Izvod iz hodočasničkog dnevnika
Sve je, po običaju, počelo u četvrtak: penjem se polako na Tvrđavu, puf-pant, teško nosim svojih nekoliko stotina kilograma uzbrdo; upravo punim četrdeset i jednu godinu i iznova se pitam šta meni sve ovo treba: pošto pripadam generaciji novotalasnih penzionera, zar mi nije nekako prikladnije da sedim kod kuće i, ogrnut ćebencetom, metiljavo preslušavam CD-ove (koje ću ionako doživotno nazivati pločama)? Ta, ionako ove godine program nije neki, dakako, ranije je bilo bolje – kao što su, po popularnom predanju, i prvi BITEF i prvi FEST bili najbolji, časna reč, a onda svaki sledeći sve gori… – a obaška što sam inače, kako godine prolaze, sve neotporniji na gužvu, sve teže podnosim masu ljudskih telesina kako me okružuje i pritiska, i zašto onda da dragovoljno hrlim tamo gde će me baš to dočekati, a uz to i graja, prašina, možda i blato ako rokne kiša, mnogosatni nedostatak pristojnog toaleta, naporno i znojno celonoćno drndanje uz i niz Tvrđavu i tako četiri puta?
A onda se popenješ na dunavski Gibraltar, ohaneš časak-dva i duboko udahneš sveži planinski vazduh, sa platoa kod sahat-kule baciš milion i šesnaesti zaljubljeni pogled na Najdraži Grad, i svako gunđanje te prođe. Shvatiš da je ipak nemoguće da ne budeš tu Dok To Traje, i da u exitovskom vazduhu i dalje ima nečega što te natera da zaboraviš na sve i da odjednom prestane da ti smeta sve ono što te inače izluđuje. I znaš da će ta čarolija i čarlama trajati do ponedeljka ujutru kada ćeš, vukući se ka izlazu, naleteti na bar naizgled rosno svežeg Peru Janjatovića pa ćeš se pred njegovom zaraznom čilošću postideti zbog onih svojih rezigniranih rođendanskih penzionerizama. I jedino što će te žalostiti biće to što je još jednom mini–raspustu došao kraj, taman kad si se u potpunosti psihofizički nabaždario i srodio sa svim svojim exitovskim i okoexitovskim ritualima, od večernjeg tiskanja u „devetki“ koja, prepuna do raspadanja, brekće ka Petrovaradinu, pa do neprevaziđenog jutarnjeg bureka u „Klasu“, spasonosne okrepe pre nego se strovališ u krevet.
Koji sat kasnije oznoji te sunce u zenitu pa ustaneš i kreneš u špancir po varoši: Exit, naime, noću stanuje na Đavi, ali danju je, bogme, u jezgru Novoga Sada, razlije se po ulicama kao kakav šareni psihodelični karneval iz Antonionijevog Blow Up, i taj naš obično tako blaženo uštirkani grad sav nekako malo pošemeri pameću, ali na divan, nežan, plemenit i njega dostojan način, pa najedared i pod samom senkom goropadnog bronzanog Miletića postane pristojno i moguće štošta od onoga na šta mrgodne novosadske gospođe inače gledaju s ledenim, nemim neodobravanjem… Pa ti se onda bar na ta četiri dana i te četiri noći učini da bi bio moguć nekakav drugačiji i bolji život, čak i ovde, samo kad bi se pronašao način da to blago šemerenje na onu pravu stranu Uma postane trajna pojava, da važi preko cele godine. A onda te ponedeljak ujutru otrezni, prizemljiš se, ali već željno čekaš novu turu, sledećeg jula, kada će iznova tvoja „staračka“ skepsa polako ustuknuti pred novim Talasom Vedrine, tako jakim da mu se kresta popela, evo, daleko iznad mutnog i moćnog Dunava.
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Pobunjeni studenti i narod mogu da bace pokoju kamenicu, ali ne mogu biti zbilja „nasilni“. Jer, Srbija je odavno u modusu samoodbrane od režimskog nasilja, onog koje uništava i briše živote
Kome smeta generalni ton u kom se odvijao jučerašnji protest “Vidimo se na Vidovdan”, nek se seti: 28. juna 2025. godine pod pendrecima su krvarile glave jer je Aleksandar Vučić “branio” zapišani, smrdljivi vašar u koji je pretvorio Pionirski park. Nemamo druge studente koji će vam se više svideti. Ovo je jedina prilika da se oslobodimo represivnog režima, druge biti neće
Ekspo je za naprednjačku elitu razlog da dobro potegne. Pogotovo što sluti da će im to čerupanje narode i države biti poslednji valcer. Posle kud koji mili moji
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
