Čvorište avangardne mreže

Dišanova instalacija Šesnaest milja kanapa (Sixteen Miles of String), postavljena na njujorškoj izložbi First Papers of Surrealism 1942, sugeriše da se čitava avangarda retroaktivno može posmatrati iz ugla različitih povezivanja, upravo kao mreža. Za avangardu umetnost je, kao i sam život, mreža događaja različitih intenziteta koji su u neprekidnoj intra-akciji. Postoji mnoštvo čvorišta unutar avangardne mreže koja, kao i sve mreže uostalom, ima visok stupanj neujednačenosti u svojoj topologiji. Moglo bi se govoriti o klasterima dade, futurizma, nadrealizma, konstruktivizma, suprematizma i sl. Ova kompleksna avangardna mreža uključivala je pojedince, institucije, škole ili pokrete, a njena dinamika bila je vidljiva preko brojnih manifesta ili rasprava, isključenja iz jednog i priključenja nekom drugom čvorištu, menjanja političkih usmerenja ili potpunog napuštanja mreže. Za avangardnu mrežu, kao uostalom i za svaku mrežu, sva čvorišta su jednaka, a stepen njihove vidljivosti zavisi od broja konektora.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

IDEJA ANTIEVROPE I BARBAROGENIJA

Krećući se od ekspresionističkih, preko dadaističkih i konstruktivističkih povezivanja, „Zenit“ je sa Ljubomirom Micićem i njegovim bratom Brankom Ve Poljanskim, ali i brojnim saradnicima, u periodu od 1921. do 1926. bio važno čvorište avangardne mreže na jugoslovenskim prostorima. Tako su se u „Zenitu“ aktuelizovale različite linije avangardne produkcije, od časopisa, preko manifesta, pesama, različitih vizuelnih materijala sve do grafičkih i tipografskih rešenja. Vremenom, mnoga lokalna povezivanja slabe ili se prekidaju – pre svega književna i umetnička – dok internacionalne veze jačaju, tako da sa „Zenitom“ sarađuju značajni autori ruske avangarde, preko linija koje se povezuju sa konstruktivizmom i suprematizmom, dok se linije povezivanja s ekspresionizmom, kubizmom i futurizmom gase. Kao jedno od čvorišta avangarde, „Zenit“ je u tom periodu najvidljiviji jer su povezivanja s drugim značajnim čvorištima brojna i visokog intenziteta. Najzad, ono što nazivamo beogradskom fazom, kada se uredništvo časopisa premešta iz Zagreba (1923), dolazi do postupnog isključenja „Zenita“ iz avangardne mreže te, samim tim, zenitizam prestaje da postoji kao događaj i čvorište unutar mreže. U fokusu čitave aktivnosti „Zenita“, u traganju za vlastitom linijom izlaska iz evropske učmalosti i balkanske zatvorenosti, bila je ideja antievrope i barbarogenija.

Micićev koncept antievrope nastoji da vidljivim učini evropsko licemerje, koje u ime transcendentnih ideala zapravo sprovodi kolonizaciju kako sveta života tako i globalne civilizacije, namećući hegemoniju centra nad marginom, prosvećenih nad varvarima. Upravo je kolonizacija u svim registrima pokretač ekspanzije evropske civilizacije u čijoj je osnovi rasizam, onaj podržavljeni rasizam biopolitike koji će se ogoljeno pokazati u oba svetska rata, da bi svoj vrhunac dostigao u nacističkim logorima smrti. Kod Micića, zenitizam je antievropski upravo zato što bi trebalo da bude „oslobodilac ispod ropstva evropske kulturne tradicije. Zenitizam je otkrivač varvarstva i slobode – varvarstva duha i varvarski slobodne misli“ (AntiEvropa 1926). Evropa kojoj se Micić – pre svega svojom zenitističkom, vanumnom poezijom – želi suprotstaviti, prepuna je zabluda i grehova. „Mi psujemo kulturu na sva usta – zar ne!? Ta, od glave riba smrdi – smrdljiva ajkula Evropa! Zato u ime varvarske čistote i iskonske varvarske ljubavi, mi hoćemo da zderemo masku svim lažima svirepog humanizma. Mi nećemo više da budemo pretvorni hrišćani.“ („Zenit“ 1926).

Kao internacionalna revija za novu umetnost „Zenit“ u jednom periodu (od br. 8 do br. 16, 1921–1922) u zaglavlju ima odrednicu da je to revija koja povezuje Istok i Zapad, „orient“ i „occident“. U takvoj konstelaciji „Balkan je MOST između Istoka i Zapada“ ali jednosmerni most (Istok > Zapad) koji treba da omogući da ideje sa Istoka pređu na Zapad. Zašto? Prvenstveno zbog toga što je „latinska koncepcija Zapada uništila Evropu i slomila ideju Čovečanstva“ („Zenit“ 1921). Nasuprot tome stoji slovenska koncepcija Istoka koja bi mogla da preporodi Evropu i „uzvisi ideju Čoveka“. Kao glasilo zenitističkog pokreta, časopis bi trebalo da bude čvorište povezivanja u čijoj je osnovi stvaranje uslova za nastanak „novog čoveka“ – barbarogenija. Čini se da upravo zbog toga „Zenit“ nema preveliku sopstvenu produkciju, a sam Micić je, kako primećuje Radomir Konstantinović, pre svega „popularizator i izdavač avangarde, ali ne i njen pesnik“, tako da razlika između „popularizacije i prakse umetnosti“, kao i „između izdavača-propagandiste i tvorca“ ostaje nepremostiva.

SVEČOVEČANSKA EPOHA

U barbarogeniju je oličen dadaizam, onaj, kako napominje Konstantinović, „tipično evropsko-antievropski stav apsolutne, individualističko-anarhističke negacije onoga sveta koji je 1914. pokazao sve sile svoga varvarstva“. U Konstantinovićevoj opaski da je u pitanju „individualističko-anarhistička negacija“ moguće je naći i razloge za Micićeve kontradikcije, nedoslednosti i protivrečnosti, ali isto tako i za neprekidna traganja za novim povezivanjima sa različitim čvorištima unutar avangardne mreže. Barbarogenije je otelovljenje „čistih osećanja“ varvarstva koje, sledeći antistrategije provokacije avangarde, oslobađa energiju umetničkog stvaranja i tako zapravo funkcioniše – kako anticivilizacijski, tako i antikapitalistički. To je varvarstvo čoveka nove tehnološke civilizacije koji ne prihvata „normalizaciju“ razaranja koju je donela zapadna civilizacija nakon Prvog svetskog rata.

Kao čvorište unutar avangardne mreže „Zenit“ se na različite načine i drugačijim intenzitetom povezivao sa balkanskim, jugoslovenskim, hrvatskim i najzad srpskim linijama, u svom traganju za novom „konstrukcijom svečovečanske epohe“. Čini se da je u osnovi ovakvog Micićevog pristupa sve vreme prisutna antistrategija dade, kao nepristajanje na postojeće i transcendentno, čak i kada se napadao i odbacivao sam dadaizam. Iz ugla čvorišta avangardne mreže manje je važno da li se zenitizam tretira kao pokret koji pripada jugoslovenskoj, balkanskoj, hrvatskoj, srpskoj kulturi, ili je to naprosto ludilo jednog pojedinca, pesnika, izdavača, i sl. (Lud je čovek). Za mrežu, to su samo drugačija povezivanja različitih intenziteta, koja mogu zadobiti mnoga, ponekad militantna i kontradiktorna značenja.

Na jednoj strani fenomen „Zenita“ moguće je posmatrati unutar avangar­dne mreže, kada provocira, traga za no­vim povezivanjima, kada se naprosto buni u duhu avangarde. Na drugoj strani, izvan avangardne mreže provokacije pre­ra­staju u Micićeve individualne nacionalno-političke intervencije, koje prete da retroaktivno prošivaju čitavu delatnost zenitizma. U prvom slučaju imamo „višak smisla“ koji dolazi iz mreže, gde svaka provokacija poziva na otvorenost, eksperiment i nova povezivanja, dok u drugom slučaju imamo toksična zatvaranja na nacionalno kao jedino validno uporište. Dokle god postoji umetnička provokacija unutar mreže, u pitanju je traganje za novim slikama mišljenja; ma koliko ponekad bilo uvredljivo, naivno, militantno ili nekonzistentno, ovo traganje je inherentno avangardi. To je nastojanje da se uspostave novi načini umetničkog povezivanja sa „mrežama života“, koji su hibridni, eklektični, nepostojani, fluidni i neuhvatljivi, ponekad čak mistični i nerazumljivi, ali uvek okrenuti životu kao „čistoj imanenciji“. Sa zatvaranjem u nacionalno vraća se i transcendentno, ono neuhvatljivo, s onu stranu poimanja, što se otelovljuje u ideologijama zemlje, naroda, duha, ili već nečem što natkodira čitavo polje. To više nije događaj kao avangardni eksperiment sa realnim, već pad u staru sliku mišljenja iz koje probija sav paroksizam „duha palanke“, onaj fantazmatski hegemoni duh koji „zna“ rešenje svih problema čovečanstva.