Brat velikog brata

Dakle, ipak je postojala ta kopija ozloglašene liste „kripto-komunista“ Džordža Orvela arhivirana 4. maja 1949. godine sa ostalim fajlovima polutajnog odeljenja Forin ofisa. Evo je, leži ispred mene u fascikli od meke bivolje kože na kancelarijskom stolu starijeg arhiviste Forin ofisa. Uprkos svim kontroverzama oko liste, niko osim ovlašćenih službenika nije mogao da je vidi više od 54 godine. Pre više od pola veka, kopiju originalne liste koju je 2. maja 1949. godine Orvel, iz bolesničke postelje, poslao svojoj bliskoj prijateljici Siliji Kirvan zvanično je otkucao neki službenik i odložio u fasciklu. Silija Kirvan zaposlila se u Odeljenju za istraživanje informacija Forin ofisa na poslovima proizvodnje antikomunističke propagande (između ostalog), neposredno pre prispeća čuvene liste u njene ruke. Lista sadrži imena 39 novinara i pisaca koji su, kako je naznačio Orvel u pismu Siliji poslatom 6. aprila, „po mom mišljenju ‘kripto-komunisti’, saputnici ili naginju u tom smeru i ne treba im verovati kao propagandistima“.

Orvelova lista podeljena u tri poglavlja, sa naslovima „ime“, „posao“ i „napomene“, u suštini je eklektična. Na njoj se nalaze Čarli Čaplin, J.B. Presli i glumac Majkl Redgrejv, sa napomenama „?“ ili „??“ pomoću kojih sastavljač liste izražava sumnje da li su oni zaista „kripto-komunisti“ ili saputnici. E.H. Kar, istoričar koji se bavi međunarodnim relacijama i Sovjetskom Rusijom, okarakterisan je kao „samo pristalica“; pored imena Kingslija Martina, urednika lista „New Statesman“, stoji sumnjičavi dupli upitnik uz komentar: „Suviše nečastan da bi otvoreno bio ‘kripto’ ili saputnik, ali je sasvim pouzdano pro-ruski orijentisan u svim važnim stvarima.“ Pored Valtera Durantija, moskovskog dopisnika „New York Timesa“ i bivšeg pisca-trockiste Ajzaka Dojčera („samo simpatizer“), na listi se nalaze imena mnogih manje poznatih pisaca i novinara na čelu sa dopisnikom „Manchester Guardiana“, opisanog rečima „verovatno samo simpatizer. Dobar reporter. Glup“.

U protekloj deceniji „Orvelova lista“ bila je predmet mnogih članaka sa jezivim naslovima poput „Veliki brat Forin ofisa“, „Socijalistička ikona koja je postala doušnik“ i „Kako je Orvelova lista pomogla agentima tajne službe“. Sve ove spekulativne denuncijacije autora 1984 bile su bazirane na tri nepotpuna izvora: publikaciji mnogih (ali ne svih) tumačenja izrazito privatne beležnice u kojoj Orvel pokušava da identifikuje „kripto-komuniste“ i saputnike (njegova skraćenica je F.T. od fellow–travellers), na objavljenoj prepisci sa Silijom Kirvan i na nepotpunom izveštaju iz Odeljenja za istraživanje informacija Forin ofisa. Međutim, u fajlu sa oznakom FO 1110/189 u kojem se nalazi kopija Orvelovog pisma Siliji od 6. aprila 1949, nalazi se papir na kome piše da je dokument bio zadržan.

I tu se stvar zaustavila, vlada Njenog Veličanstva brižljivo je čuvala jednu od poslednjih Orvelovih tajni sve do smrti Silije Kirvan. Nije prošlo mnogo vremena od njene smrti do jeseni 2002. godine, kada je Arijana Benks pronašla kopiju „Orvelove liste“ među papirima svoje pokojne majke Silije Kirvan, i smesta me pozvala da napišem tekst o tome. Posle objavljivanja liste u „Guardianu“ pozvao sam Džeka Stoua, britanskog sekretara spoljnih poslova, i zamolio ga da pusti original. Složio se „s obzirom na to da je sadržaj fajla sada u domenu javnosti“, i danas svako ko želi da sazna ko se sve nalazi na Orvelovoj listi može da se informiše na odgovarajućem mestu: fajl FO 1110/189 u Britanskoj nacionalnoj arhivi.

1.

I tako, evo teksta. Kakav je kontekst? Februara 1949. godine Džordž Orvel je ležao u sanatorijumu u Kotsvoldsu, teško bolestan od galopirajuće tuberkoloze koja preti da ga ubije u roku od godinu dana. Te zime, poslednjim atomima snage naterao je sebe da prekuca ceo rukopis svoje čuvene knjige 1984, turobnog upozorenja na opasnost u kojoj bi se Britanija mogla naći ukoliko podlegne totalitarizmu. Bio je usamljen, očajan zbog narušenog zdravlja u srednjim godinama (imao je tada samo 44 godine), i duboko pesimističan zbog situacije u Rusiji i napredovanja komunizma čiju je surovost i podmuklost iskusio na svojoj koži – tokom španskog građanskog rata zamalo je stradao u Barseloni. Komunisti su upravo bili preuzeli Čehoslovačku posle državnog udara u Pragu 1948. godine, i u toku je bilo blokiranje Zapadnog Berlina sa ciljem da se potčini i uguši taj grad.

Mislio je da je počeo rat, „hladan rat“, i strahovao je da će ga zapadni narodi izgubiti. Jedan od razloga za poraz, mislio je, jeste neupućenost javnog mnjenja koje ne vidi pravu prirodu sovjetskog komunizma. Delimično, slepilo je proisteklo iz nerazumne zahvalnosti za ogromnu ulogu koju je Sovjetski Savez odigao u poražavanju nacizma. Međutim, slepilo je nastalo i kao proizvod aktivnosti zatrovanog mnoštva naivnih i sentimentalnih poštovalaca sovjetskog sistema, deklarisanih članova Komunističke partije (KP), prikrivenih („kripto“) komunista i plaćenih sovjetskih špijuna. Ti ljudi su, sumnjao je on, bili odgovorni za poteškoće koje je on sam imao prilikom objavljivanja antisovjetske basne Životinjska farma u poslednjoj godini poslednjeg rata.

SMRT I OBNOVA: Međutim, znao je da je to takođe bilo vreme kada su istinski idealisti-vernici komunizma već postali zgađeni nad onim što su videli. Neki su se preobratili u najljuće kritičare Boga koji je izneverio, da citiram naslov čuvene knjige o komunistima autora Artura Kestlera i Ričarda Krosmana koja se pojavila u godini Orvelove smrti, januara 1950. (uvodnik napisao Krosman, a eseje potpisali Kestler – nekadašnji prijatelj – Stiven Spender i Ignacio Silone, između ostalih). Ovi autori bili su naročito važni antikomunističkim levičarima poput Orvela koji su čvrsto verovali da je „uništenje sovjetskog mita ključno za ponovno uspostavljanje socijalističkog pokreta“, kao što je sam Orvel napisao. U jednom momentu sredinom i krajem 40-ih, Orvel je počeo da vodi privatan dnevnik u kojem je pokušavao da razjasni ko je bio ko: otvoreni član KP-a, agent, F.T, sentimentalni simpatizer…

U beležnici, čiji sam sadržaj mogao da proučavam bez ograničenja u prostorijama Orvelove arhive univerziteta u Londonu, postoji dokaz da je autor bio zabrinut prilikom sastavljanja liste: intervencije hemijskom olovkom i penkalom, crvene i plave zvezdice pored nekih imena. Na listi se nalazi 135 imena od kojih su imena 10 ljudi bila precrtana, bilo zbog toga što je osoba preminula – kao Fiorelo la Gvardija, bivši gradonačelnik Njujorka – ili zato što je Orvel odlučio da dotična osoba nije kripto ili FT. Tako je, na primer, ime istoričara A.J.P. Tejlora precrtano, a komentar „zauzeo anti-KP poziciju posle konferencije u Vroclavu“ podvučen je hemijskom olovkom nekoliko puta. Ili slučaj američkog noveliste Aptona Sinklera koga Orvel iznova karakteriše odbacujući prethodnu procenu: „Ne. Osudio češki puč i vroclavsku konferenciju.“ Imena Stivena Spendera („sentimentalni simpatizer… naginje ka homoseksulanosti“) i Ričarda Krosmana („suviše nečastan da bi otvoreno bio F.T.) još nisu bila precrtana, ali to je bilo pre objavljivanja Boga koji je izneverio. Muke u kojima se Orvel nalazio prilikom pravljenja procene neke ličnosti, najuočljivije su na primeru J.B.Preslija. Pored ovog imena Orvel je prvo stavio crvenu zvezdicu, zatim ga prekrižio više puta crnim flomasterom, da bi posle zaokružio plavim i iznad imena dodao jedan upitnik.

Februara 1949. godine, u životu ovog depresivnog genija i smrtno bolesnog političkog pisca došlo je do radosnih promena na privatnom planu. Silija Kirvan (devojačko prezime Pedžit) vratila se iz Pariza u London. Silija je bila očaravajuće lepa, živahna i topla mlada žena koja se kretala u literarnim levo orijentisanim krugovima zajedno sa sestrom bliznakinjom Mamejn, tadašnjom ženom Orvelovog prijatelja Artura Kestlera. Orvel je upoznao Siliju 1945. godine u Velsu, gde su provodili božićne praznike zajedno sa Arturom i Mamejn. Bio je usamljen i emotivno rastrojen zbog nedavne smrti svoje prve žene. Silija i Orvel veoma su se zbližili i nastavili da se viđaju u Londonu. Pet nedelja pre tog susreta, čuveni pisac je jedne večeri poslao Siliji strastveno pismo koje je odisalo nežnim emocijama i nespretnim predlozima za brak ili ljubavnu vezu. Orvel završava pismo izlivima ljubavi prema Siliji: „Laku noć, najdraža moja ljubavi. Džordž.“ Silija ga je veoma učtivo odbila u poruci koju je kasnije opisala kao „prilično nedvosmisleno pismo“, i ostali su bliski prijatelji. Godinu dana kasnije (1946), Silija se zaposlila u nekom ozbiljnom magazinu za intelektualce i preselila u Pariz.

ljUBAVNA BOLEST: „Najdraža Silija“, piše sada Orvel iz Kotsvoldskog sanatorijuma 13. februara 1949. godine, „oduševljen sam tvojim pismom i spoznajom da si ponovo u Engleskoj. Poslaću ti kopiju moje nove knjige (1984) čim izađe iz štampe (mislim da će to biti u junu), mada sumnjam da će ti se svideti; u stvari, to je jedna užasna knjiga.“ Rekavši da se nada da će se ukazati „neka prilika da se vide, nadam se još letos“, Orvel završava pismo izjavom „mnogo te voli Džordž.“

Brže nego što je on mogao da se nada, Silija je došla da ga poseti, 29. marta 1949. Međutim, Orvelova prijateljica je na put krenula sa misijom. Silija se zaposlila u novoosnovanom odeljenju Forin ofisa u kojem su pokušavali da amortizuju udare nadirućih talasa komunističke propagande iz pravca Staljinovog Informbiroa. Može li on da im pomogne? Kao što je napisala u svom zvaničnom memorandumu o tom susretu „Orvel je punog srca izrazio entuzijazam i odobravanje naših ciljeva“. Rekao je da on neće moći ništa da piše za službu zato što je suviše bolestan i ne voli da radi „po porudžbini“, ali je predložio nekoliko ljudi koji bi mogli da uskoče. Šestog aprila poslao im je svojeručno čitko pismo u kojem preporučuje neke osobe za taj posao, zajedno sa listom onih „kojima kao propagandistima ne treba verovati. Zbog svega toga, poslaću vam beležnicu koju čuvam kod kuće, a spisak koji ću vam dati izričito je poverljiv zato što mislim da je uvredljivo nazvati nekoga saputnikom.“

Silija je prosledila pismo svom šefu, Adamu Vatsonu, koji je odgovorio i dodao: „P.S. Gospođa Kirvan obavezno treba da zamoli gospodina Orvela za listu ‘kripto-komunista’. Listu voditi pod ‘poverljivo’ i vratiti je za dan-dva. Nadam se da će na listi biti navedeni razlozi za svaki pojedinačan slučaj.“

Silija je uradila šta je od nje zatraženo: 30. aprila napisala je pismo Džordžu Orvelu sa adrese „Foreign Office, 17 Carlton House Terrace“. U tom pismu piše: „Dragi Džordž, veliko hvala za korisne sugestije za koje je moje ministarstvo pokazalo veliko interesovanje… Zamolili su me da ti kažem da bismo bili veoma zahvalni ukoliko bismo mogli da vidimo tvoju FT listu i listu ‘kripto-novinara’; odnosićemo se prema podacima iz liste sa najvećim stepenom diskrecije.“ Sudeći po otkucanoj verziji koja se nalazi u fajlu FO 1110/189, njeno pismo ima nešto hladniji završetak od njegovog: „Zauvek tvoja, Silija.“

1948, 1984,…: U međuvremenu, Orvel je zamolio svog starog prijatelja Ričarda Risa da mu pošalje beležnicu iz njegove kuće na dalekom škotskom ostrvu Jura gde se nalazio dok je pisao knjigu 1984. Orvel se u pismu sa datumom 17. april 1949. godine zahvaljuje svom prijatelju na usluzi i nastavlja: „Mislim da Koul (istoričar G.D.H. Cole) verovatno ne treba da bude na toj listi, ali u slučaju rata manje bih verovao njemu nego Laskiju… Cela stvar je malo nezgodna, treba pristupiti razumno i obraditi svaki slučaj posebno.“

Ovde moramo da zamislimo Orvela kako leži u svom bolničkom krevetu, mršav i jadan, prelistava svoju beležnicu, možda dodaje plave upitnike i crvene zvezdice, crnim flomasterom rešetkasto precrtava Preslija, pitajući se kako bi se Koul ili Laski, Krosman ili Spender ponašali u slučaju pravog oružanog rata sa Rusijom, i koje od tih 135 imena treba proslediti Siliji.

Odgovor na Silijinu molbu poslao je odmah, zajedno sa listom od zaključno 39 imena: „Ovo nije senzacionalno otkriće i pretpostavljam da tvoji prijatelji neće saznati ništa što već nisu znali.“ (Izraz „tvoji prijatelji“ govori o tome da Orvel nije imao iluzija da to ide samo u njene ruke.) „Istovremeno, nije loša ideja imati na oku ljude sa ove prilično nepouzdane liste. Jer, da je lista ranije napravljena, mogli smo da sprečimo ljude kao što je Piter Smolet i mnoge druge koji su se infiltrirali u važne propagandne poslove odakle su mogli da nam nanesu ogromnu štetu. Čak i da je tačna, smatram da je ova lista jako uvredljiva, spletkaroška, klevetnička, kako god da je nazovemo, pa te molim da se postaraš da mi se obavezno vrati.“ Pismo je potpisano „s ljubavlju, Džordž“.

Istog dana, Orvel je ponovo pisao Ričardu Risu: „Zamislimo, na primer, da Laski ima pouzdane informacije o nekoj važnoj vojnoj tajni. Da li bi izdao, otišao kod ruskih obaveštajaca i sve im ispričao? Ne verujem da bi to uradio, zato što se još nije odlučio da li da bude izdajnik ili ne, i jasno je šta bi u tom slučaju uradio. Ali, pravi komunista bi, naravno, predao tajne dokumente bez imalo griže savesti; isto bi uradio i pravi ‘kripto’, kao što je Prit (D.N. Pritt). Problem je u tome što treba odrediti pravo mesto određene osobe na listi, a svaki slučaj ponaosob razmotriti.“

Nastaviće se