kao da je stalno ubrzavao nesrećni vinčanski akcelerator „AIV Tesla“, koji je od 1985. godine, kada je počeo da se gradi, progutao više od 20 miliona dolara i to, po mišljenju mnogih fizičara u Beogradu, sasvim uzalud. Radovi na „Tesli“, čiji je završetak planiran za 1992. godinu, ni danas nisu došli do kraja. Pošto je zbog male snage odavno neupotrebljiv za savremena istraživanja u fizici visokih energija, u želji da ga ipak iskoristi, ministarstvo u prethodnom mandatu za nauku našlo mu je svrhu u proizvodnji skupih radionukleotida, pogodnih za medicinsku upotrebu. No, sve što je na „Tesli“ do sada proizvedeno bila je glavobolja.

U međuvremenu, na Ženevskom jezeru u Švajcarskoj, gde je smešten CERN, takođe se gradi akcelerator. Ali, za razliku od Vinče, ovo postrojenje gradi se mnogo brže i efikasnije, kroz uzajamnu saradnju svih zemalja članica CERN-a. Nazvana Veliki hadronski kolajder ili sudarač, LHC (Large Hadronic Collider), ova gigantska instalacija će biti dovršena i puštena u pogon do 2007. godine. Evropske zemlje imaju izuzetan interes da finansiraju ovu vrstu istraživanja, pošto izgradnjom LHC-a na tom polju preuzimaju primat nad Sjedinjenim Državama i kroz razvoj novih tehnologija pospešuju izuzetan razvoj lokalnih industrija. „CERN je danas najjača institucija za izučavanje fizike visokih energija“, kaže Adžić. „To je institucija u kojoj dominiraju međunardone kolaboracije, poput ove u kojoj mi učestvujemo.“ U svetu ima oko sedam hiljada fizičara koji se bave elementarnim česticama, od kojih je više od pet hiljada na razne načine uposleno u CERN-u, uz čak šest nobelovaca. Svi ovi naučnici su u okviru svojih matičnih ustanova preuzeli deo odgovornosti za izgradnju delova novog akceleratora i njegovih detektora, ali i za pripremu simulacija budućih eksperimenata sa sudarima čestica.

LANČANA REAKCIJA: Petar Adžić otišao je u Ženevu 1982. godine kao postdiplomac fizike, a dugo je ulagao napore da u CERN projekte uključi i Srbiju. „Predistorija ovog projekta duga je dve decenije. Još kada sam doktorirao, vratio sam se u Vinču i počeo da tražim mogućnosti kako bih u Srbiji napravio jednu internacionalnu grupu. Želeo sam da oformim grupu mladih istraživača koji će raditi u okviru neke od svetskih kolaboracija. Da bi se to postiglo bilo je neophodno potpisati ugovor o saradnji sa CERN-om i ja sam o tome razgovarao sa svim našim ministrima nauke. Kada je posle petog oktobra došla nova vlada, veliku podršku dao je ministar Dragan Domazet koji je u junu 2001. godine potpisao ugovor sa CERN-om za Republiku Srbiju. To je bila naša ulaznica u CERN. Ona je našim fizičarima omogućila da učestvuju u CMS i ATLAS kolaboracijama i rade na proizvodnji delova za LHC.“

CMS je jedan od detektora koji će biti instaliran na novom akceleratoru. Vinčanska grupa u saradnji sa CERN-om ima dva zadatka – hardverski i softverski. Hardverski poslovi vezani su za razvoj sistema kontrole na jednom od najvažnijih poddetektora CMS-a, takozvanom elektromagnetnom kalorimetru, ECAL. Softverski deo odnosi se na rad na simulacijama procesa koji će se u detektoru odvijati. O značaju udela koji ova grupa ima u podeli poslova najviše govori cena samog ECAL sistema koja iznosi 543 miliona švajcarskih franaka, a svi sistemi kontrole biće razvijeni u Vinči. Pored doktora Adžića, grupu CMS saradnje u Vinči čine mladi fizičari Peđa Milenović, Dimitrije Maletić, Nebojša Smiljković i Marko Zupan. Poslednja dvojica trenutno borave u Ženevi, dok ostali svoj deo posla obavljaju na institutu u Vinči. „U CERN-u obično boravimo od tri do pet meseci“, kaže Peđa Milenović, dodajući da će tokom leta i on i Maletić takođe otići u Ženevu. No, njihova matična kuća ostaje Vinča.

U svojevrsnoj lančanoj reakciji, aktivnosti ovog tima angažovale su mnoge stručnjake u drugim našim ustanovama, a donele su i velike koristi za domaću privredu. Tako se dogodilo da u društvu tehnološki najrazvijenih kompanija, naše posrnulo preduzeće Zastava alati bude uključeno u proizvodnju spojeva za magnete na detektoru. Možda bi se ta saradnja i dalje produžila da od tri kandidata na sledećem tenderu u CERN-u Zastava alati nisu imali najskuplju ponudu. „Mi smo se među 160 drugih timova iz 30 država izborili za udeo u poslu koji radimo“, kaže Adžić, dodajući da je vrlo zadovoljan rezultatima svog tima, ali i timova sa fakulteta i Instituta u Zemunu. Uz Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine ovaj projekat finansijski aktivno pomaže, Švajcarska agencija za razvoj i saradnju (SDC), omogućujući da se na Institutu Vinča prvi put realizuju projekti iz eksperimentalne fizike visokih energija.

SNOVI I BOMBE: Ideja o blagodetima koje fundamentalna istraživanja mogu imati za privredu i društvo davno je rođena, ali se do nje retko išlo kroz saradnju s naučnim timovima u drugim zemljama. Pojedini ministri su izjavljivali da nam „ne trebaju naučnici koji će raditi za biblioteke stranih univerziteta“ potpuno nesvesni da vrata, čak ni u fizici čestica nikada nisu otvorena samo za ulaz, već i za izlaz. Vinča je, uostalom, i osnovana da bi se stvorila autentična domaća nauka. Jedna stara anegdota kaže da je 1946. godine, tokom posete SSSR, Josip Broz Tito obišao svog ratnog druga Pavla Savića, našeg najvećeg naučnika iz jugoslovenske ere, predratnog saradnika Irene-Žolio Kiri, koji je krajem četrdesetih u Moskvi radio na istraživanjima sovjetskog nobelovca Pjotra Kapice. I dok je jugoslovenska delegacija obilazila Tehnički institut u Moskvi, gde su Sovjeti predstavljali dostignića komunističke nauke, Tito je, navodno krišom od svojih domaćina, došapnuo Pavlu Saviću: „Hajde, Pajo, vrati se ti u zemlju da mi pravimo naš institut.“ Pavle Savić se kasnije zaista vratio u zemlju i osnovao Institut u Vinči, sa ličnom željom da stvori ustanovu kojom će domaća nauka izaći na svetski front.

Međutim, ubrzo se pokazalo da novi institut nije ostvario san Pavla Savića, koji se do kraja života sa socijalističkom birokratijom uzaludno borio za okretanje Vinče ka fundamentalnim istraživanjima. O starim vinčanskim idejama najbolje svedoči izjava poznatog profesora nuklearne fizike Vladimira Ajdačića iz 2003. godine o nekadašnjim planovima da se u Vinči načini atomska bomba, čemu se sam Pavle Savić tokom života oštro suprotstavljao. Kasnija degradacija instituta, opadanje broja zaposlenih i neprekidni sukobi pokazali su, ipak, da u Vinči nije napravljeno ništa što bi moglo da eksplodira, osim velikih snova o samodovoljnosti i prestižu domaće nauke. Sada, pola veka od osnivanja, istraživački tim Petra Adžića, očigledno bez želje da nauku tretira kao domaću radinost, uvodi Vinču u prestižna fundamentalna istraživanja kroz učešće u međunarodnoj saradnji. To bi, posle svih ludih zamisli vinčanskih doktora strendžlova, često nalik na junake Kjubrikovog filma Kako sam prestao da se bojim i zavoleo bombu, najzad mogao biti pravi korak ka ostvarivanju sna osnivača Instituta u Vinči.