Vežba 1. Monotono i besmisleno ponavljanje
Imate li pojma oko čega se nedeljama prepucavaju Tole Karadžić i Nebojša Čović? Da li ste uspeli da dešifrujete uvredljive poruke i saopštenja kojima se svakodnevno gađaju? Da li ste razumeli suštinu rasprave između Zvezde i Partizana, ili preciznije Čovića i Vujoševića? Neverovatno je koliko teških reči je palo sa obe strane – u oblasti koju krasi oreol fer-pleja i merljivih sportskih rezultata. Pominju se kladionice, mafijaške pudle, ukradene slike, procenti menadžera, optužbe sa Kosova, uvozno-izvozni poslovi sa kobasicama, pa potom sa gorivom… Svađe su prevazišle granice jednog sporta, jer su zahvatile i fudbal i košarku. Gle čuda, tu takođe klubovi nisu plaćali porez (po Simpovom poreskom modelu), pa su računi blokirani. Karadžić je najavio povlačenje, ali opet, priznajem glup sam, nisam shvatio kada će se to desiti. Imao sam čak i tu mazohističku potrebu da pročitam integralni tekst njegovog obraćanja, ali avaj, nisam doživeo obećano prosvetljenje. I dalje sam sportski rečeno – autsajder!
Jedino bih mogao da rekonstruišem, po osećaju, neverovatno često pominjanje pronevere novca, samo nemam nikakve materijalne dokaze. Partizan je odličan košarkaški klub, ali porez mora da se plaća!
Vežba 2. Sve je relativno…
Sledeći obveznik je gorepomenuti Simpo iz Vranja. Decenijama je to strateško čedo, kažu upućeni – iz SPS-a. Iz mog iskustva, Vranje je najtužniji primer odsustva svake promene – tamo Sloba nije ni silazio sa vlasti. Elem, utvrđeno je da privatna firma u Srbiji duguje milione za porez jer im je neko rekao da ne moraju da plaćaju, a ko to, ne znamo! Znamo samo da ih Dinkić više ne voli, bar tako osećaju u Simpu. Dug će postati naš, državni, pretvoren u vlasništvo nad 70 odsto kompanije i idemo dalje – za naše pare. Problem je rešen elegantno, samo nedostaje mali detalj o kome niko ne govori. Neplaćanje poreza je krivično delo – pa se pitam ko će biti krivično gonjen. Krivi su oni što ne plaćaju i oni što su im rekli da ne moraju da plaćaju – samo ne znamo koji li su ti ljudi, našinci li su?
Izgleda ipak da porez ne mora baš svi da plaćamo!
Vežba 3. Matematika je bespomoćna…
Pre nekoliko večeri gledao sam obraćanje direktora RTS-a povodom katastrofalne finansijske situacije u medijskom javnom servisu. Grafikoni, računica, dijagrami i nekoliko vrsta matematike. Ma koliko pokušavate, neće vam uspeti da matematički dokažete koliko je javni servis, moderan, profesionalan i nezavisan, neophodan Srbiji, danas više nego ikad. Shvatio sam da je to jednako uzaludan posao kao kada biste upotrebom matematike pokušali nekoga da ubedite kako je za njega (nju) bitno da čita knjige, ide u pozorište, bioskop, pa čak i da redovno pere zube. Uspećete samo da prebrojite koliko zuba nedostaje.
Relativizacija javnog servisa počela je od trenutka kada je građanima neko namignuo i rekao da pretplata baš i ne mora da se plaća. To je treći finansijski model, u svojoj prirodi metafizički i dobrovoljan. Kao prilog za Crveni krst, ili za lečenje teških bolesnika. Televizija, ona javna, onda je svedena na nivo nezvaničnog popovskog honorara – kolko date, vama po duši!
Vežba 4. Putovanje bez cilja
Kako dakle onda pripremiti buduće generacije za snalaženje u zemlji gde sve mora, a u stvari ne mora, da bismo konačno shvatili da ponekad neko mora, a neko ne mora. Zvuči komplikovano, ali verujte, nije. Nekada je najbolja priprema za život bila neumrla JNA gde ste čim vas ošišaju morali da naučite da ne pitate „zašto“. Ima ko će da misli umesto vas! E, sad nema vojske, ali srećom imamo nadležno ministarstvo, istina ministar je rekonstruisan. Prosveta je majka znanja, pa smo prethodna dva dana imali trening srpskog zen-budizma za najmlađe. Dečica koja nisu (iz bilo kog razloga) prisustvovala neuspešnoj i poništenoj maloj maturi, polagali su je naknadno – dva dana. Rezultati neće biti važni za upis, ali propisi su propisi, mala matura vredi za sve! Kao u zen-vežbi, imamo jak element besmisla, svojevrsnu peščanu mandalu znanja koju nakon nekoliko meseci učenja uništite pokretom ruke i pretvorite u sivi pesak, mešavinu svih boja i svih znanja. Deca će s vremenom shvatiti da uče za sebe, a ne za malu maturu, da je zrelost relativna stvar i da kod odraslih postoji zrnce ludila koje nas sve čini decom. Škola kao koncept postaje relativna, jer matura postaje polusatno sedenje pred nastavnicima. Nečinjenje, dakle Zen! Ako prihvatite apsurd i ne pitate zašto – položili ste ispit zrelosti.
