Buš u kosmosu

Zemlja je kolevka čovečanstva. Ali niko ne može da ostane zauvek u kolevci.
Konstantin Ciolkovski

Bila je sreda, 13. decembar 1972. godine, kada je Judžin Sernan, stojeći kao poslednji čovek na Mesecu, rekao: „Napuštamo ovo mesto onako kako smo i došli, u miru i s nadama čitavog čovečanstva. Bog nam je svedok da ćemo se jednoga dana ovde ponovo vratiti.“ Više od trideset godina kasnije, tamo se još niko nije vratio i još se ne zna kada će.

Bila je sreda, 14. januar 2004. godine kada se Džordž Buš obratio naciji iz centrale NASA u Vašingotnu. U relativno kratkom, ali emotivno intoniranom govoru koji je više puta prekidan aplauzima, Džordž Buš je nagovestio dalje pravce razvoja američkog kosmičkog programa: „Pre dva veka Luis i Klark krenuli su da ispitaju nepoznata prostranstva Lujzijane, tek kupljene od Francuske. Oni su preduzeli ovu istraživačku ekspediciju u nadi da će njihova otkrića trasirati put za one koji ih slede. Iz istih razloga, Amerika se otisnula u kosmos jer su istraživački duh i želja za razumevanjem prirode deo našeg nacionalnog karaktera. Danas uzimamo novi kurs, od danas NASA ima novi fokus i novu viziju budućih istraživanja.“

Iako je Bušovo obraćanje bilo puno retoričkih i patriotskih momenata, ono je ipak bilo mnogo konkretnije nego što se očekivalo. Pre svega, Buš je konstatovao da već četvrt veka Amerika nije konstruisala novo kosmičko vozilo i da je permanentno oslanjanje na spejs-šatl postalo kontraproduktivno. Čovek se u posednjih trideset godina nije odmakao od Zemlje više od 600 kilometara, što je rastojanje od Bostona do Vašingtona. „Vreme je da Amerika preduzme nove korake“, rekao je Buš.

U te korake pre svega spada kompletiranje međunarodne svemirske stanice do 2010. godine. Buš je rekao da će Amerika u tom pogledu ispuniti svoje obaveze prema ostalih 15 država uključenih u ovaj program, iako je javna tajna da njegova administracija ovu stanicu smatra finansijskom crnom rupom. I pored katastrofe „Kolumbije“, šatlovi će ponovo leteti, ali će celokupna flota biti povučena iz upotrebe oko 2010. godine, nakon trideset godina službe. Šatl će biti zamenjen novim istraživačkim vozilom sa posadom, koje treba da bude napravljeno do 2008. godine. Prvi let sa posadom biće obavljen najkasnije 2014. „Ovo vozilo biće u stanju da nas izvede iz Zemljine orbite i ponese ka drugim svetovima. Naš prvi neposredan zadatak je da se vratimo na Mesec do 2020. godine i od njega napravimo bazu za naredni skok u svemir. U tu svrhu, počevši od 2008. godine, poslaćemo seriju robotizovanih letelica na Mesec koje će pripremiti teren za dolazak ljudi, počeviši od 2015.“, rekao je Buš. Ovoga puta, na Mesecu će biti izgrađena stalna svemirska baza pogodna za višemesečni ljudski boravak. Kada ovaj razvojni korak bude kompletiran, negde oko 2020, postojaće svi uslovi za let na Mars. Čovek bi se morao naći na Marsu najkasnije do 2030. godine. „Čovečanstvo teži nebesima isto kao što ga je nekad privlačila morska pučina ili nepoznati kontinenti. Mi smo odlučili da nastavimo da istražujemo kosmos jer to poboljšava kvalitet našeg života i podiže naš nacionalni duh. Ovo nije trka, već putovanje koje smo započeli i za koje još ne znamo gde će se završiti. I zato, hajde da ga nastavimo“, zaključio je Buš.

Proteklih godina ništa nije nagoveštavalo da će se stav državne administracije prema NASA drastično izmeniti. Budžet za 2003. godinu bio je restriktivan koliko i svih prethodnih, pri čemu je drastično srezan budžet za projekte koji su „jeli“ previše para (poput međunarodne svemirske stanice) ili nemaju neposrednu korist (poput istraživanja spoljnih planeta sunčevog sistema). Delovi spejs-šatl programa predviđeni su za prebacivanje iz delokruga NASA u ruke privatnih kompanija, a jaču finansijsku potporu dobio je jedino program istraživanja upotrebe nukelarnih reaktora na kosmičkim letelicama, i pored glasnog protivljenja raznih „zelenih“ stranaka i udruženja.

Buš smatra da je sada obezbedio dovoljnu materijalnu potporu za realizaciju svojih vizija. Trenutni budžet NASA iznosi oko 85 milijardi dolara za narednih pet godina. Početnih 11 milijardi dolara biće obezbeđeno redistribucijom već dodeljenih sredstava. Buš je takođe najavio da će od Kongresa tražiti da NASA svake godine dobije još po jednu „vanrednu“ milijardu dolara. Svestan da su ove pare samo početna investicija, Buš je obećao da će se dodatna sredstva obezbeđivati u skladu sa postignutim uspesima.

Govor sličnog „vizionarskog kapaciteta“ održao je u maju 1961. godine Džon Kenedi, u to vreme mlad i ambiciozan američki predsednik. U svom obraćanju članovima Kongresa Kenedi je pred naciju postavio velike zadatke, i uz to bio dovoljno hrabar da ih vremenski oroči. „Ja verujem“, rekao je Kenedi, „da pre kraja ove decenije ova nacija može da spusti čoveka na Mesec i odatle ga sigurno vrati.“ Za one koji su sumnjičavo vrteli glavom smatrajući da se Amerika upušta u opasnu avanturu, Kenedi je imao spreman odgovor: „Mnogi pitaju zašto smo izabrali baš ovaj cilj. To je isto kao da pitaju zbog čega se treba popeti na najvišu planinu ili zašto je Lindberg preleteo Atlantik. Mi smo odlučili da odemo na Mesec i učinimo još štošta, ne zato što su takve stvari lake, već zato što su teške. Izazov koji nas čeka pomoći će nam da bolje organizujemo i izmerimo svoje sposobnosti. Taj izazov mi ne želimo da odložimo i siguran sam da ćemo na kraju pobediti.“

U tom trenutku izgledalo je da se Kenedi zaleteo: samo mesec dana ranije Sovjeti su poslali Gagarina na put oko Zemljine kugle, dok je Amerika mogla da se pohvali jedino suborbitalnim letom Alana Šeparda, neuporedivo skromnijim od Gagarinovog. Bili su to tek prvi koraci u kosmosu i Mesec je izgledao beskonačno daleko. Osim toga, kosmos je bio poprište hladnog rata u kojem je SSSR dobijao skoro sve bitke. Poniženja na nebu bila su praćena i poniženjima na Zemlji: nacija je još bila u šoku nakon političkog i vojnog fijaska u Zalivu svinja. Međutim, istorija je potvrdila da Kenedi nije preterivao i da je njegova ambicija bila realna: Armstrong i Oldrin su se 1969. godine spustili na Mesec.

Šta je to što je Kenediju (i njegovim politčkim naslednicima) obezbedilo uspeh i zašto je Buš, suočen sa izazovom sličnih dimenzija, u neuporedivo težoj poziciji? Kenedi je mogao da računa na opštenacionalni konsenzus, dok tog konsenzusa u Bušovo vreme nema. Hladnoratovska trka sa SSSR bila je odličan stimulans za razvoj kosmičkog programa, dok danas Amerika nema pravog rivala i uglavnom se trka sama sa sobom. Prve ankete pokazuju da više od polovine Amerikanaca smatra da je pametnije potrošiti pare na programe socijalne i zdravstvene zaštite nego na Mesec i Mars. U godinama nakon Kenedijevog govora, budžet NASA je redovno udvostručavan, uz dodatni porez od pola dolara nedeljno koji su ćutke plaćali svi: odrasli, deca, nezaposleni, bogati i siromašni, bez izuzetka. Za prvi let na Mesec, NASA je potrošila 25 milijardi ondašnjih dolara (preko 175 milijardi današnjih). Buš sada obećava jednu milijardu dolara ekstra sredstava za NASA, što je simbolično povećanje u odnosu na redovnih 15 milijardi. Čak i sa ovim povećanjima budžet NASA ostaće unutar margine od jedan odsto federalnog budžeta. „Takvi nas koraci neće vratiti na Mesec“, kaže Bil Nelson, jedini sadašnji član Kongresa koji je leteo u svemir. „Ako NASA može da računa na povišicu od svega nekoliko procenata, onda su Mesec i Mars za nas i dalje nedostižni.“ Senator Džon Glen, koji je u razmaku od par decenija dva puta leteo u kosmos, smatra da će poduhvat stajati bar hiljadu milijardi dolara. A to su ogromne pare sa kojima se može meriti jedino veličina budžetskog deficita ili visina izdvajanja za vojsku. To čitavoj Bušovoj viziji daje jednu dozu naivnosti: vratiti se na Mesec sa tako skromnim sredstvima liči na pokušaj da se čašom vode ozeleni Sahara.

Bušovih kritičara je, zaista, mnogo: od onih koji insistiraju da se dolari potroše ovde za nalaženje leka protiv raka ili side, preko onih koji podsećaju da je tajming loš i da rat protiv terorizma i intervencije u Iraku i Avganistanu moraju da imaju politički i finansijski prioritet, do onih koji smatraju da je Mars predaleko i da Buš potcenjuje složenost čitavog poduhvata. Trajanje leta do Meseca i nazad meri se danima, do Marsa – mesecima i godinama. Niko ne zna kako će tako dugotrajan let, prolongirano bestežinsko stanje i izlaganje kosmičkoj radijaciji uticati na ljudski organizam i prateću opremu. Osim toga, malo šta od potrebne tehnike postoji u ovom trenutku. Kratkovidi Kenedijevi naslednici, Ričard Nikson pre svih, ne samo da su stavili tačku na letove na Mesec već su prestali da finansiraju i razvoj opreme koja je tako nešto omogućavala. Sasvim paradoksalno, zemlja koja je danas nesporni svetski lider u svakom pogledu, danas nije u stanju da ponovi poduhvate od pre nekoliko decenija.

Znatno je manje onih koji su s odobravanjem i optimizmom dočekali Bušovo obraćanje. Dejv Veldon, kongresmen iz Floride, smatra da je ovo najbolje što se kosmičkom programu desilo u nekoliko poslednjih decenija: „Kada se osvrnemo i pogledamo iza sebe, vidimo da u proteklih 30 godina nismo imali jasan cilj. Mislim da nas je predsednik ponovo vratio na pravi kolosek, a jedna nacija bogata kao što je naša to sebi sigurno može da priušti.“ Slično misli i Ralf Hol, predsednik kongresnog komiteta za nauku: „Čini mi se da su ljudi u poslednje dve godine imali više želje da odu do bakalnice nego u kosmos. Predsednikova inicijativa došla je u pravo vreme da nas razdrma i vrati u kontakt sa svetom koji nas okružuje.“

Da li je u pitanju realna inicijativa, predizborni marketing ili još jedna potvrda stare poslovice da „predsednik predlaže, a Kongres odlaže“, pokazaće vreme. Ono što oseća većina Amerikanaca možda je najbolje sublimirala Nadin Barlou, ekspert za Mars sa univerziteta u Arizoni: „I do sada su nas zasipali lažnim obećanjima. Poverovaću kad budem videla sopstvenim očima.“