U izdanju „Službenog glasnika“ iz Beograda, u ediciji Publikus, nedavno je objavljena druga po redu knjiga sabranih kolumni iz magazina „Status“ novinara Zorana Panovića (prva knjiga bila je Dozvolite da se odjavimo iz 2007). Teme Panovićevih napisa, koji je po obrazovanju sociolog, tiču se fenomena tranzicije i svojevrsnog susreta kulture, politike i „životnih stilova“ karakterističnog za Srbiju, kao veoma neobičnu zemlju. Sa posebnom žestinom Panović se obračunava sa falsifikovanjem istorije, kao i sa korupcijom domaćih političara, koja sudeći po kontinuitetu kolumni (2002–2008) prerasta u stalno stanje. Odmah zatim, autor se upušta u analizu tzv. „urbanog seljaštva“, prokletstva nerešenog kulturnog i nacionalnog identiteta, koje rezultira u potkulturnim i kvazielitnim hibridima u muzici, modi, medijima, na javnoj sceni i u svakodnevnom životu. Jezik Zorana Panovića je gust, pregnantan, prožet žargonom, vicevima, stihovima iz novokomponovanih pesama i „narodnim mudrostima“, dosetkama i umotvorinama. Neretko, Panović je i politički nekorektan, koristeći izraze kao „seljačina“, „glupa plavuša“ i sl., ali tamo gde je najdrastičniji i najnekorektniji u kritici on je i najdublje zabrinut i iskreno saosećajan sa stanovništvom koje, izloženo populističkim kulturnim modelima, neznanju i ideološkim manipulacijama, održava sopstvenu situaciju bede i podređenosti, podržavajući bezočne političare. Stoga Panović smatra da ni Guča ni Egzit, kao ni „politički“ angažman Cece Ražnatović za DSS ili Ramba Amadeusa za demokratsku opoziciju i potom poziciju, primera radi, ne mogu biti direktni ideološki putokazi u pravcu „naše“ ili „njihove“ Srbije, jer je publici od toga važnije iće, piće i veselje, uprkos političarima koji nastoje da kreiraju „estradni feudalizam“.
Praktično u svim svojim tekstovima, Panović se bavi fenomenima popularnog: „džipizacijom“ Srbije, „pokondirenom“ pomamom za mobilnim telefonima i melodijama za mobilni od Eminema do Džeja, fenomenom SMS poruka koje ingeniozno označava kao „postmoderni haiku lišen stida, intima zaogrnuta plaštom anonimnosti“, „Velikim bratom“ na B92, koncertima Miroslava Ilića, Red Hot Čili Pepersa ili Madone, za koju smatra da odgovara crnogorskom mentalitetu i senzibilitetu više od Rolingstonsa (!), ili pak globalnom popularnom književnošću, od Harija Potera Džoan Rouling do savremenog nastavka dečijeg klasika Petar Pan i Vendi Džemsa Berija, Petar Pan u crvenom iz 2006. Džeraldine Mekorkran. Pokazujući kako je muzički stil odlučujuće vezan za kontekst, Panović se krajem 2004. (Splavovi i kultivatori) vajka što je Željko Joksimović suviše „zaglavio“ u popu, pa stoga nije pobedio na pesmi Evrovizije: „Da je otišao sa pesmom Telo vreteno, sigurno bi pobedio“, ironičan je autor. Kao da je predvideo da će Joksimović, čije su kompozicije za grupu Hari Mata Hari, predstavnika BiH 2006, i Jelenu Tomašević 2008. takođe bile visoko plasirane, na ovogodišnjem Eurosongu u Beogradu nastupiti kao voditelj! Popularno i njegove „zavrzlame“ Panović vidi samo kao ogledalo „velike“ istorije i politike, dajući svojim sunarodnicima, tj. nama, više korisnih definicija i saveta, od definicije „tajkuna“ kao „osobe sa sumnjivim poreklom imovine i estradnim kulturnim potrebama“, do uverenja da je mart za Srbiju fatalan mesec i saveta da tada treba da se proglasi „feragosto“, tj. kolektivni odmor. „Sa istorijom je kao sa saobraćajem. Ako ne učestvuješ, manje su šanse da stradaš“, ističe Panović. Humor sa elementima nepristojnosti za autora je sredstvo da otvoreno progovori o najgorim aspektima srpske politike i (ne)kulture, dok se relativističkim jezikom popularnog služi kako bi uspostavio čvrste moralne kriterijume. Knjiga koja će vas mnogo nasmejati i ozbiljno zabrinuti.
