Do sada nepoznata slika Svetog Georgija koji ubiva aždahu, autora Uroša Predića može se pogledati u Srpskom crkvenom muzeju u Sentandreji
Po hladnom februarskom danu stižemo u Sentandreju. Nedelja je i u glavi mi odjekuju taktovi „Szomorú vasárnap“ („Tužna je nedelja“), čuvene mađarske „pesme za samoubistva“ kako su je nazvali kada je 1933. snimljena i objavljena.
Prvi put sam u Sentandreji i fasciniran sam lepotom ovog gradića na obali Dunava. Komentarišem kako je prava sreća da je u Mađarskoj pa su Mađari sačuvali impresivnu baštinu jedne od najstarijih srpskih dijaspora. Kod nas bi, verovatno – svaka druga kuća iz 18. i 19. veka već bila srušena i zamenjena betonskom petospratnicom.
U restoranu „Corner Szerb“ na obali Dunava u Sentandreji jelovnici su na srpskom, mađarskom i engleskom, sva tri jezika govore i konobari, zidovi su prekriveni novčanicama iz celog sveta, služe srpska i mađarska vina i jela a četvoro ljudi mogu se dobro najesti uz bocu vina za 100 eura.
Nešto dalje, nalazim se na kafi sa jeromonahom Varnavom Kneževićem, ličnim sekretarom episkopa budimskog Lukijana. Priča mi kako od 90 Srba koliko ih danas zvanično ima u Sentandreji, njih oko 40 učestvuje u aktivnostima zajednice. Sentandreja je, kaže, povezana brodskom linijom sa Budimpeštom što mi daje ideju za sledeću posetu.
Od sedam crkava u Sentendreji, još četiri su sada u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve: Požarevačka, Preobraženjska, Bogorodična (poznata i kao Saborna ili Beogradska katedrala). Bogorodična crkva je podignuta između 1756. i 1764. Njen ikonostas potiče iz 1780. Blagoveštenska, Rokoko-crkva, i danas je pravoslavni hram. Crkva Svetog Petra i Pavla ( Ćiprovačka crkva) je sada grkokatolička, katolička zajednica je preuzela Zbešku crkvu, dok je reformatska zajednica preuzela Opovačku crkvu. Ikonostas ove crkve prenet je u Santovo, mesto u mađarskom delu Bačke.
U Lovri, najvećem srpskom selu u Mađarskoj koje se nalazi na Čepelskom ostrvu na Dunavu 50 kilometara južno od Budimpešte, Mađari su prema poslednjem popisu za nekoliko duša postali brojniji od Srba. Kada je reč o ovako malim zajednicama, asimilijacija neminovno čini svoje.
U Srpskom crkvenom muzeju u centru mesta, u toku je izložba posvećena jednoj slici Uroša Predića koja do sada nikada nije bila izlagana, čak je bila i nepoznata stručnoj javnosti.
Reč je o ikoni Svetog Georgija koji ubija aždahu koji je muzeju prošle godine poklonila jedna 90-godišnja meštanka Sentandreje.
Naime, slavni slikar je bio u rodbinskim odnosima sa Olgom Barić iz Pančeva koja se 1901. godine udala za sentandrejskog trgovca Stevana Vujića. Predić je Svetog Georgija naslikao kao svadbeni poklon, jer je porodica Vujić imala slavu upravo tog svetitelja-zaštitnika.
Stevan Vujić je imao trgovačku radnju na glavnom trgu Sentandreje, a kao ugledni građanin bio je jedno vreme i predsednik Srpske pravoslavne crkvene opštine u Sentandreji.
Unuka Stevana Vujića odlučila je da sliku koja je u njihovom domu više od jedno veka služila kao slavska ikona – pokloni muzeju.
Osim laureatima šest Zlatnih arena iz Srbije, na Pulskom festivalu se sinoć aplaudirao i studentima, sa željom da oni donesu promenu i srpskom filmu. Hrvatski umetnici pozvali na solidarnost sa srpskim kolegama
Kada sam prvi put čuo reč tradicija i razmišljao o njoj – gledao sam neku emisiju o Škotskoj, bilo mi je desetak godina – verovao sam da su Škoti neki ljudi koji, uprkos svim praktičnim prednostima savremenog načina odevanja, još uvek nose široke haljine bez donjeg veša. Zašto to rade? Pa: tradicija!
Kako je Holivud, pod maskom progresivnosti, pretvorio političku korektnost u jeftin reciklažni marketing? Zašto publika sve glasnije odbija “polovne” likove i gde leži spas za autentični diverzitet na velikom platnu?
Ljudi na stadionu i oko njega ne moraju imati istu predstavu Bosne i Hercegovine. Ne moraju deliti istu političku viziju, isto iskustvo zemlje, isti odnos prema njenoj prošlosti ili budućnosti. Mnogi od njih u Bosni i Hercegovini odavno više i ne žive. Neki možda ni sami ne bi umeli da kažu šta ih tačno povezuje sa drugima oko njih. Ali znaju istu pesmu. Pevaju Halida, ”Ljijane”
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Pođimo od toga da Vučićev režim prvo uspe da pokrade parlamentarne pa onda raspiše predsedničke izbore koje bilo koji njegov kandidat teško da može da dobije. Častan predsednik Republike u nečasnom sistemu bio bi poput oveće rupe u tkanini koja se već dobrano oparala
Intervju: Vladan Đokić, rektor Univerziteta u Beogradu
Pobeda je sigurna Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
