Bivši ugandski diktator Idi Amin umro je u subotu 16. avgusta u bolnici u Džedi, u Saudijskoj Arabiji. On se od 18. jula nalazio u komi pošto su mu otkazali bubrezi. Kako je zvanično saopštila ugandska vlada, Amin je sahranjen u saudijskom gradu Džedi istog dana, posle večernje molitve. Vest o njegovoj smrti obišla je svet, ponovo podsećajući na brutalnih osam godina njegove vladavine.
Idi Amin rođen je u selu Koboko, na severozapadu Ugande u plemenu Kakva. Datum njegovog rođenje nikada nije utvrđen, pretpostavlja se da je rođen oko 1925. godine. Služio je u britanskoj vojsci sa kojom se borio u Burmi za vreme Drugog svetskog rata. Pokazao se kao dobar vojnik i dogurao je do čina kapetana. Bavio se i boksom i bio je sedam puta prvak Ugande u teškoj kategoriji. Povezao se sa Miltonom Oboteom, pod čijim vođstvom se Uganda izborila za nezavisnost 1962. Amin je tada služio u ugandskoj vojsci i 1966. postao je načelnik Generalštaba i drugi najmoćniji čovek u Ugandi.
Pet godina kasnije, u januaru 1971, vojnim pučem svrgao je Miltona Obotea i preuzeo vlast. Njegov usponpozdravila je tada Velika Britanija, smatrajući da će moći da ima veći uticaj na Ugandu dok je on na njenom čelu. Međutim, prave strane njegove ličnosti i brutalnost njegove vladavine ubrzo su izbile na videlo.
GVOZDENA PESNICA: Vladao je gvozdenom pesnicom. Za vreme njegove vladavine brutalno je ubijeno oko 400.000 ljudi. Svako za koga se posumnjalo da može da bude pretnja njegovoj diktaturi uklonjen je bez razmišljanja. Optuživan je da je bacao ljude krokodilima, pa čak i za kanibalizam, što je i potvrdio u jednoj izjavi kada je rekao da je probao ljudsko meso, ali da je bio primoran na to. Sve to donelo mu je nadimak Kasapin iz Ugande.
Godinu dana pošto je došao na vlast proterao je sve Indijce i Pakistance iz zemlje, dajući im rok od 90 dana da se isele. Oni su u svojim rukama držali ekonomiju Ugande. Proterano je nekoliko desetina hiljada ljudi, a njihova imovina je konfiskovana i njome su upravljali Aminovi štićenici koji su ubrzo doveli Ugandu do ekonomskog kolapsa.
Njegovi postupci i izjave uokviruju sliku njegove ličnosti. Od njega se moglo čuti i to da je „Hitler bio u pravu što je pobio šest miliona Jevreja“, Niksonu je želeo brz oporavak od Votergejta. Kao samoproklamovani osvajač i naslednik britanske imperije u Africi, proglasio se čak i za kralja Škotske i tvrdio da je prirodno da on bude prvi čovek Komonvelta, a ne britanska kraljica. Tražio je da učestvuje kao posrednik u rešavanju sukoba u Irskoj. Po sopstvenoj izjavi, bio je najlepši čovek na svetu. Proglasio se za doživotnog predsednika i uzeo sebi nadimak Dada, što znači Veliki otac.
Godine 1976. optužen je da je direktno pomogao otmicu aviona koji su palestinski teroristi oteli i spustili na aerodrom Eutebe u Ugandi. Avion je oslobođen u spektakularnoj akciji izraelskih komandosa, a jedna 75-godišnja žena je nestala. Svedoci su tvrdili da su je ugandski vojnici odveli i ubili.
Tako je nekadašnji „zlatni dečko“ i „velika nada Afrike“ brzo počeo da smeta Velikoj Britaniji, ali i svojim susedima. Stalne trzavice sa susednom Tanzanijom na kraju su dovele do rata u kome je tanzanijska vojska pomognuta ugandskim izbeglicama provalila u Ugandu i svrgla Idija Amina u aprilu 1979. Tanzaniju je vojno i finansijski pomogla Velika Britanija. Lord Dejvid Oven, tadašnji ministar inostranih poslova Velike Britanije, izjavio je da se razmišljalo i o atentatu na Idija Amina, ali da se Britanija odlučila da pomogne njegovo svrgavanje. Na kraju, za njegovu vladavinu je bivši američki predsednik Džimi Karter rekao da „izaziva gađenje sveg civilizovanog sveta“.
POSLE SVEGA – MIRNO: Posle svrgavanja Idi Amin je našao utočište u Libiji. U Ugandi je na vlast ponovo došao Milton Obote, što nimalo nije popravilo položaj ugandskog naroda. Smatra se da je Obote, diktator poput Amina, ubio možda i više ljudi od svog prethodnika. Amin je, zajedno sa svojom mnogobrojnom porodicom, ostao u Libiji desetak godina, a potom je prešao u Irak, pa zatim u Saudijsku Arabiju (pošto je primio islam i obećao da se neće baviti politikom), gde je i umro pošto je i tu proveo desetak godina. Imao je pet žena i više od tridesetoro dece.
Dok je bezbrižno provodio dane u izgnanstvu, daleko od međunarodnih i ugandskih sudova ostao je dosledan svojoj ekscentričnosti. Imao je običaj da pozove novinare i iznosi im fantastične planove o svom povratku na vlast. Na kraju je, posle protesta saudijskih vlasti, morao da prestane s tim i u jednom od poslednjih intervjua 1999. izjavio je da želi da živi mirno sa svojom porodicom i da uživa u Džedi, gde peca i čita po ceo dan.
Pred sam kraj života, kada je bio već teško bolestan, njegova „omiljena žena“ Nalongo Madina Amin zatražila je dozvolu ugandskih vlasti da se Idi Amin vrati u svoju zemlju i da tu provede ostatak života. Ugandske vlasti su odgovorile da će mu, ako se vrati, odmah biti suđeno. Posle njegove smrti, na molbe da bude sahranjen u svojoj zemlji, ugandske vlasti su izjavile da može da bude sahranjen, ali bez predsedničkih počasti. Na kraju je, po islamskim običajima da se preminuli sahranjuje što je pre moguće, sahranjen u Džedi istog dana kada je i umro.
Na vest o njegovoj smrti oglasio se velik broj ljudi koji su bili žrtve njegovog terora, optužujući ga za najstrašnije zločine. Naravno, postoji i mali broj onih koji tvrde suprotno, kao na primer Abubaker Majanja, ministar obrazovanja u Aminovoj vladi, koji tvrdi da je Amin bio veliki dobrotvor ugandskog naroda i da je mnogo doprineo njegovom opismenjavanju.
U Ugandi danas, četvrt veka posle njegove vladavine, većina stanovništva ga ne pamti. Ipak, ostalo je dosta onih koji ga neće zaboraviti i koji su ogorčeni što nikada nije odgovarao za zločine koje je počinio.
