Kako biste opisali razliku između Divljaka i čoveka civilizacije? Čovek civilizacije je beo, Divljak nije. Civilizovani nose cipele, necivilizovani hodaju bosi. Divljaci razmenjuju žene kao poklone, dok u civilizaciji žene razmenjuju muškarce. Divljak ume da prezalogaji pripadnika svoje vrste, čovek civilizacije to uglavnom izbegava. U civilizaciji se veruje u bogove, u divljini u đinđuve. Civilizovani se ljudi ubijaju sve sofisticiranije, dok je kod Divljaka ubijanje i dalje na prilično niskom nivou. Primitivna društva žive u oskudici, civilizovana u izobilju. Zbog toga Divljaci ratuju da bi se dokopali hrane, plodne zemlje i plodnih žena, dok se u civilizacijama ratuje zbog nafte i sporta radi. Divljak živi u savršenom skladu s prirodom, dok je čovek civilizacije od prirode otpao kada je otkrio kulturu. Spisak brižljivo negovanih predrasuda o Divljaku – koje su, naravno, podsticajno delovale na retuširanje slike o nama samima (civilizovanima, to jest) – ogroman je. Veliko i uticajno delo Žan-Žaka Rusoa, recimo, nastalo je na krajnje sumnjivom znanju o Divljaku, dok je Tomas Hobs inspiraciju za svoju jednako uticajnu teoriju o prirodnom stanju kao ratu svih protiv sviju umnogome crpeo iz predstava o ustrojstvu primitivnog društva. Teško je reći u kojoj su meri etnologija i antropologija oblikovale, a u kojoj meri razbijale predrasude, ali je nesumnjivo da je francuski antropolog Pjer Klastr razrušio ne samo silesiju učenošću i naučnom metodom podgrađenih predrasuda, nego je udario na same nereflektovane postavke etnološko-antropoloških konstrukcija o primitivnom čoveku. Pisac danas već klasičnih dela Društvo protiv države i Pitanje moći u primitivnim društvima, intelektualac koji se smatra utemeljivačem metodološkog anarhizma i anarhističke antropologije, Klastr je svakako jedan od najsamosvojnijih antropologa dvadesetog veka, pre svega zbog filozofskog talenta da u šarenom mnoštvu empirijskih nadražaja uoči prostor u kojem glavnu reč treba prepustiti pojmu.
Neveliki tekst Arheologija nasilja. Rat u primitivnim društvima briljantan je primer Klastrove teorijske maštovitosti i snažne filozofske inspiracije. Uprkos ubedljivim pokazateljima da je rat pripadao biću primitivnih društava, da je ratnički fenomen univerzalan „bez obzira na društva o kojima je reč, bez obzira na njihovo prirodno okruženje ili način socioekonomskog organizovanja“ (str. 49), on u etnološkom diskursu nije dostigao univerzalno važenje: rat ne pripada prvom redu eksplikativnih principa poput, na primer, lova, razmene ili proizvodnje. U odgovoru na pitanje zašto se i kako to dogodilo, Klastr najpre kreće u dekonstrukciju kanonskih etnoloških gledišta: 1) naturalističkog stanovišta koje nasilje razumeva kao prirodnu datost ukorenjenu u biološkom biću čoveka, pa se agresija, kao prirodni impuls, jednako izražava u lovu i ratu, 2) ekonomskog stanovišta koje polazi od pretpostavke da su primitivna društva, zapravo, društva oskudice, 3) stanovišta razmene koje rat tumači kao neuspelu trgovinu: tamo gde zakaže razmena vodi se rat.
Naturalističko stanovište Klastr razara u, na trenutke, gotovo urnebesnom poigravanju nereflektovanim materijalom („ako je rat lov, onda je rat lov na čoveka; u tom slučaju bi lov morao biti rat protiv bizona“, str. 25). Primitivni rat, primećuje Klastr, ništa ne duguje lovu. Svojom univerzalnošću on ne ukazuje na prirodu, nego na kulturu. Ekonomskom stanovištu Klastr suprotstavlja istraživanja koja jasno pokazuju da su, u najvećem broju slučajeva, primitivna društva bila ekonomski samodovoljna, iz čega izvodi zaključak da nije oskudica ono što plemena navodi na rat. Ako, pak, uzrok rata nije u ekonomskoj sferi, možda bi se mogao potražiti u politici, sugeriše autor. Najzad, stanovište razmene Klastr dekonstruiše tako što pokazuje da je trgovina vođenje rata drugim sredstvima, odnosna da je učinak politike primitivnih društava. Razmena žena je, recimo, način da se učvrste savezničke, a ne ekonomske spone sa drugim plemenima („… pošto su nam saveznici potrebni, bolje je da oni budu zetovi“, str. 86).
Vrhovna vrednost plemena jeste nezavisnost, a ključni problem kako tu nezavisnost očuvati u jakoj konkurenciji sa drugim, u očuvanju nezavisnosti jednako odlučnim plemenima. „Za svaku lokalnu grupu sve druge grupe su stranci: figura stranca potvrđuje, za svaku određenu grupu, ubeđenje u sopstveni identitet kao jednog samostalnog Mi“ (str. 89). Svaki Drugi je, zato, stranac, a stranac je potencijalni neprijatelj. Na delu je čisto politički rezon, u igri su političko-strateški interesi savezništva i ratovanja, sklapanja primirja i započinjanja novih ratova. Primitivno društvo u svom primitivnom konzervativizmu nastoji da očuva jedinstvo zajednice, svoje nepodeljeno biće, homogeno društveno telo, zajedničko Mi. Unošenje novina u takvu jednu zajednicu treba sprečiti na svaki način – jer svaka novina može da dovede do podele – što znači i ratom, a poštovanje zakona predaka način je iskazivanja lojalnosti zajednici, čime se učvršćuje nedeljivost. Rat je, dakle, kao „spoljna politika primitivnog društva“ u direktnoj je vezi sa njegovom unutrašnjom politikom. Utoliko se može reći da je ratno stanje, u primitivnim društvima, permanentno. Na poslednjim stranicama teksta Klastr ispisuje tekst koji bi, ne oklevajući, istog trenutka potpisao i najkontroverzniji mislilac rata u dvadesetom veku, Karl Šmit: „Nije stvarnost oružanog sukoba – borbe, suštinska, već postojanost njegove mogućnosti, stalno ratno stanje koje sve zajednice drži u ravnopravnoj različitosti.“
Ako su opisi tehnologije ratovanja primitivnih društava nekoga podsetili na zbivanja u Srbiji za vreme Miloševićevog vakta, onda su implikacije i pouke teksta Pjera Klastra pale na pravo tle.
