Uz malu svetsku pomoć

Opet o Jugoslovenskoj kinoteci, o tome kako nema gde da čuva filmove. I opet, nažalost, ne da bi se u letnje vreme oskudno kulturnim događajima pričalo o starom problemu. Povod ovoj priči je da prostora više nema, da u zgradi Jugoslovenske kinoteke više ne postoji ni milimetar slobodnog mesta gde bi se mogla spustiti rolna filma.

Tako je od bombardovanja 1999. godine, kada je pala bomba na jedan od bunkera u kome se čuvaju filmovi snimljeni na zapaljivoj, nitratnoj traci koja se upotrebljavala do pedesetih godina prošlog veka. Nije eksplodirala, ali je težinom probila bunker. U njemu je bilo 100.000 kutija s negativima nitratnog filma. Zatim su pale kiše i natopile ih. Dinko Tucaković, direktor Muzeja Jugoslovenske kinoteke, kaže da su godinu i po rada upotrebili da spasu taj materijal. Smestili su ga u ionako prenatrpan prostor zgrade u Kosovskoj ulici, i na desetak mesta u gradu. Nijedan od tih prostora nema odgovarajuće uslove za čuvanje filmskog materijala. „Predsednik FIAF-a gospodin Vladimir Opela, direktor Češke kinoteke, bio je nedavno u Beogradu, video je da smo prisiljeni da čuvamo filmove po hodnicima i kancelarijama, konstatovao je, kao i mi, da je najveći problem bunker i čuvanje nitratnih traka, i podneo izveštaj Federaciji filmskih arhiva“, kaže Dinko Tucaković.

ODLUKA: U taj prenatrpan prostor trebalo je smestiti i filmove koje su Jugoslovenskoj kinoteci od proletos počele da šalju kinoteke iz sveta kao rezultat dogovora iz Rabata. U Rabatu je ovog aprila održan Kongres svetske federacije filmskih arhiva (FIAF), na kome je odlučeno da se raznim akcijama hitno pomogne Jugoslovenskoj kinoteci. Bilo je to ujedno i izražavanje odgovornosti zato što je tokom bombardovanja oštećen deo filmskog materijala. U Rabatu je pokrenuta inicijativa da se zapaljivi filmski fond prebaci na nezapaljive trake, a odlučeno je i da se Unesku prosledi procena štete nastale tokom NATO bombardovanja, i dogovoreno je da do kraja godine sve kinoteke po svetu jednodnevni prihod upute Jugoslovenskoj kinoteci. Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke, siguran je da će sve ove odluke biti realizovane i pomoći da mi, pored vrednosti i veličine kolekcije, budemo na svetskom nivou i po uslovima u kojima radimo.

U okviru akcije pomoći Jugoslovenskoj kinoteci, Francuski kulturni centar je poklonio 1100 filmova, 16-milimetarski projektor i 1000 knjiga, Kanada je poklonila 350 filmova svoje produkcije među kojima je i animirani Susedi Normana Majlera nagrađen Oskarom, Rumunska kinoteka poklonila je 60 minuta dokumenta o životu kraljice Marije i kralja Aleksandra, a uskoro će stići i jedan montažni sto i kutije za čuvanje nitratnih filmova. Iz Češke kinoteke je stiglo 400 kutija za čuvanje nitratnih filmova, a pre desetak dana su tražili listu tih filmova u nameri da ih restauriraju do oktobra, kada u Beogradu počinje Festival zapaljivog filma. Nemci su obećali najnovije knjige koje će vidno dopuniti fond najbogatije filmske biblioteke na Balkanu zato što godinama nije obnavljan. Iz Španije je stigao ultrasonik čistač filmova, osnova za svaki arhiv, u vrednosti od oko 150.000 maraka. Očekuje se, preko Uneska i uz podršku Hrvatske i Slovenačke kinoteke, izvesna finansijska pomoć.

Sve je to trebalo negde smestiti, pa sad drže filmove u garderobi, po hodnicima i kancelarijama, kaže Dinko Tucaković. „Te donacije nisu naivna stvar, možda se to ne zna, ali zahvaljujući njima je Jugoslovenska kinoteka postala mesto sa najviše francuskih odnosno kanadskih filmova van teritorija tih zemalja. Već su i programi koje dobijamo velika pomoć. Ceo septembarski repertoar je nastao zahvaljujući donacijama.“ Tucaković najavljuje sedmodnevni ciklus nemačkog filma na kome će biti devet premijera, zatim program novog meksičkog filma, premijere šest dugometražnih i šest kratkih filmova („nakon mnogo godina gledaćemo kratkometražne“), slede ciklusi savremenog izraelskog filma i savremenih poljskih filmova.

VLAST: „Ako ministar Branislav Lečić uradi samo dve stvari, Zakon o zaštiti kulturnih dobara i Zakon o kinematografiji, biće to više nego što je za kulturu uradilo desetak njegovih prethodnika. A svi su izgledi da hoće, objašnjava Dinko Tucaković razloge za novi optimizam u priči o prostoru. „Jugoslovenska kinoteka je učestvovala u donošenju oba ova zakona, i mislim da će, ako budu usvojeni, oni omogućiti da u svojoj zemlji dobijemo status kakav imamo u svetu“, kaže Dinko Tucaković.

Država je Jugoslovenskoj kinoteci 1992. godine namenila zgradu u Uzun-Mirkovoj 1 u Beogradu, bivšu zgradu Zavoda za patente i, po proceduri, ustupila je Skupštini grada. Tri godine nakon toga, grad je tu zgradu uveo u posed Jugoslovenske kinoteke. Država je namenila i 15 miliona dinara za uređenje s tim da Grad da isto toliko, ali je do Kinoteke stigla samo jedna trećina državnog novca. Radoslav Zelenović objašnjava da po projektu ta zgrada ne bi bila samo depo za filmove, već bi imala dve bioskopske sale, čitaonicu, restoran, podzemnu garažu, eksterne liftove, u njoj bi bile i druge institucije koje se bave filmom, bio bi to nacionalni filmski centar. I, dok se preganjalo šta i kako da se uradi sa dobijenim novcem, odleteo je krov, pa za vreme neke oluje i njegov limeni deo, i na kraju su zbog gradnje tržnog centra tik uz zgradu temelji propali 30 cm. Mi smo sav dobijeni novac upotrebili na podizanje temelja. Onda je došlo vreme kada je grad bio opozicija državi, država je dala novac, a grad svoj deo nije hteo zato što smo mi državna institucija a ne gradska i, radovi su stali. Pa je onda neko rekao da je najbolje da se zgrada sruši i da se sagradi ista, ukratko, vrtimo se oko mrtve tačke. Zatim je na sednici Gradske skupštine 2. juna prošle godine odlučeno da se zgrada vrati u državni posed, o čemu Kinoteka ni do danas nije zvanično obaveštena. U novinama sam pročitao da su se Skupština grada i država dogovorili o tome. Zašto, samo nagađamo i nijedan eventualni razlog nije opravdan.“

I Zelenović i Tucaković odnose sa sadašnjim Ministarstvom i Gradskim sekretarijatom za kulturu smatraju dobrim. „Razgovarali smo sa Branislavom Lečićem, ministrom kulture u republičkoj vladi. Obećao je da će se zauzeti kod nadležnih u saveznoj vladi da nam se zgrada vrati“, kaže gospodin Zelenović. „Ali, mi nismo u poziciji niti imamo sposobnosti i znanje za taj posao, niti, na kraju krajeva, mi to treba da radimo. To bi trebalo da uradi vlada. Naša trenutna preokupacija je bunker, taj problem je neopisivo hitan. A mi verujemo da nova vlada zna i bez našeg ubeđivanja i dokazivanja šta znači kad se muzejski materijal nalazi u nemuzejskim uslovima, kao i da zna da inicijative iz sveta ne mogu biti sprovedene bez pomoći iznutra.“ Dinko Tucaković dopunjuje da je Ministarstvo podržalo sva njihova putovanja, a Sekretarijat za kulturu Grada platio je krečenje Muzeja, promenjeni su platno i lampe za projektore i podržao je sve njihove programe. „Ukratko, postoje mnogi vidljivi pokazatelji zbog kojih imamo razloga da očekujemo rešenje našeg životnog problema. To ne znači novu zgradu, svakom u Kinoteci je jasno da ćemo na zgradu morati još da čekamo, ali znači osposobljavanje bunkera. Već će nam to biti od velike pomoći. Jer, kad bismo nitratne filmove sklonili na sigurno mesto, dobili bismo mesta za donacije, što dalje znači da bismo ih, na primer, smestili u sobe u kojima, naravno, nema uslova za čuvanje muzejskog materijala, ali je i to bolje od čuvanja po hodnicima.“