Bogataši, aristrokrate i plebejci

Da je neka od kladionica 8. novembra 2003, posle meča Monako–Deportivo (8:3) istakla kandidaturu baš ova dva tima za finale koje će se 26. maja igrati u nemačkom gradu Gelzenkirhenu, danas bi bila na korak od svog „posla stoleća“. Tačno toliko, još jedan korak, nedostaje Deportivu i Monaku da se na đu u velikom finalu a poslednje prepreke, u polufinalu 20/21. aprila i 4/5. maja, su Porto i Čelsi, takođe dva, ali ipak manja iznenađenja ovosezonske Lige šampiona. U završnici najelitnijeg evropskog klupskog kupa nema nijednog od velikih favorita sa starta: Ni Real Madrid sa svojim „galaktičarima“, ni zvanični evropski prvak Milan, ni večiti aspiranti poput Mančester junajteda, Bajerna, Juventusa, Intera… Šta više, od četiri tima u polufinalu samo je Porto u Ligu šampiona ušao kao prvak svoje zemlje; ako trofej osvoji Čelsi, Deportivo ili Monako biće to neka vrsta „falsifikata“ u odnosu na zvanično ime takmičenja, ali sistem (od 1992) je takav da dopusta tu mogućnost mada se dosad to desilo samo dva puta: 1999. titulu je osvojio Mančester junajted iako je prvak Engleske u prethodnoj sezoni bio Arsenal i, prošle godine, Milan dok je prethodni šampion Italije bio Juventus.

VELIČINA FUDBALA: Iznenađujuća završnica Lige šampiona potvrđuje dve stvari. Prva je veličina fudbala kao istinski globalnog sporta, ne samo po masovnosti već i po kvalitetu, jer nema nijedne druge sportske igre na tako visokom nivou niti su u drugim sportovima moguća, ili bar ne u tolikom broju, iznenađenja kakva se dešavaju u fudbalu. Druga istina je da sportski rezultat ne mora baš uvek da zavisi od para, mada prisustvo Čelsija u polufinalu ide direktno protiv ove teze. Naime, poznato je da je ruski multimilioner Roman Abramović potrošio oko 150 miliona evra na kupovinu igrača ne bi li od „solidnog Čelsija“ napravio „veliki Čelsi“. Titula prvaka Evrope bila bi dokaz da je na pravom putu mada bi većina ljubitelja fudbala sigurno više volela trijumf tima stvorenog na osnovu talenta igrača i znanja trenera, a ne na osnovu čekovne knjižice gazde.

Naspram „novokomponovanog bogataša“ (Čelsija) iz Londona, imamo Monako, jedan „aristokratski“, ali relativno skromni klub iza koga stoji prinčevska porodica Renie koja vlada Monakom. Klub igra kao predstavnik Francuske jer se takmiči u francuskoj ligi, jer ima specifičan status kneževine, pre svega zbog minimalnih ili nikakvih poreza koje plaća njenih tridesetak hiljada građana, moglo bi se reći da Monako ipak nije Francuska… Minijaturna država ima i minijaturni stadion „Luj II“, koji je dobio ime po dedi sadašnjeg vladara Kneževine princa Reniea, a ima jedva 18.000 mesta i retko kad se napuni jer bi to značilo da je na utakmicu došlo pola države. U svečanoj loži redovno sedi, sa crvenim šalom oko vrata, princ Albert, onaj isti koji je još 1984. vozio bob na Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu pod devizom „važno je učestvovati“, a važnije utakmice, poput ove poslednje sa Real Madridom, gleda i njegov, već vidno ostareli ali ipak držeći, otac. Sestre Karolina i Stefani, srećom lepe na majku – pokojnu Grejs Keli koja je ostavila film da bi bila knjeginja od Monaka – gostuju na stranicama revija koje se bave džet-setom. Monako je koliko prošlog leta bio izbačen pa vraćen u Prvu ligu zbog finansijskih problema, ali se tada „otvorio“ upravo princ Albert a klub je (zasad) uzvratio odličnim rezultatima mada dug od 50 miliona evra stoji kao mač nad glavom. Navodno, neki italijanski Abramović spreman je da reši taj problem. Monako je „kao gost“ sedam puta bio prvak Francuske, poslednji put 1999/2000, ali su potom usledile dve teške godine. Dolaskom trenera Didieja Dešampa stvari su krenule nabolje. Monako je prošle sezone osvojio drugo mesto, a sada je lider (što znači da je obezbedio novo učesće u Ligi šampiona) i evo ga među četiri tima u završnici najvažnijeg evro-kupa.

Drugi polufinalni par čine Deportivo i Porto, komšije po geografiji, bliski po jeziku (galicijski je veoma sličan portugalskom), slični po veličini (nešto više od 200.000 stanovnika), ali različiti po tradiciji i ekonomskoj moći. Porto je od četiri tima u polufinalu jedini već bio prvak Evrope, davne 1987. u Beču protiv Bajerna (2:1) nezaboravnim golom petom Alžirca Madjera, ali je koliko prošle sezone osvojio Kup UEFA. U poslednjih deset godina Porto je šest puta bio prvak svoje zemlje, tri puta drugi i jednom treći a nova titula ga čeka na kraju ove sezone jer ima ogromnu prednost. Reč je o vrlo stabilnom klubu koji je redovan u Ligi šampiona, sada sa šansom da osim punjenja kase napravi i veliki sportski rezultat.

Deportivo je prvi put u polufinalu Lige šampiona što je za tim koji je 1991, kada je za njega potpisao Miroslav Đukić bio u Drugoj ligi, više nego lep rezultat. Sa izuzetkom sezone 1992/1993, kada se jedva spasio ispadanja, tim iz La Korunje je stalno u vrhu španske lige. Kulminacija je bila 2000. kada je osvojio dosad jedinu titulu prvaka Španije a zlatne godine kompletiraju i dva Kupa kralja, 1995. i 2002. U sezoni 1995/1996. stigao je do polufinala ondaššnjeg Kupa pobednika kupova. „Depor“, kako štampa zove klub, raste iz godine u godinu, i sportski i ekonomski. Budžet za ovu sezonu je 90 miliona evra a 900.000 evra odlazi na platu predsednika Augusta Sesara Lendoira koji je jedini profesionalni predsednik u španskom fudbalu i po ugovoru ima godišnja primanja u iznosu od jednog procenta od budžeta ! Porto ni približno nema te pare, ali kao i uvek ima dobre igrače.

ULOGA TRENERA: U sva četiri kluba izuzetnu ulogu imaju treneri. Trojici je zajedničko da su bili odlični igrači. Didie Dešamp je jedna od legendi francuskog fudbala, 102 puta reprezentativac, igrač koji je trijumfovao sa Marsejom (prvak Evrope 1993) i Juventusom sa kojim je takođe bio prvak kontinenta i osvajač Super kupa Evrope i Interkontinentalnog kupa. Igrao je takođe u Valensiji i Čelsiju. Ima samo 36 godina a mnogi već sada tipuju da će u dogledno vreme biti selektor Francuske u čijem je dresu bio prvak sveta 1998. i Evrope 2000. Havijer Iruretagojena „Irureta“, Baskijac koji je 1. aprila napunio 56 godina, takođe je bio odličan igrač, od 1967. do 1975. igrao je u Atletiko Madridu i sa njim bio Interkontinentalni prvak 1974. Poslednjih pet godina karijere proveo je u Bilbau (1975–1980). Trenerski put nije bio posut ružama od početka. Nije imao sreće da odmah dobije veliki klub, išao je postepeno, od rodnog Iruna preko Sesta i Logronjesa do Ovijeda, Rasinga iz Santandera, Atletik Bilbaoa i Real Sosijedada, sve do Galicije gde je našao sebe, prvo jednu sezonu u Selti i sada već šestu u Deportivu sa kojim je uzeo jednu titulu i jedan Kup. Treći je trener u španskoj ligi po broju utakmica u Prvoj ligi (508), pun iskustva (takav mu je i tim, samo jedan igrač ima 25 godina, ali zato ih je tuce preko 30) i znanja sa vokacijom za konstrukciju a ne destrukciju, sa željom da se uvek da gol više od protivnika. Kada je prošlog leta predsednik Bajernu prodao najboljeg strelca Lige (29 golova), Holanđanina Makaja, mirno je rekao: „Nećemo ostati bez golova.“ Znao je da ima Pandanija, Tristana i Lukea… Kada je tim doživeo katastrofu u Monaku (3:8) primenio je filozofiju Vujadina Boškova: bolje izgubiti jednom 8:3 nego 8 puta 1:0….

Klaudio Ranieri (Rim, 20.10.1951), trener Čelsija, tako đe je bio dobar prvoligaški igrač Rome, Sirakuze, Katancara, Katanije i Palerma dok je kao trener radio u Kaljariju, Napoliju i Fiorentini. Poslednjih godina je u inostranstvu, prvo u Valensiji (Kup kralja 1999), pa Atletiko Madridu a od 2000. je u Čelsiju čiju je „italijanizaciju“ započeo njegov prethodnik Đanluka Viali kao igrač-menadžer.

Bez igračkog pedigrea je samo Žoze Mario Maurinjo (26.01.1963). Od pomoćnika i prevodioca, prvo Bobiju Robsonu pa zatim Van Galu tokom četiri sezone u Barseloni, bez ikakvog ugleda i još manje šansi za smostalnu trenersku karijeru, dočekao je svoj trenutak u januaru 2002. kada je Porto smenio Oktavia Machadu. Sezonu je završio na trećem mestu, ali je prošle godine osvojio „triplu krunu“, Ligu, Kup i Kup UEFA, a ni tekuća sezona neće biti manje uspešna.

Po budžetu i po igračkim imenima Čelsi i Depor su nesumnjivi favoriti, ali na strani Monaka i Porta je ono što se ne može kupiti: talenat igrača i – mlađi treneri. Biće to, na neki način, i sudar trenerskih generacija. Možda će Partizanovi navijači posle svega što je Porto uradio više ceniti rezultat 1:1 u Beogradu i častan poraz od 1:2 u Portu. U sva četiri tima postoje jasni lideri. U Monaku je to 28-godišnji Ludovik Zili (neki ga izgovaraju i Điuli, u originalu se piše Giuly pa kako vam drago), strelac dva gola protiv Reala. U Portu je to naturalizovani Brazilac Deko (27 godina), u Deportivu 29-togodišnji Huan Karlos Valeron, u Čelsiju Rumun Adrian Mutu. Svu četvoricu odlikuje sjajna tehnika, perfektna vizija igre, dodavanja koja su „pola gola“ ali takođe i sposobnost da sami zatresu mrežu.

Bogataši (Čelsi), aristokrate (Monako) ili plebejci (Deportivo, Porto)? Izaberite sami…