Utočište za ranjene i umorne

Čarls Lojd (Charles Lloyd, 1938), legenda, vizionar, umetnik mnogih epoha, prijatelj neverovatnih muzičkih ličnosti, heroj najnovijeg džeza, koji u sebe usisava gene mnogih rasa i naroda preko obilja kontinenata – ponovo je u Beogradu da nas još jednom zaprepasti neuhvatljivim putevima svojih misli i svim onim što je sa svojim saksofonom i autorskim elektricitetom u stanju da proizvede i dan danas. Ekskluzivni gost Beogradskog džez festivala, na njegovom 30. izdanju, Čarls Lojd sa svojim kvartetom nastupa u ponedeljak 27. oktobra u Velikoj sali beogradskog Doma sindikata na završnoj večeri. Genije!

„VREME„: Gospodine Lojd, u vašoj muzici se čuje toliko mnogo toga u isti mah – matematika i fizika na jednoj, klasična muzika budućnosti na drugoj strani, a između bogatstvo naroda, muzičkih idioma, pradrevno folklornog, ali i urbanog izraza. Da li bismo mogli da krenemo od apsolutno predivnog grada u kojem ste rođeni, Memfisa u Tenesiju, i od vašeg ličnog rodoslova, predačkih gena – smatrate li da tu negde ponajpre leže koreni vašeg stvaranja i razmišljanja u muzici?

ČARLS LOJD: Memfis je u to doba bio kotao zračeće inspiracije i svetlosti. Bez obzira na to o kome se radilo, da li su to veliki bluzeri sa kojima sam svirao: Howlin’ Wolf, BB King, Johnny Ace, Bobby Blue Bland, Roosevelt Sykes, Big Momma Thornton, ili džez stvaraoci: Phineas Newborn, Irvin Reason, Willie Mitchel. Moji vršnjaci u školi Manassas (u kojoj je legendarni Jimmy Lunceford započeo svoj muzički program) bili su Booker Little, Harold Mabern and Frank Strozier. U kom god smeru da sam uperio uši u Memfisu, tamo je bilo velike muzike da se čuje, i velikih lekcija da se nauče. Tamo je bilo toliko genija, kao što je pijanista Phineas Newborn, koji mi je otkrio sve džez veličine, kao što su Bird i Prez i Lady Day, učeći me slobodi i čuđenju.

Iza Memfisa, u državi Misisipi, bila je farma mog dede, od 1600 akra. Tamo sam proveo mnogo vremena, a moja prababa Sallie Sunflower Whitecloud iz plemena Čokto (Choctow) učila me je svojim pesmama. Svi ti elementi zvuka i prirode čine ono što sam ja i stvaraju moj izraz.

Čovečanstvo je danas zbunjeno, ljudi gaze jedni po drugima, pokrenuti svim vrstama požude i pohlepe. Ali nekako me je muzika uvek oslobađala i upućivala ka višem poretku Postojanja i Osećanja, i uvek mi je davala toliko puno toga. Što se mene tiče, granice su veštačke, one zapravo ne postoje. Ako nešto čuješ u glavi i možeš to da odsviraš, to je onda tu, onda to postoji.

Za mene, nešto se dešava kroz zvuk. On je u toj četvrtoj dimenziji; ne vidiš ga, ali to dodiruje srce direktno – najdirektnije, koliko ja mogu da osetim. Za mene, kao vrlo mladu osobu u Memfisu, sama činjenica da mogu da budem malo pored Dukea Ellingtona i Johnnyja Hodgesa, svih tih majstora koji su prolazili kroz grad i ostajali kod nas kući – to me je beskonačno inspirisalo.

Danas se mnogo govori o „prvom„, „pravom“ džezu u moru ponuđenog zvuka – od pradrevnog do današnjeg – šta je to pravi, jedini, prvi džez po vama, da li tako nešto uopšte postoji i da li je krivokletstvo i izdaja otići dalje od klasičnih dela prvobitnih džez velikana?

Ne mogu to da svedem na samo „jednog“. Ali generalno se svi slažu da je Louis Armstrong onaj koga možemo smatrati Ocem Džeza.

Koji su za vas najvažniji putokazi u muzici na koje ste naišli? Šta vas je ohrabrilo da slušate i pratite svoj sopstveni glas?

Phineas Newborn. On je taj koji me je čuo na jednom amaterskom takmičenju u Memfisu. Postao je moj mentor u ranim godinama i ubacio me u bend svog oca. Potom je tu bio moj najbolji prijatelj tokom života, trubač Booker Little. Išao sam u tu predivnu srednju školu Manassas, sa Bookerom, Frankom Strozierom i Haroldom Mabernom – u istu školu u kojoj je, kao što već rekoh, Jimmy Lunceford počeo svoj muzički program, godinama ranije.

No, ima i drugih, da pomenem Buddyja Collettea, Master Billyja Higginsa…

Radili ste u isto vreme kada i istinska rokenrol elita šezdesetih, delili sa njima podijume i nastupe, a sa The Beach Boys i veoma blisko sarađivali i razvijali novu muziku onog doba – kakvi su bili The Doors, Janis Joplin, Jimi Hendrix, Grateful Dead i svi ostali koje danas smatramo božanstvima, imate li neku uspomenu na te svece godina hipi ljubavi?

Postojala je grupa u San Francisku koja se zvala Committee, grupa koja je izvodila improvizovane komedije, baš kao Belushi i „Second City“ u Čikagu. Svi ti ljudi su dolazili da nas gledaju kako nastupamo u klubu El Matador, i jednog dana neko je rekao: „Mi nismo fanovi džez muzike, ali jako nam se dopada to što radite i mislimo da biste morali da dođete i nastupite u Fillmoreu, gde ima puno mladih ljudi.“ Rekli su promoteru Billu Grahamu za mene i on me je pozvao da odsviram pola sata jednog nedeljnog popodneva. Ali publika nije htela da nas pusti sa bine čitav sat i po! Nisu znali šta je to što mi radimo, ali ih je očigledno dotaklo. Muzika ih je podizala. Posle toga, Bill Graham je počeo stalno da mi zakazuje nastupe u Fillmoreu. Rok grupe, kao što su Grateful Dead, Jefferson Airplane, Jimi Hendrix, Steve Miller, htele su da budu na istoj sceni sa nama.

Jednog dana sam se na poziv odvezao iz svog prebivališta u Grinič Vilidžu gore do Vudstoka da posetim Robbieja Robertsona i Boba Dylana. Tamo je već bila neka grupa bengalskih Baul muzičara koji su bili gosti Dylanovog menadžera Alberta Grossmana. Bili su to mistični putujući minstrel muzičari iz Indije i kad je Grossman izneo kotaricu sa jabukama, oni su počeli da grabe rukama dok je nisu celu pojeli, jer nisu bili sigurni da će kasnije dobiti bilo kakvu hranu.

Ranije istog dana, bio sam u Bobovoj kući, u kojoj je radio na ploči John Wesley Harding. Pustio mi je snimke sa malog, krš gramofona. Pitao sam ga gde mu je hi-fi oprema – u tim danima bili smo svi audiofili i imali vrhunske zvučne linije za slušanje muzike. On je odgovorio da te sprave imaju suviše kablova i da mu se više sviđaju najobičniji gramofoni. Kad sam čuo album, rekao sam mu da je dobar takav kakav je, i da mu ne treba apsolutno ništa što bih ja mogao da snimim preko toga. Stajali smo oko Grossmanovog bazena, koji je bio prazan i sa pukotinama, bila je sredina zime, kad je Robbie rekao Bobu da se ja selim u Kaliforniju. I on na to kaže: „Ne idi tamo, to mesto će upasti u okean.“ A ja odgovorim: „Pa, neka bude tako.“

Posle nekog vremena preselio sam se u Malibu, i jednog dana pogledam kroz prozor svoje kuće na obali, a tamo – na plaži stoje The Band i fotografišu se za omot svoje ploče! Nisu imali pojma da ja tu živim! Bili smo baš dobri prijatelji – Levon Helm, Rick Danko, Richard Emmanual, Garth Hudson – svi oni su bili drugari, a posebno sam bio blizak sa Robbiejem Robertsonom, koga sam posle zvao da sa mnom snimi Of Course, Of Course.

Jimi Hendrix mi je bio prijatelj još u Grinič Vilidžu – pre nego što je otišao za Englesku, često je svirao u klubu niz ulicu od mog stana, bila je to 3rd Street, a mesto se zvalo Café Wha. Pošto sam napustio Njujork, snimio sam Moon Man, koju je Jimi posebno voleo i razumeo. Planirali smo da nešto zajedno uradimo i zabeležimo, ali vreme je iscurilo.

Kasnih šezdesetih godina neki ljudi su mi rekli da The Beach Boys pokušavaju da me kontaktiraju. Ispostavilo se da su oni moji fanovi. Mike Love i ja imamo rođendan istog datuma – na Martovske ide. Čuli su da ja meditiram, a oni sami su tek otpočeli, pa ih je takođe privukla moja duhovna potraga.

Nisam poznavao dobro njihovu muziku, ali prijatelj mi je pustio Pet Sounds i svidelo mi se. Brian Wilson je bio vizionar, sa čudesnim talentom za fascinantne harmonije. Brian je imao veliko imanje u Bel Eru, koje je nekad pripadalo tvorcu Tarzana, Edgaru Riceu Burroughsu. Imao je i veliki kovčeg pun peska posred svoje dnevne sobe, koji mu je služio da ponovo pokuša da proživi neke uspomene iz detinjstva. U kući mu je još bio i ogroman, vrhunski opremljen studio, kao i stalni snimatelj, Steve Desper. U vreme kad sam bio na crnoj listi izdavačkih kuća, zbog njihovog robovlasničkog sistema rada, tu su mi dali potpunu slobodu i pristup studiju. Ponekad, Brian bi čuo muziku na kojoj radim i sišao bi da posluša malo. On i Beach Boys pevali su mi prateće harmonije na Warm Waters.

Kada ste prvi put osetili zasićenje i sumnju u ono što radite, postoji li neki specijalan trenutak kada je kroz vašu glavu prošla misao da ste možda u opasnosti da ne budete iz nekog razloga sasvim iskreni sa sobom i muzikom? Kako ste to lečili?

Tokom 1969. postao sam siguran da se moj život otrže kontroli – sve oko mene je patilo, muzika, moj lični život i, meni najvažnije, moj duhovni život. Znao sam da moram da se povučem da bih spasao samog sebe i vratio se na svoj put. Preselio sam se iz Njujorka u Malibu, Kalifornija, a dve godine kasnije uz obalu u Big Sur.

Vaša karijera je duga i plemenita, upravo zato verujemo da ste morali da savlađujete različite mode i trendove epoha kroz koje ste prolazili – a šta je najgore u svemu, da vas novac korumpira ili da vas telo izda?

Sva ta iskušenja su bili loša – ali najgora su bila vezana za droge.

Nakon svega, vi i dalje stvarate svoju muziku, toliko različitu od svega drugog. Kako uspevate? Ko su vaši aktuelni saradnici u bendu, opišite molim vas njihove ličnosti i na koji način baš one utiču na jedinstvenu miksturu vaše muzike?

Eric Harland će biti sa mnom na bubnjevima – zajedno smo od 2002. Mislim da ga se sećate od prethodnog puta kad sam bio u Beogradu – u međuvremenu je postao majstor na bubnjevima. Toliko puno boja i suptilnih tekstura izlazi iz njega. Gerald Clayton nam se pridružio pre par godina, kad je Jason Moran imao neke teškoće da usaglasi svoj raspored sa našim. Gerald je predivan lirski pesnik klavira, a preko njega sam upoznao i Joea Sandersa – pametnog i energičnog mladog čoveka koji ima sjajan osećaj za kompoziciju i ritam na basu.