Za onoga ko iz Srbije put Evrope krene tradicionalno – kolima autoputem u pravcu severozapada – prvu „opipljivu evro-granicu“ srešće na izlasku iz Hrvatske. Ukoliko ste se na putu do Bregane, glavne tranzitne međe između Zagreba i Ljubljane, osvrnuli, onda ste već posle izlaska iz Srbije kod Batrovaca (Bajakovo je pandan s druge strane) uočili da je gusta šuma prema Spačvi iskrčena te da će, jednom, autoput između Beograda i Zagreba biti izgrađen i u svojoj poslednjoj deonici s hrvatske strane, kao i da je na putokazima novoizgrađenog dela autoputa iz pravca Zagreba ponovo osvanuo Beograd, umesto Lipovca, toponima koji je u Hrvatskoj godinama bio poslednja tačka na bivšem autoputu Bratstva i jedinstva. Činilo se da iza Lipovca, bar prema putokazima, nema ničega, čak ni nedođije. S druge strane, ne treba da gunđamo ako nas na ulasku u maticu još uvek dočekuje naziv države koja formalno više ne postoji (SRJ). Pa su table koje namernike šalju u novu državnu tvorevinu (SiCG), ironično, pre osvanule na teritoriji komšija nego na domaćem terenu.
Hrvatska i Slovenija nemaju sličnih problema s državnim insignijama. Na ulasku u Sloveniju dočekaće vas, pored trobojke s tri vrha Triglava, i novost u vidu dodatnog jarbola sa zastavom EU-a, koja u istom tonu upozorava da ulazite na teritoriju Evropske unije. Ako mislite da tu poslednji put vidite graničnu policiju i carinike – varate se. Isto kao što su se prevarili brojni državljani Slovenije, koji su posle 1. maja ove godine (datum svečanog ulaska Slovenije u EU) pohrlili na izlet u novu, proširenu domovinu, svesno i namerno – bez isprava. Pa se pokazalo, kako smo se uverili na sopstvenoj koži, da Evropa još drži liniju svojih prethodnih (šengenskih) granica – na južnim granicama Austrije.
GRANICA IL’ FATAMORGANA: Ukratko, putovanje „u Jevropu“ zamislili smo u stilu naših predaka – drumovima. Od granice do granice, od države do države. Jer poslednju deceniju i po upravo su granice fantazma za široke narodne mase, pa je bivša država bez granica i nastalo je – ono čemu smo svedoci od 1991. dalje. Zato rajca misao da je Evropa išla u obrnutom pravcu ukidanja granica, mada Slovenija nije pravi poligon da se u to uverite, jer su na ulasku i izlasku iz Slovenije pogranični kontejneri i njihovo osoblje baš onakvi kakvi su oduvek bili. Iako su međe u ostalom delu ujedinjene Evrope dokaz o nastanku posebne vrste evro-fatamorgane, koja će vas proganjati (ili zabavljati) veći deo puta. Jer, granice su odličan primer da ono što je realno u Evropi praktično ne postoji, ali i da ujedno treba poštovati mnogo šta što se prostim okom baš i ne vidi. U tom pogledu su Srbija i Crna Gora definitivno evropska država, što je dokazalo i naše malo, 4000 kilometara dugo kružno putovanje od Beograda preko Ljubljane, Strazbura, Pariza, Haga (Ševeningena), Amsterdama i nazad, preko Luksemburga i Salcburga.
Na rečeni evropski paradoks, odmah posle konačnog ulaska Slovenije u Evropsku uniju upozorio je i slovenački pisac Aleš Debeljak tvrdnjom da „Evropa“ možda i postoji, ali samo kao „Evropa bez Evropejaca“, gde uistinu žive pojedini evropski narodi –Francuzi, Holanđani, Austrijanaci, Italijani… itd., ali ne i – Evropejci. Prvi dokaz o postojanju nepostojećeg u Europi očekuje vas već na slovenačko-hrvatskoj granici. Velika plava tabla s natpisom „Slovenija“ u krugu dvanaest zvezdica postavljena na brisanom prostoru između Slovenije i Hrvatske obeležava prelazak preko prve „EU granice“. Jedini problem konkretne granice jeste da njeno postojanje još nije naučno dokazano niti potvrđeno u praksi. Između slovenačkih i hrvatskih ribara, hrvatskih i slovenačkih policajaca, predsednika obe vlade i države neumorno teče žučna rasprava o granici. Jedni, poput hrvatskog predsednika Stipe Mesića ili nekadašnjeg državnog sekretara slovenačkog MIP-a Franca Jurija, tvrde da ta granica postoji; drugi, kao što su slovenački predsednik Janez Drnovšek i njegovi savetnici, autoritativno tvrde da je ta granica „neodređena“, pozivajući se na Badintera i njegovu komisiju koja je „postavila samo osnovni princip određivanja granice po katastarskim opštinama – ali ne i granicu u prirodi“.
Ovako labavo shvatanje granice (od koje smo očekivali da je šengenski tvrda) dovodi do haotičnih situacija kada slovenački policajci štiteći spoljnu, „evropsku granicu“, faktički sprovode graničnu kontrolu u dubini slovenačke teritorije (čime, nema sumnje, izbegavaju bliske susrete i nepotrebne incidente s hrvatskom policijom na istom terenu), dakle na prostoru gde nema sumnje da se zaista nalaze u Sloveniji. I tako će biti sve dok na oko 670 kilometara dugoj slovenačko-hrvatskoj granici ne bude postavljeno oko 12.000 (procena slovenačke geodetske uprave) pograničnih krajputaša s oznakom „R Slovenija“ odnosno „R Hrvatska“. Sve do tada će spoljna granica ujedinjene Evrope postojati kao realna – ali i kao pravno (i praktično) teško dokaziva činjenica.
Ova donekle perverzna politička (i konkretna) „fleksibilnost“ prve formalne evropske granice jeste manje iznenađenje za putnika koji, kad na ničijoj zemlji prođe pored prve plave evropske table i uđe u „Evropu“, očekuje obećani „slobodan protok ljudi, robe i kapitala“. Jer, formalni prelazak slovenačke evropske granice ne isključuje nova iznenađenja tj. pogranične kontrole na zapadnim i severoistočnim granicima Slovenije. Bez obzira na to da li je ka Evropi krenuo putem Karavanki ili preko Šentilja. Pre malo više od decenije su se – isprva jugoslovenski, kasnije slovenački i austrijski – policajci odmeravali preko „ničije zemlje“, a danas tolerantno sede u zajedničkoj kancelariji i srču kafu, dok natpisi „Grenzpolizei“ i „Policija“, napisani jedan pored drugog, simbolizuju vreme novog zajedništva. Carinici su od 1. maja preseljeni isključivo na prelaze s Hrvatskom. Na severnim granicama Slovenije iščezle su omražene mrke uniforme, demontirane su carinske kajute i skinuti natpisi. Kao da ih tamo nikada nije ni bilo.
Jedino se na starom šentiljskom prelazu, koji koriste domoroci kada horde turista sa istoka (Poljska, Češka, Slovačka) navale na „novi“, još uvek nazire infrastruktura i praistorija socijalizma. Tu tavore danas već pomalo oronula „debela Berta“, jedna od prvih modernih samoposluga, koja je ime dobila zbog gabarita svoje vlasnice, a velike table „MINAS“ i „ALVORADA“ nedvosmisleno ukazuju na to čime se najviše trgovalo na granici između bivše SFRJ i Austrije. U vreme socijalizma, kada se u zemlju smeo bez carine uneti najviše kilogram kafe dnevno, snalažljivci su prelazili granicu iks-puta, jer zakon bar to nije ograničavao; nekad kafom i deterdžentima prenatrpane radnjice, tada meka za „biznismene“ iz cele Jugovine, danas žalosno propadaju. Busenje trave prekriva ispucali asfalt parkinga, koji još uvek okružuju table „BALIK“ i „TAVUK“, ali sada kao ostatak arhivirane prošlosti.
Tek posle ulaska u Austriju Evropa bez granica postaje realnost. Nigde više nećete (i da hoćete) videti granične patrole ili carinike, a i saobraćajna policija je gotovo neprimetna. Nekada gasterbajterima natrpana granica između Austrije i Nemačke prema Minhenu obeležena je samo tablom koja pažljivijeg putnika upozorava da ulazi u drugu državu (iz pravca Salcburga – Deutchland, kad se vraćate iz Minhena pa Osterich). I to je sve. Sve drugo, izuzev pumpi i modernih mehana (u kojima možete popiti espreso, istuširati se i iz automata kupiti sve potrebno za pranje zuba, kako biste „lepo počeli dan“) – demontirano je. Nigde ni duha ni sluha od bivšeg represivnog aparata. Zdanja u kojima su obitavali carinici i policija uklonjena su tako temeljno da tu prvi put osetite kako je to s ujedinjenom Evropom stvarno, ne neki novi virtuelni trik lukavih političara. Štaviše, da mestu, koje su nekada ograničavale pogranične rampe, nisu ostale kafanice-dućani s nasušnim sitnicama – ne biste ni znali šta je tu nekad bilo.
Za razliku od hrvatskih i slovenačkih autoputeva u izgradnji, koje svako malo presecaju punktovi za naplatu nimalo jeftinih putarina, nemačka gusta mreža autoputeva, na kojima ne treba brinuti zbog ograničenja brzine, besplatna je i, kao što ćemo se kasnije uveriti širom Evrope (posebno u Francuskoj i Holandiji), stalno se širi, pošto za dve trake više ne zadovoljavaju standard autoputa. Jednu traku ionako zauzimaju kamioni, i to je to. Tokom dvadeset dana na drumovima Evrope mogli smo videti moderne, ali i islužene kamione iz cele proširene Evrope – dakle iz Mađarske, Češke, Slovenije… – samo nijedan s tablicama iz Srbije i Crne Gore.
EVROPSKA PRAVDA: Uz malo više truda uspećete da otkrijete gde otprilike završava Nemačka, a gde počinje Francuska – iz pravca Karlsruea prema Strazburu. Pored Rena, gde su se za danas nevažno priobalje vekovima tukli čitavi narodi i gde je prolivena stravična reka krvi, pitomo zelenilo gotovo da je pokrilo tablu koja posle mosta a pre meandriranja puta, na mestu gde su očito nekad stajali pogranični objekti, obaveštava da tu počinje Francuska, a završava Nemačka. Drugačiji izgled putokaza i reklama na drugom jeziku solidan je znak da ste u drugom evropskom području. Ispred palate Saveta Evrope u Strazburu šarene se zastave 45 članica, među kojima one što pripadaju državama nastalim na tlu nekadašnje Jugoslavije zauzimaju priličan deo. Zastave su očigledno poređane po abecedi, tako da pri kraju reda srpsku i slovenačku deli samo slovačka. Na pet minuta peške nalazi se zgrada Evropskog suda za ljudska prava, koji mnogi razumeju kao nekakav „apelacioni sud“ nadređen sudovima država-članica Saveta Evrope.
Nakon poslednjih ratova na Balkanu mnogi nesretćnici koji smatraju da im je pravda okrenula leđa na lokalnom nivou svoju poslednju šansu za dobijanje državljanstva ili nekog drugog izgubljenog prava vide upravo u ovom sudu. Iako kritičari Evropskog suda za ljudska prava upozoravaju na činjenicu da njegova efikanost opada jer je pretrpan slučajevima o kojima odlučuju sudije još uvek zavisne od matičnih nacionalnih država prilikom potvrđivanja njihovih mandata, taj je sud već nekoliko puta presudio u korist tužilaca iz država sa područja nekadašnje Jugoslavije. Na primer, onih koji su u Hrvatskoj izgubili svu imovinu.
Mnoge od tih presuda nikad ne dospeju u javnost, niti država koja u konačnoj fazi izgubi proces protiv pojedinca to oglašava na sva zvona. Ali ipak veoma utiču na promenu sudske prakse u „evropskim državama“, naročito onim koje su to postale nedavno ili tek nameravaju. Nedavno su, na primer, prvu stepenicu na putu do početka procesa preskočile štediše ispostave Ljubljanske banke u Zagrebu. Nema sumnje da je upravo presuda Suda u Strazburu o „primerenosti“ te tužbe protiv Slovenije zaslužna za brže rešavnje problema na bilaterlarnom nivou te za najavu dogovora prema kom bi Slovenija zajedno sa komisijom EU-a uskoro formirala poseban fond za isplatu deviza koje štediše iz Hrvatske već više od jedne decenije potražuju od Ljubljanske banke. Spisak drugih osuđenih država, dug je i poučan.
Koliko je nadnacionalna pravda važna i državama koje se diče svojom pravdoljubivošću pokazuje primer evropskog suda u Luksemburgu; sudije ovog suda nedavno su raspravljale „o slučaju Berluskoni“, a jedan od članova raspravnog veća bio je sudija Ilešič iz Slovenije. Ovaj primer je zanimljiv zato što je predsednik italijanske vlade u domaćem parlamentu izdejstvovao promenu zakonodavstva tako da u Italiji više nije zabranjeno objaviti netačan bilans preduzeća – kažnjivo delo je samo ukoliko bilans uopšte nije objavljen ili vođen. Ukratko, zahvaljujući novoj odredbi, Silvio Berluskoni i ostali osumnjičeni za finansijske mahinacije bili bi u prilici da glatko dokažu svoju „nevinost“. Italijanski tužioci, međutim, smatrali su da je takva intervencija nad domaćim zakonima u suprotnosti sa evropskim. Luksemburški sud će konačnu odluku o tom slučaju doneti u roku od jedne do tri godine, a ukoliko Italiji naloži (kako se očekuje) usklađivanje njenog zakonodavstva sa evropskim propisima, biće to još jedan dokaz da je evropska nadnacionalna pravda zaista „poslednja linija“ odbrane posrnule italijanske (ili bilo koje druge) pravne države.
(Nastavak u sledećem broju)
Češka je posle ulaska u EU postala prva država čije je Ministarstvo saobraćaja dalo naređenje policiji da oglobi (uz mogućnost da prethodno opomene) vlasnike automobila koji su na registarsku tablicu dodali nalepnicu sa znakom EU, pošto zakon tu vrstu insignija još ne predviđa. A što upotreba EU oznake još nije zakonski regulisana zaslužne su – zalihe. Država raspolaže ne baš zanemarljivom količinom aktuelnih tablica, kojih želi da se „reši“ pre nego što uvede (i naplati) nove. Da svaka, pa ni državna operacija ne mora da prođe glatko dokaz su vozači, koji su posle pet meseci čekanja na nove tablice sa sve evropskom zastavom pribegli jeftinijem ali ništa manje efikasnom rešenju, sve kako bi potcrtali svoj nov, „evropski identitet“. Svi su izgledi da će saobraćajna policija zaustaviti ovu navalu kreativnosti, pre svega kaznama u visini 1000 čeških kruna (u evropskim merilima – tačno 30 evra).
Vozači koji su kažnjeni da su prekršili „nepostojeći propis“ isprva su mislili da je posredi neka direktiva iz Brisela, pošto za novopridružene članice EU-a na nekim osetljivim poljima (transfera robe i ljudi) važe nepopularni „prelazni periodi“ (mereno u godinama). A onda su otkrili da Brisel nije kriv, već da im meru uzima domaća vlast. Istom prilikom su saznali da se administracija EU-a ne meša u režim oko uvođenja evropskih tablica, već da je prepušteno svakoj zemlji pojedinačno da odluči kad će uvesti propis o upotrebi evropskih oznaka na automobilima svojih državljana.
Stidljivo je provučen i podatak da mnoge države među „starim članicama“ EU-a još nisu uvele obavezu evropske identifikacije vozila. Tako u Nemačkoj, Švedskoj i Velikoj Britaniji vlasnici automobila mogu da biraju između ponuđenih (tradicionalnih ili EU) varijanti, dok se u Grčkoj i Danskoj takve oznake uopšte ne upotrebljavaju. Slovenija priprema usklađivanje postojećih tablica sa evropskim, što joj nije smetalo da posle 1. maja evro-uspaljenicima promeni stare tablice i uredno naplati četrdesetak evra za one koje imaju plavo polje sa zvezdicama sa strane. Treba li tu poučnu priču o spoljašnjoj evro-pripadnosti zaključiti primerom jedne od država u kojoj je sedište parlamenta EU-a? Treba. Dakle, i u Belgiji, sedištu najvažnijih institucija Unije, moguće je sresti vozila sa tablicama različitog oblika i starosti. Svima je zajedničko da nemaju EU insignije, za kojima tako uzdišu evropski iskompleksirane „nove“ članice.
