Inteligentno i duhovito

Mali broj diplomiranih keramičara uspeva da se bavi svojim poslom, individualno. Razloga za to ima mnogo. Tehnologija je skupa, neophodna je peć, radionica, glina i ostale sirovine mnogo koštaju, pa struja… Proces stvaranja je spor, industrijska proizvodnja je velika i naravno jevtinija.

Jedna od onih koji istrajavaju uprkos svemu je Jelena Davičo, umetnica, čiji je rad inteligentan i duhovit.

„Dosadilo mi je. Kada živiš od keramike, svakoga dana ideš u radionicu i razmišljš kako da napraviš nešto što će sigurno da se proda. Praviš nešto što mora da se svidi. Zavisiš od opšteg ukusa. Stalno živiš na ivici“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Jelena Davičo. Kako spada u ljude koji sami nalaze put za svoju kreativnost tako se nametnuo i rad na uređenju prostora.

„Sviđa mi se da radim enterijere jer se osećam korisno. U keramici više ne vidim smisao. U radu na enterijeru imaš konkretan zadatak, problem, i pokušavaš da ga rešiš“, kaže Davičo.

ZMAJEVO GNEZDO: Prvi posao uređenja enterijera radila je 1997. godine sa kolegom Nenadom Maksimovićem. Bio je to restoran kineske hrane, Zmajevo gnezdo, otvoren u neinventivnom prostoru tržnog centra Skadarlija, uz veliki entuzijazam vlasnika i oduševljenje poznanika i prijatelja. „Sve smo pravili od recikliranog materijala, od kartonskih tuba za štofove. Jedino je šank, koji je imao oblik zmajevog debelog stomaka, bio od drveta. To je bio težak posao. Radili smo sami, budžet je bio veoma mali. Najviše volim te poslove u kojima se improvizuje. Volim i kada za nešto nema para, pa radim u okviru mogućeg, postojećeg.“ Rezultat ovakvog rada je bio fantastičan. Nažalost, restoran je radio samo nešto duže od godinu dana. Lokal je neko kupio i zmaja demontirao…

Nakon toga je za poznatu advokatsku kancelariju uradila staklenik u viktorijanskom stilu. Posao sasvim različit od Zmajevog gnezda. To je prostor koji je trebalo da personifikuje „rajski vrt“ u centru Beograda. Nije bilo nikakvih ograničenja.

„Bio je to veliki posao koji je trajao sigurno šest meseci. Za taj prostor napravila sam više od dvesta keramičkih komada. Staklenikom dominira fontana oko koje su kavezi za ptice, biljke u saksijama koje sam napravila, mnogo detalja, veštačke ptice, žabe, miševi, anđeli, čak sam u kavezima pravila poseban enterijer za ptice, ali su ga one pojele. Uradila sam od keramike i maske za erkondišn. Fontana je visoka metar i šezdeset santimetara, konstrukcija je veoma komplikovana, ima mnogo detalja. Razni delovi su pucali, pa sam ih ponovo pravila i lepila. Tih godina je kod nas bilo problema s materijalom. U pola posla sam išla u Mađarsku po glazuru. Kada sam montirala fontanu, ispostavilo se de je loš pad vode. Ponovo sam uradila neke delove i sve je na kraju bilo u redu. Klijenti koji dođu u kancelariju vide da ima razloga što će uslugu skupo da plate.“ Jelena kaže da se uvek potrudi da upozna klijenta i da shvati šta on voli i šta želi od prostora, a onda u to ugradi i neko sopstveno osećanje. „Kad radim prostor restorana, trudim se da bude prijatan. Staklenik ‘rajski vrt’ – to je čisto belo, precizno i preterano. Sve je tu predimenzionirano, pa i kič. Ipak, najvažnije mi je da to bude duhovito.“

Ovoga leta radila je kompletan enterijer restorana Salaš:

„To je vojvođanski restoran u Beogradu. Ja sam intimno vezana za Vojvodinu jer su moji poreklom odande. Volim da kuvam i volim vojvođansku kuhinju. Vlasnice su me zvale da im uradim lavaboe, pa onda i sve ostalo u kupatilu, ogledala, držače za papir. Onda su to proširile na antre, pa ispred antrea, pa organizaciju prostora. Tako je ispalo da sam radila kompletan enterijer. Ograđujem se od šanka, njega nisam ja radila. Tkanine kojima je ukrašen prostor pronalazila sam na Kalenić pijaci. Jedino nisam radila tanjire, jer su želele da hranu služe iz tankih porcelanskih tanjira koje jedino industrija može da proizvede.

Tanjire je radila za restoran Gradac. „Gazda mi je rekao da je jednom, u naletu sevdaha, pokušao da razbije tanjir, ali nije uspeo. Naravno, mogu da napravim i one za razbijanje, ali ovi nisu bili za to predviđeni.“

Pre nekoliko godina Jelena Davičo i Nenad Maksimović su zajedno pravili komadni nameštaj sa delovima od keramike. To su bili zanimljivi ormari i vitrine, koji su zbog svojih keramičkih detalja i svetlosnih efekata uvek izgledali kao skulpture. Napravili su i dve izložbe ovog nameštaja. „Sada sam dobila simpatičan posao. Uređenje jednog štanda na Sajmu nameštaja. Bilo mi je zanimljivo jer izlažu nameštaj koji može da se uklopi uz sve. Zamislila sam da pola prezentacije bude nameštaj u starinskom ambijentu, a druga polovina isti nameštaj u modernom ambijentu.“

UPOTREBA JE VREDNOST: Svoju fantastičnu kreativnost i zanatsko umeće Jelena Davičo je pokazala u desetinama najrazličitijih predmeta tokom više od deset godina profesionalnog rada. Sećamo se izložbe ogledala, zatim skulptura koje su pretvorene u lampe da bi Jelena zadovoljila svoju potrebu za tim da sve što napravi mora da bude i praktično: „Kada neko radi skulpture, ja se pitam šta će s tim. Glupo je kada praviš nešto što nikome ne treba. Čini mi se kao da je bacio 200 kilograma gline. Ono što ne može da se proda nema vrednost“, kritično zaključuje Davičova. Posle više samostalnih i kolektivnih izložbi, 23. novembra u Maloj galeriji Singidunum, Jelena Davičo će izložiti dvadesetak svojih novih radova, koji svakako neće biti podilaženje opštem ukusu: „Plan mi je da izložim dvadesetak radova, objekata. Koncept su stare fotografije, koje pronalazim na buvljaku i moj doživljaj tih fotografija. Ovladala sam tehnologijom porcelanskog papira, uz pomoć kojeg sada pravim različite objekte. Ovi radovi neće biti dopadljivi. Nisu upotrebni.“