“Deca se okupljaju u zoru,
ne bi li posmatrala izlazak Sunca
Nešto u šta mogu da veruju,
nešto što mogu da vide svojim očima”.
(“Second Song”)
Činjenica da je reč o čak pedesetom studijskom albumu Neila Younga ni izbliza ne otkriva koliki je napor posle 2020. godine on uložio da kaže sve što još ima: objavio je devet novih albuma, jedan tridesetominutni EP, pet filmova koje je sam režirao i još tri filma o sebi u režiji drugih autora, kao i deset arhivskih albuma sa nastupa uživo, šest arhivskih studijskih albuma i dva obimna boks-seta. Išao je na turneje sa svojim dugogodišnjim električnim pratećim bendom “Crazy Horse”, te sa akustičnim sastavom “The Chrome Hearts”, kao i na solo putovanja. Nije mirovao ni u kritikama predsednika Trumpa, a javno je ušao u sukob sa monster kompanijama Spotify, Amazon i Ticketmaster zbog smanjivanja prihoda muzičarima. Second Song njegov je drugi novi album u 2026. godini; prvi, dvostruki album snimaka uživo pod nazivom As Time Explodes, objavljen je pre nešto više od tri meseca.
Ključni razlog za svu tu besomučnu aktivnost, tek sad nam je jasan – Neil Young očekuje da uskoro ode sa scene.
VEČNI EMOCIONALNI PEJZAŽI
Second Song nije ni mogao da bude neki tek onako oproštajni album, kad ga potpisuje jedan od najvažnijih rok kantautora uopšte – u pitanju je oproštaj od sveta koji je on predstavljao. U maniru svih dobrih ploča Neila Younga, sačinjen je od intimnih poveravanja jedne izgubljene duše, koja se ovaj put bori sa nedaćom sa kojom se do sad nije suočavao – krajem života na vidiku.
Neil Young je oduvek bio najveći majstor epskih emocionalnih pejzaža koji opisuju naše vreme. Na Second Song demonstrira nam do koje mere i dalje savršeno oseća sve oko sebe i daje tačan sud o smeru u kome idemo. Naime, derealizovanost sadašnjeg sveta i njegova zaludna performativnost, koja nam se uporno potura kao suština, ničime se ne mogu opisati bolje nego njegovom rečenicom koja razboličava ovu prevaru: “Treba mi neko sa kim mogu da pričam, ali da mi se smeši i odmah odgovara” (Second Song). Touché!
Kao i nebrojeno puta ranije, opet se osećamo kao da Neil govori u naše ime.
DIJALOG SA SOBOM
Album Second Song snimljen je u studiju “Shangri La” Ricka Rubina, u Malibuu, Kalifornija, i u produkciji Loua Adlera, sa istom postavom benda “The Chrome Hearts” kao i na prošlogodišnjem Talkin to the Trees: Neil Young (vokal, akustična i električna gitara, harmonika, klavir, vibrafon, te produkcija) plus Anthony LoGerfo (bubnjevi, udaraljke, asistent produkcije), Corey McCormick (kontrabas i bas gitara), Micah Nelson (električna gitara, dulčimer) i Spooner Oldham (hemond B3 i farfisa orgulje, melotron, klavir), dok je Jeff Tweedy, lider čuvene “amerikana” grupe “Wilco”, naveden kao gitarski tehničar.
Centralna kompozicija ovog dela svakako je jednaestominuta, naslovna “Second Song”. U njoj se susrećemo sa Neilom u totalno ispovednom maniru, praćenim vernom usnom harmonikom. U čarobnom aranžmanu koji nas podseća na “Harvest Moon”, kroz vilinski trepet gitarskih struna, suočavamo se sa kolopletom Neilovih zapažanja o svakodnevici kojoj curi vreme i vidi joj se kraj. Svakodnevica na taj način postaje najvažnija stvar na svetu. I mi shvatamo da se tu ne radi samo o tome da jednom starom čoveku dolazi poslednji čas, nego i našoj spokojnoj svakodnevici polako dolazi neumitni kraj jer nismo umeli da je cenimo. “Day after Day” sledeći je vrhunac – kreće se u onom istom neutešnom rasponu emocija u kome su bile njegova “Helpless” i “Knocking on a Heaven’s Door” jednog drugog velikana. Primičući odlazak sa ovog sveta i osećaj odgovornosti da se poslednji dani potroše smisleno – surove su teme ove balade, u kojoj se ljubav postavlja na mesto jedinog svetionika u životu kome se valja okretati.
Ovo je, takođe, ploča dijaloga sa samim sobom, što je potcrtano omotom, na kome vidimo sadašnjeg Neila Younga kako sedi u automobilu, na vozačkom sedištu, i gleda preko ramena u kameru, dok se u odsjaju karoserije vidi dete. Pretpostavljamo da ono simbolizuje novu generaciju što dolazi, a svakako nekim delom i samog Younga kao klinca… Dve potpuno nepoznate pesme koje je Neil napisao dok je bio omladinac, šezdesetih godina – “Casting Me Away from You” i “I’ll Love You Forever” – zato su posebno slatke posvete sebi iz prošlosti, kad je Neil još maštao o tome kakav će biti.
“Soon I Might Be Going” konačna je eulogija kojom Young ispraća sebe, kakva se piše jednom – neka vrsta produžetka njegove slavne pesme “Ambulance Blues”, za kraj života. U njoj se opisuju naši gradovi u kojima ima sve više hotela a sve manje domova za ljude; šoping-centri se otvaraju, a klubovi se zatvaraju svuda; priča se kako je vrućina u inače ledenoj Kanadi, a ljudi gledaju u nebo očekujući spas koji ne stiže; piše se o medvedima koji nikako da padnu u zimski san, jer ni njega više nema; i svuda nas prati taj prokleti osećaj da stvari nisu onakve kakve bi trebale da budu. U XXI veku nikome od nas i tako nije preostalo mnogo “kvalitetnog vremena” (kako bi rekli lekari).
Sve pesme Neila Younga napisane su u prvom licu. On je svoj glavni junak. Čovek-kamera koji pesmama beleži kako stvarno izgleda živeti. Tako je i ovde. Samo što sad prisustvujemo svođenju računa sa svima u svom životu, bez zlovolje. Uz to i svođenju računa sa sobom i priznavanju da nije uvek bio dobar, jer on to najbolje zna. I konačno, skrivenu duboko među stihovima, nalazimo sasvim ljudsku, razoružavajuću rečenicu glavnog junaka da se sprema da ide, a ipak bi želeo da ostane.
ODLAZAK USKORO
Ovom dobu su potrebni živi svedoci kojih je sve manje, a ne digitalni pisani tragovi, kojih je sve više. Potreban mu je ljudski doživljaj, a ne varljivo kadrirani snimak na mreži. Uskoro više niko neće umeti da piše pesme svojom rukom. A svakako ne kao Neil Young. Sa ovim saznanjem, sada očiglednim, Second Song dobija na neočekivanom značaju. “Nema više ničeg vrednog čekanja, trebalo bi da idemo”, saopštava Neil u pesmi “Day After Day”, još jednom pogađajući poetsku suštinu vremena koje živimo, po ko zna koji put.
I kad se završe poslednji taktovi poslednje pesme na albumu, postaje nam jasno čemu smo prisustvovali.
Bila je to žetva osećanja, ali ovaj put žetva iz jednog sveta koji više ne postoji, samo što to niko nije ovako lepo i direktno rekao. Neilov svet još uvek postoji, on je ovom pločom to i potvrdio. Naš savremeni svet više ne postoji, jer u njemu više nema ničeg ljudskog. Second Song samo konstatuje tu činjenicu.
Možda ću uskoro otići, kaže Neil, a mi znamo da pomalo i sami odlazimo s njim, jer tako mora biti. “Znam da sad moram da idem / I da ostavim sve što volim za sobom” (“The Foggy Edge of Time”)
Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!
