Vrdalama sa Zelenjaka

Svojevremeno nam je, čuli ste valjda za to, obećano da će „u komunizmu svi živeti u Beogradu“. Komunizam je propao taman kad je bio pred ostvarenjem, ali želja je ostala, štaviše, čini se kao da je u (neo)kapitalizmu stvar prestiža živeti u centru Beograda; po predgrađima se tiskaju gubitnici osim, dakako, onih izuzetnih predgrađa koja su namenjena Pobedničkoj Kasti… Kako god, ako posedujete stan u tom tako žuđenom „centru Beograda“, pred vama se otvaraju beskrajne kreativno-špekulativne mogućnosti… Eto, recimo, gos’n Simeon Rakić, jedan baš fini i uglađeni gospodin sa pomalo nekonvencionalnim izvorima prihoda, našao je načina kako da se izdržava od svog stana u okolini Zelenog Venca. Možda da ga iznajmljuje? Ma nee, nemojte kako potcenjivati inteligenciju gos’n Rakića…

Roman Feliks Vladimira Kecmanovića (1972) naprasno se našao u žiži pažnje nakon ulaska u uži izbor za NIN-ovu nagradu; Kecmanović nije debitant (to se i „vidi“), niti se može reći da ga je kritika ranije ignorisala, no nekako je ipak osta(ja)o u zapećku. Posle Feliksa to sigurno neće biti tako, mada će njegovo „realno“ mesto u savremenoj srpskoj prozi i dalje ostati pomalo zagonentno. Ono što je nedvojbeno jeste Kecmanovićev pripovedački dar, koji je u ovom romanu, pri tome, ispoljio na prilično originalan način, ispisujući jednu „minimalističku“ tekstualnu tvorevinu, koja svakom mogućem prozaističkom „baroku“ pretpostavlja svedenu strukturu u osnovi bližu dramskom negoli proznom iskazu. Otuda utisak „sceničnosti“ a osobito „filmičnosti“ Feliksa: sav u „dramskoj radnji“ i dijalozima, u kratkim, neretko „krnjim“ rečenicama bez eksplicitne „stilske lepote“, Feliks kao da „skriva“ svog naratora, sve dok nam se u drugom delu knjige on sam ne predstavi, kada će se ispostaviti da on nije nimalo nevažan i nedužan u celoj stvari…

A na tome se mestu valja za kratko vratiti našem g’dinu Simeonu Rakiću. Vremešni će prevarant jedne večeri dobiti krajnje neočekivanu kućnu posetu, i taj će događaj stubokom promeniti njegov život, ali ništa manje i život posetioca. Otkrivši da je tokom svog nesmirenog života „posejao“ i ono čega nije bio svestan, Simeon će svoje životno finale orkestrirati zapravo u posve drugačijem tonu od onoga u kojem je proživeo svoj život, kroz koji je prošao „sam kao ćuk“, utoliko samlji ukoliko je više grabio i hrlio među Druge, uzimajući što više i dajući što manje, ne zadržavajući se nigde… A onaj ko je došao k njemu s namerom da „naplati račune“ ustanoviće da ta knjiga računa i nije baš tako jednostavna i jednoznačna kakvom mu se činila dok je Simeon bio tek nemila apstrakcija, tek nepoznati Negativac.

Prvi deo knjige, u kojem pratimo Simeonova vrdalamisanja – naslov je knjige neskrivena posveta Manovom varalici Feliksu Krulu – dinamičan je i suzdržano duhovit, pravi page–turner gotovo trilerskog saspensa, mada se u njemu zapravo ne događa ništa uistinu „uzbudljivo“ i vratolomno, a drugi se približava „molskom“ štihu, kao svojevrsno propitivanje odnosa slobode i dužnosti, samoće i zajedništva (toliko vam, jelte, mogu reći…). Nije nezanimljiv način na koji se Kecmanović poigrao identitetom pripovedača (sa barem „duplim dnom“ što, gle, pomalo podseća na Velikićev postupak u Ruskom prozoru). U celini, Feliks je osebujno delce, i nije loše što je na njega skrenuta pažnja, mada je to učinjeno na račun nekih drugih romana, koji to možda i više zaslužuju, ali koji će do nje ionako doći zahvaljujući imenima svojih autora. Dakle, što bi se reklo: pata karta.