Uloga publike

Parlamentarna istorija Korete, izvedena u rovu kod Vojnog muzeja na Kalemegdanu, nova je etapa u razvoju zajedničkog projekta Vojislava Klačara i Vlatka Ilića, čiji je javni život započeo ovog juna u Skupštini Grada, i koji će se verovatno i dalje razvijati. Koretu – fiktivnu državu sa svim pratećim elementima: parlamentom, strankama, regijama – osmislio je i aktivno radi na njoj još od devedesetih, Vojislav Klačar. Ova država tokom godina uredno prolazi kroz izborne cikluse, menja vlade i državna uređenja, a njeni različiti političari bore se za vlast, dolaze i odlaze sa vrha. Možemo praviti aluzije i paralele sa današnjicom, ali i ne moramo, kao što ih ni Klačar ne pravi; Koreta postoji i menja se sama za sebe, kao entitet nezavisan od aktuelnih svetskih i lokalnih političkih dešavanja i promena. Dva umetnika, Klačar i Ilić, dolaze iz različitih backgrounda – likovnog i pozorišnog, te svoje različite prakse primenjuju i kombinuju stvarajući delo kome se umetnička disciplina ne može jasno odrediti. Drugim rečima, ovim projektom bi se takođe mogla baviti i kritika vizuelnih umetnosti.

Tekst korišćen u ovoj Belefovoj produkciji koncipiran je kao 20 šturih agencijskih vesti, o rezultatima izbora, sastavu novih i starih vlada itd. Klačar je osmislio i scenografiju i kostim za ovu priliku: 12 muškaraca i osam žena u jednakim, strogim crnim odelima sa kravatama i bezličnim cipelama. Raspoređeni u dva reda od po deset ljudi, u belim nišama/pregradama, sa mikrofonima ispred sebe, oni su okrenuti jedni prema drugima. Između ta dva reda je prostor širok toliko da se dve osobe bez problema mimoiđu, i to je prostor predviđen za publiku.

Kako ovaj projekat stoji na granici vizuelnih i izvođačkih umetnosti, jedini kriterijum što je deo pozorišnog, a ne u vizuelnog programa Belefa jeste to što u njemu učestvuje 20 živih osoba – glumaca koji svi imaju podjednak udeo u izvedbi (Ana Sofrenović, Igor Filipović, Slobodan Ćustić, Marija Opsenica, Miloš Vlalukin, Miloš Timotijević, Tamara Krcunović, Nikola Vujović, Branka Sekulović, Mile Stanković, Tanja Kecman, Ivan Zekić, Dragana Milošević, Radan Vilotić, Snežana Milojević, Petar Mihailović, Vladislav Mihailović, Vladislava Đorđević, Miloš Jelisavac, Branislav Jevtić). U istim ukočenim stavovima tela koje ne menjaju, glumci gledaju iznad glava publike, i izgovaraju svoj deo teksta u različito vreme, svako na svoj način (neko ga neprestano ponavlja, neko ga izgovori samo jednom). Oni su lako mogli biti nasnimljeni na video, ili zamenjeni lutkama, tako da možemo zaključiti da je njihovo telesno prisustvo od ključnog značaja za koncept predstave. Prvo obrazloženje korišćenja živih tela može dati položaj publike: zadato nam je da prolazimo kroz špalir bezličnih, strogih, crnih figura koje govore. Međutim, umesto presije i neprijatnosti koji bi se očekivali od ovako bliskog kontakta sa dehumanizovanim telima i kakofonijom, taj uzani prolaz više je modna pista nego poprište „reteritorijalizacije sopstvenog prostora“ (čudna kovanica iz programa), tj. borbe za novog gledaoca za koju se autori u programu predstave izričito zalažu. Prošetaćemo se, zaustaviti ispred nekog duže, nekog kraće, razgledati sa više ili manje pažnje kao da gledamo instalaciju u galeriji ili muzeju. Tu nailazimo na osnovni problem postavke: šetnja tim uzanim prostorom ne čini publiku ništa manje pasivnom nego na standardnoj predstavi. Možete proći, pleziti se, zgaziti glumce ako ste dovoljno bezobrazni, ali sve to ne menja mnogo – na sadržaj i tok predstave, kao i na svoj položaj u njoj publika i dalje ne utiče. Takođe, ako je već toliko relativno šta će se videti/čuti i asocijacije date izgledom kostima i scene o bezličnoj i sterilnoj birokratiji gube smisao, tj. poručuje nam se da državni aparati ne utiču na život baš toliko.

Vlatko Ilić je posle uspešne predstave Sam kraj sveta, u kojoj se glumci isto mogu opisati kao govorne mašine, sličan postupak oprobao i ovde, ali sa znatno slabijim rezultatom. Razlog možda leži u činjenici da, dok je Sam kraj sveta jak tekst koji se može iznova iščitavati, raščlanjivati, dekonstruisati…, izgovorene kratke crtice o istoriji izmišljene države ostaju na nivou običnih informacija koje su nam, na kraju krajeva, sporedne i nebitne. Možemo da tražimo političke i društvene paralele, ali jedino značenje koje se nameće je eventualno opšte mesto orvelovskog tipa. Na planu percepcije, tačno je da će svaki put gledalac videti nešto drugo i različito doživeti predstavu, ali to i dalje nije vrednost ili postignuće po sebi. Svedoci smo kako i „klasične“ institucionalne predstave umeju drastično da se razlikuju od izvođenja do izvođenja, pa samim tim i budu drugačije prihvaćene od strane publike. Parlamentarna istorija Korete u pozorišnom smislu ne nosi ništa više od iskoraka na planu forme, dok nam u okvirima interdisciplinarne prakse nudi labavi koncept. Autori kažu da „ovaj model rada i mišljenja umetnosti nosi i potencijal promene lokalne scene“. To je tačno, ali za veći uticaj ipak je potrebno i bolje ostvarenje.