Problematična deca rokenrola

Retko kad pronađemo “izgubljeni” album posle kog možemo da kažemo – da smo ovo čuli onda kad je trebalo, mnogo toga bi bilo drugačije. Takav je slučaj sa novootkrivenim debitantskim snimcima psychobilli heroja “The Cramps”, koji su tek sad, na ploči pod imenom Gravest Gravy, u celini postali dostupni javnosti.

Danas se bavimo novim albumom američke grupe “The Cramps”, koja je oficijelno prestala da postoji još 2009, smrću svog frontmena Luxa Interiora. Tačnije, bavimo se njihovim tek otkrivenim nultim albumom, o čijem se postojanju šuškalo godinama, da bi tek pre neki dan doživeo da bude objavljen. Da iznenađenje bude potpuno, Gravest Gravy je odlična ploča iz vremena kad je rokenrol nešto značio običnom svetu, ploča koja će brzo i sama postati kult, savršeno dopunjavajući legendu o ovom vrhunskom otpadničkom bendu.

Tokom karijere koja je započela 1976, “The Cramps” su postali jedinstvena pojava u istoriji rokenrola i svakako jedan od najvećih fenomena nastalih u okrilju panka. Mada niko ne bi rekao da je taj fenomen po uticaju jednak onom koji su izgradili “The Ramones”, “The Cramps” po potencijalu nisu bili ni daleko od toga. Lux Interior (Erick Lee Purkhiser, 1946–2009) i Poison Ivy Rorschach (Kristy Marlana Wallace, r. 1953), par koji ih je vodio, spada u autentične velike heroje američke B kulture. Bili su deo pank i novotalasne scene i redovno nastupali u njenom rodnom mestu, njujorškom CBGB klubu, kreirajući estetiku koja se zasnivala na kič i treš potkulturi pedesetih i šezdesetih: inspiracija su im bili niskobudžetni horori i isti takvi filmovi o maloletnim delinkventima, rokabili i surf rock, stripovi o superherojima, naučnofantastične TV serije… Kao i većina mladih Amerikanaca tog doba, bili su odgajani na jeftinom ukusu vezanom za pop produkte masovne proizvodnje, toj “brzoj hrani” tinejdžerske mašte. Kad je došlo vreme da sredinom 1970-ih naprave svoju grupu, ona se neminovno pretvorila u nemilosrdnu satiru na “američki način života”, parodirajući sve pomenute sadržaje kroz furiozni psychobilli, kako su kritičari nazvali zvuk koji su “The Cramps” lansirali. Njihovi ekstatični koncerti postali su stvar usmenih predanja: kao kakav rokerski vodvilj sa pevanjem, glumljenjem, razornim “kemp” humorom, delimičnim svlačenjem ljudi obučenih u kožu i strastvenom gitarskom muzikom – svuda su dizali prašinu i skretali na sebe pažnju. “The Cramps” su posvetili svoju umetnost svim problematičnim tinejdžerima i njihovim fantazijama.

Za razliku od ostalih pankera, “The Cramps” nisu propovedali nikakvu otvorenu konfrontaciju sa službenicima kapitalističkog društva – više su voleli da mu miniraju temelje. U naivnosti ranog rokenrola prepoznali su revolucionarni potencijal koji ruši cinizam kapitalističkih kulisa i u pravom postmodernom činu predstavili ga kao iskonsku oslobodilačku snagu u savremenom kontekstu. Za njih je Elvis bio – Isus, a prvi talas rokabili odmetnika – panteon, sastavljen od “svetih ludaka” koji su unutar malograđanskog poretka izveli ključnu diverziju, unoseći seks i nekontrolisano ponašanje u sve domove.

THE CRAMPS PREQUEL

foto: masao nakagami / wikipedia

Lux Interior i Poison Ivy upoznali su se u Sakramentu, Kalifornija, gde su navodno oboje pokušavali da studiraju te davne 1973. – po predanju, Ivy je autostopirala kad je kolima naišao Lux i rekao joj da ide na istočnu obalu. Od tad su bili zajedno. Doduše, istinitije deluje priča da su se sreli još ranije skupljajući ploče, ali u vezi sa “The Cramps” pola istorije je i tako izmišljeno, pa nije ni važno. Pošto nisu imali para da stignu do Atlantika, zastali su u Akronu, Ohajo, odakle je Lux poreklom, i tu su idejno formirali bend, koji su konačno osnovali kad su dospeli u Njujork 1976. Regularno su se družili i nastupali sa “The Ramones”, Patti Smith, “Television”, “Blondie”, “Talking Heads”, “Mink DeVille”, “Suicide” i drugarima iz Ohaja, “Dead Boys”, a jedan od najranijih fanova bio im je Alex Chilton.

Alex Chilton drugi je glavni junak ove storije. Nekadašnji šesnaestogodišnji genije iz Memfisa koji je sa grupom “Box Tops” zabeležio jedan od najpopularnijih hitova šezdesetih – R&B singl The Letter – a potom je sa “Big Star” napravio tri remek-dela od autorskih ploča, koje su kasnije neverovatno uticale na stvaranje alternativnog roka i “amerikane”, ali u svoje vreme nisu mogle da nađu solidnog distributera… No, sve je to u tom trenutku bilo iza njega, a on je došao u Njujork stopama svog starijeg brata, razočaran muzičkim biznisom i tražeći nova uzbuđenja, ono nešto što bi ga pomerilo iz učmalosti. Tu je otkrio i počeo opsesivno da prati nastupe tek stvorenih “The Cramps”. Na kraju im je prišao i ubedio ih da dođu u Memfis, ponudivši im besplatne sate snimanja u čuvenom studiju “Ardent”, gde je i on radio sa “Big Star”.

Mada je dogovor bio da zabeleže svega nekoliko numera za singl ili dva – pre nego što je uključio dugme za “snimanje”, Chilton ih je nagovorio da izvedu sve što znaju da sviraju. I “The Cramps” su dali sve od sebe, ovekovečivši tom prilikom svoje prve originalne pesme, kao i smele obrade, a njihov novopečeni drugar pridružio im se na nekoliko numera, dodajući klavijature. Gravest Gravy nam prvi put daje priliku da čujemo koliko je to uzbudljivo zvučalo, uveravajući nas da su “The Cramps” već tad bili vrhunska pojava, te da je Alex Chilton producent koji ih je najbolje razumeo. Nije ni čudo – bio je to skup istomislećih: Chilton je bio iz Memfisa, a “The Cramps” su osećali da je taj grad idealno mesto za njih, jer je odatle krenula celokupna kultura kojoj su pripadali – Elvis Presley (koji je baš te godine umro) i rani rokenrol na Sun Records etiketi Sama Phillipsa, potom rokabili i kantri… Sve je tu izmišljeno, pa i ukleti guru Alex Chilton. Nije ni čudo što je Posion Ivy povodom ovog izdanja izjavila da su “The Cramps” sebe uvek smatrali bluz bendom i da se to najbolje čuje na Gravest Gravy.

“The Cramps” su stalno menjali postavu, a tog oktobra 1977. članovi ovog ingenioznog sastava bili su: Lux Interior, glasom i stasom nalik na Frankenštajna, brilijantna Poison Ivy, čiji su prsti znali da izvedu sve garažne rokerske himne na gitari, te drugi gitarista Bryan Gregory i bubnjar Nick Knox (“The Cramps” su bili čuveni po tome što dugo nisu imali basistu). To je ekipa koja je pomenute jeseni snimila ovo očaravajuće, do sad nepoznato delo – delo za koje se nije mogao naći izdavač, pa je rasparčano. Neke od numera nastalih na tom legendarnom prvom studijskom sešnu izdate su potom kao singlovi i završile su na EP kompilaciji Gravest Hits (1978), kojom su “The Cramps” obznanili svoje postojanje. Neke su u drugačijim verzijama završile na sledećim pločama, a četiri stvari do danas nisu bile objavljene. Sve one sada su prvi put skupljene i dostupne u originalnom sjaju na Gravest Gravy, tom ključnom dokazu da su “The Cramps” bili veliki bend od časa kad su formirani, i da je njihov debi mogao imati značajniji kulturni uticaj i dublje promeniti istoriju rokenrola da se pojavio krajem 1977, u prvom talasu pank izdanja.

Verovatno svesni toga, “The Cramps” su se sami vratili u Memfis godinu dana kasnije i snimili regularni prvi album Songs the Lord Taught Us, koji je, nažalost, izašao sa pozamašnim zakašnjenjem – tek 1980. Umesto da su na svetskoj sceni stajali rame uz rame sa “The Ramones”, “Sex Pistols” i “The Clash”, kao deranžirana verzija onoga što je rokenrol trebalo da bude da je ostavljen tinejdžerima, u svom stvarnom diskografskom životu “The Cramps” će se pojaviti tek mnogo kasnije i gurati na podijumu sa mlađim hardcore punk bendovima, dobacujući samo do mesta velike kultne grupe koju vole isključivo posvećeni.

NIJE SVAKI DAN

Nije svaki dan da ovakvi poduhvati uspevaju. Još manje da uspevaju ovako spektakularno. Pronaći izgubljeni album istorijski važne grupe jednako je čudu. No, do ovoga je došlo neobičnim spletom okolnosti, koji nije karakterističan za modernu muzičku industriju. Poison Ivy se nakon smrti Luxa Interiora povukla u potpunu privatnost, umesto da nastavi sa ispraznom prisutnošću na sceni. Sa njenim povlačenjem su i originalni albumi “The Cramps” vremenom postajali nedostupni, jer niko nije obnavljao ugovore sa izdavačima.

U jednoj od lepših priča sa scene, dva su se dobro poznata goropadna pank momka nedavno prihvatila zadatka da iskopaju njihovu zaostavštinu i prirede je za novo digitalno doba: Henry Rollins (“Black Flag” i solo karijera) i Ian McKay (“Minor Threat”, “Fugazi”). Tako su pronašli netaknut Sveti Gral arheologije ranog američkog panka – prve demo snimke “The Crampsa”, u Chiltonovoj produkciji. Ispostavilo se da to nisu demo snimci u smislu nedorađenih radnih materijala, nego potpuno zaokružen album sa pesmama u završenoj formi.

O tome svedoči nesvakidašnja visceralna energija sručena kroz njihove poznate klasike, podjednako autorske i kavere, kao što su “TV Set” , “Weekend On Mars”, “I Can’t Hardly Stand It”, “The Natives Are Restless”, “Can’t Find My Mind”, “Rockin’ Bones”, “Rocket In My Pocket”… Sve pršti, i to na način koji bi se danas smatrao supermodernim da se nađe na pločama Jacka Whitea ili “The Black Keys”. Na samom kraju ostavljena je Luxova rasprava sa nekim ko je upao u studio dok su radili, tokom koje on doslovce viče: “Niko ne upada u studio u kome snimaju The Cramps!”, naglašavajući značaj grupe kao da su u pitanju “Led Zeppelin”, a ne bend koji pravi svoje prve zvučne zapise.

NE MOGU DA NAĐEM SVOJ RAZUM

Čovekovo oko, zamoreno od sijanja ekrana, i čovekovo uvo, zagluvljeno od jednog te istog digitalnog bita, više nisu u stanju da prime rokenrol. Ne uspevaju da razaznaju sitne razlike u ritmovima, gitarskim melodijama i distorzijama, niti da uhvate sve boje ljudskog glasa. Sve ljudsko postalo nam je strano.

Time je dragocenije dokopati se ovog nepoznatog komada muzike iz prošlosti u kome zatičemo ljude kako još uvek bespoštedno žive, kako greše i ludiraju se i na kraju ipak od svih svojih nesavršenosti prave vrhunsku pop umetnost, koja i danas “hvata” za stomak. Sa takvim epohalnim gubitnicima kao što su “The Cramps” i Alex Chilton ovakvo iznenađenje jedino je i bilo moguće. Tako su “The Cramps” na najbolji način ostvarili ono što su uvek obećavali – vratili su se iz mrtvih.