Obrazovanje je stvar krajnje zagonetna. Svi znamo šta je obrazovanje, ali kada nam neko zatraži da mu malo približimo taj pojam, nailazimo na problem: te to je načitanost, te to je ono kad ideš da studiraš da ne bi radio, te to je zabava za bogate, te to je ono kad platiš profesoru da bi dobio prelaznu ocenu, pa kad profesora uhvate onda on ne ode u zatvor, što je odlična preporuka da bi se bilo profesorom, te to je ono čega u Srbiji nema, a čega se setiš kad ti dete stasa za malu maturu (pa mu, kao prilog obrazovanju, tutneš lovu u ruke da na ulici kupi rešenje zadataka), te je to nešto korisno iako je beskorisno, te, najzad, obrazovanje leči od gluposti, ali nije nikakvo jemstvo da vas, svemu uprkos, glupost neće pojesti, kao rak. Još je gore kada se povede razgovor o visokom obrazovanju.
Literatura o obrazovanju je ogromna, a ključne knjige evropske filozofije se, na ovaj ili onaj način, bave upravo ovom temom: Platonova Država, temeljno delo političke filozofije, velika je rasprava o obrazovanju, o tome kako vaspitavati vladaoce i podanike savršene političke tvorevine, jer savršeno uređenje moguće je samo pod pretpostavkom obrazovanosti. Ovde ćemo po strani ostaviti Platonov zaključak – logički, uostalom, dosledno izveden – da su umetnici, a naročito pesnici, čist višak u takvoj jednoj tvorevini, te da bi ih, pošto ih dobro išibate, trebalo iz takve jedne države prognati. (Čudo jedno koliko je ova Platonova preporuka naišla na topao prijem kod raznih satrapa.) Zanimljivo je, dabome, što je Platon upravo filozofima namenio ulogu vladaoca-vaspitača, a njegovo je remek-delo dragoceno ako ni zbog čega drugog ono makar zbog toga što nikome razboritom ne bi palo na pamet da filozofe angažuje na poslovima državničkim. S druge strane, možda je jedino filozofski govor, danas, u stanju da nešto suvislije kaže o obrazovanju. Brda specijalističke literature, naravno, bave se manje ili više korisnim detaljima i tehnikalijama, ali uprkos upravo nepreglednoj literaturi sam pojam istrajno izmiče. Knjiga niškog filozofa Zorana Dimića Rađanje ideje univerziteta jedno je od retkih temeljnih dela na srpskom jeziku o problemu koji se nikada ne doživljava kao hitan, ali koji je, u osnovi, urgentniji od svega onoga od čega nam, ubeđeni smo, život neposredno zavisi.
Osim što je reč o pažljivo i duhovito ispisanoj istoriji nastanka i učvršćivanja ideje univerziteta od antičkih vremena, preko srednjeg veka, do kasne modernosti, ova knjiga u gotovo svim svojim segmentima nenametljivo održava vezu sa savremenom obrazovnom konstelacijom, ne skrivajući, pritom, ni pesimizam, ni to da jasnih odgovora na problem obrazovanja – nema. Uz to, ono na čemu Dimić najčvršće moguće istrajava, jeste da se o univerzitetu može govoriti samo ako ne izgubimo iz vida da je uvek već reč o živoj, delatnoj i delotvornoj ideji, a ne tek o pukom mehanizmu, o protezi države ili zajednice, koja služi za poštapanje i, ako je ikako moguće, za neki sitan ćar. Univerzitet je nešto (mnogo) više. Univerzitet je duša moderne zajednice, mesto na kojem se ideje rađaju, razmnožavaju, odrastaju, neguju se i žive. Ili je tome tako bilo nekad, a danas se samo pripoveda…
Kant će, recimo, baveći se obrazovanjem jasno da uoči protivnike autonomije univerziteta, protivnike ideje po kojoj znanje ne pripada nikome, jer pripada svakome (sama reč univerzitet u sebi nosi zahtev za univerzalnošću), pa utoliko ne može biti povlašćenih korisnika znanja – u to vreme su se crkva i država nadmetale u tome ko će više da ograniči autonomiju univerziteta, odnosno da postane povlašćeni korisnik znanja – ali je Kant, istovremeno, uprkos tome što je znanje u 18. veku promenilo svoje oblike, jasno podsećao na ono što je već Aristotel jasno utvrdio, naime da je obrazovanje zapravo obrazovanje građanina, slobodnog čoveka. Obrazovanje je uvek učenje slobodnog života. Danas je, međutim, ukazuje Dimić, upravo slobodno tržište sa svojim zahtevima za dobiti najveći neprijatelj univerzitetu, ali je, istovremeno, kako to već biva, i njegov pokretač (pa vi vidite). Nesentimentalna i neromantičarska analiza jasno ukazuje da znanje nikada nije nevino (dok se ne dokaže suprotno), te da je univerzitet uvek upleten u mreže odnosa moći.
Dimić piše staloženo, ekonomično i ubedljivo. Kao filozof (temeljno) obrazovan na klasičnim tekstovima, on najveću pažnju posvećuje grčkom modelu obrazovanja i tu nam isporučuje čitav niz prekrasnih detalja koji se kreću u rasponu od robova-vaspitača, pitagorejskog bratstva i vaspitne institucije koja se zvala heterija, preko Akademije i Likeja, finih etimologija i izmeštenih čitanja, sve do savremenih poststrukturalističkih motiva i vedre igre pojmova od kojih, uprkos klasičnom obrazovanju, autor ne beži (naprotiv). Ako bi valjalo potražiti osnovni motiv ove izuzetne (i obimne) knjige, ako bismo, dakle, pokušali da odgovorimo na pitanje „šta je ostalo od znanja danas?“, sa Dimićem bismo (Sokratom, Aristotelom, Kantom, Fihteom, Liotarom takođe) verovatno mogli da kažemo sledeće: obrazovanje je uvek samoobrazovanje. Ili će glupost, besmisao i farma da nas proždru. Kao kancer.
