Starenje u crnom i belom

Sva je prilika da će se većina još živih legendi rock’n’rolla oprostiti od ovog sveta dostojanstveno i na plemenit način. Što bi se reklo, otići će sa stilom. Time će jednog, ne tako dalekog dana, projekat “rok kulture” odjezditi u istoriju, u kojoj ćemo i mi, ponosni slušaoci, imati neko svoje majušno mesto.

...

Jedno od ključnih poglavlja pripašće svakako grupi Pink Floyd – kad se sve sabere, zaključak će biti da je u pitanju jedna od najneobičnijih mainstream grupa svih vremena, koja je mobilisala milione svojom stalnom temom zabrinutosti nad sudbinom sveta i malog čoveka u njemu. Njihov opus, pun visokih tiraža, danas nam deluje kao audio-književnost, posebno kad se sluša uporedo sa današnjim hitovima koji se više i ne trude da nam drže pažnju.

Da je to tako, dokazao je pre neki dan David Gilmour (r. 1946), gitarista pomenutih Pink Floyd, koji je objavio svoj peti i skoro sigurno najbolji solo album – Luck and Strange (Sony). Ne sumnjajte da je već na prvom mestu engleske top liste, i to s pravom, jer je ovaj put uobičajena vrhunska produkcija (Gilmour i Charlie Andrew) upotpunjena emotivnim ugođajem koji ne možete svaki dan doživeti.

Tajna uspeha ove ploče je u neočekivanom kontrapunktu između toplote i intimnosti sa jedne strane, te hladnoće i otuđenosti sa one druge. Intimnost je zasnovana na činjenici da je Luck and Strange porodična hronika, te je tako tekstove pisala Davidova supruga, spisateljica Polly Samson (čest autor stihova na njegovim izdanjima), ovde slikajući međusobni odnos i starenje oba partnera, uz zapažene gostujuće uloge njihove dece, posebno oličene u raspevanom vokalu Romany Gilmour. Otuđenost je utemeljena u zvuku koji su Pink Floyd stvorili – savršenom opisu ledene ravnodušnosti realnosti kojom smo svi okruženi, pa i ova familija. Na tom nesvakidašnjem sučeljavanju toplog i hladnog izgrađena je kula unutrašnje lepote ove ploče.

Pravo je čudo da nam sve to saopštava lik koji na dosadašnjim solo albumima nije pokazivao značajne ambicije da promeni svet oko sebe – svakako ne kao Roger Waters, bivši najbliži saradnik, sa kojim je trenutno u ogorčenom sukobu. David Gilmour se dugo zadovoljavao činjenicom da je jedan od najuticajnijih živih gitarista, i tek u XXI veku počeo je da pokazuje želju da pravi sadržajnije ploče (On an Island 2006. i Rattle That Lock 2015). Ipak, pomiren sam sa sobom, u 78. godini, Gilmour ovde sa lakoćom uspeva da bude baš ono što se dosad činilo da nije u stanju: nepretenciozan živi klasik, koji je konačno uskočio u ulogu koja mu je odavno pripadala – onu velikog umetnika što ume pažljivo da iskaže neke od naših najdubljih strahova i možda nam ponudi i neko zrno razumevanja.

Opet su tu duge numere što zvuče preteće čemerno i kao nagoveštaj da će nam se uskoro sve srušiti na glavu. Opet su tu one prepoznatljive deonice pune melodija, koje čine da svaki njegov solo deluje kao bluz simfonija. Koliko god to trivijalno zvučalo, Gilmour i dalje uspeva da stvori osećaj kako gitara plače za nama.

Ovo je posebno tačno za naslovnu Luck and Strange, u kojoj je zabeležen poslednji snimak Richarda Wrighta za klavijaturama, još 2008. preminulog najbližeg prijatelja i saborca iz Pink Floyd. To je prva kompozicija od posebne važnosti na ovom albumu, jer je u njoj skrivena kvintesencija veze ove grupe sa bluz nasleđem, čega je David glavni protagonista, a što je dodatno pocrtano bonus snimkom četrnaestominutnog sešna sa koga ova stvar potiče. The Piper’s Call ima onu starinsku gitarsku veličanstvenost koju od Gilmoura i očekujemo (uz dirljivu posvetu Sydu Barrettu); A Single Spark preko žica dodaje nove elektronske i gudačke prelive gradeći svečanu atmosferu veličanja čovekove borbe za opstanak; odmah potom, minijatura Vita Brevis vrtoglavo brzo nas podseća kako sve što postoji ima i kraj.

U nastavku se susrećemo sa drugom pesmom od posebne važnosti, singlom Between Two Points, u kome zabrinuti mladi ženski glas Romany Gilmour sabira sve loše životne scenarije sa kojima se već sudarila, terajući je na povlačenje u sebe da bi izdržala pritisak agresivne bahatosti okoline. Taj trenutak njene samospoznaje čudesan je i predstavlja neku vrstu zaokruženja Davidove karijere, koji ovim činom ćerki ostavlja nasleđe usred jednog nemirnog sveta (u pitanju je, inače, obrada numere starog indie pop benda The Montgolfier Brothers). Utisak prenošenja poruke sa kolena na koleno kasnije je pojačan odličnom bonus folk pesmom Yes, I Have Ghosts, na kojoj ona dodatno briljira. Ostatak ploče ispunjava glas starca koji se još nada, kao na sumračnoj, pomalo kabaretskoj pesmi o večnom rastanku sa bračnom drugaricom Dark and Velvet Nights, ilustrujući tako našu tezu da najrelevantniju muziku 2024. prave uglavnom devojke i stariji muškarci – i jednima i drugima svet je još uvek nešto dužan. Do kraja Luck and Strange prelazi u umirujuću ljubavnu elegiju na Sings i Scattered, jer ovo je ipak mainstream rock proizvod, pravljen da ne vređa ničiji ukus.

Po svom epskom zamahu ravan svim onim dobrim trenucima iz Pink Floyd kanona, otkad je tokom sedamdesetih Gilmour počeo da ga odlučujuće boji svojom gitarom, Luck and Strange rekonstruiše tiho depresivni sentiment od kog su satkane čuvene kompozicije Breathe i Time sa remek-dela The Dark Side of the Moon, ovde rastegnut na nekoliko poglavlja. Kao i u slučaju te dve pesme – jasno je da je u pitanju uverljiva poema o prolaznosti i krhkosti egzistencije, kakva se jednom pravi. Kad nam David Gilmour, jedan od poslednjih aktivnih velikana zlatnog doba rok muzike, daje ovako otvoren uvid u svoje starenje, to neminovno zvuči kao potvrda nekih osnovnih ljudskih istina.

Njegov zaključak je svima razumljiv. Voleti i biti voljen za života, o tome se radi, i ni o čemu drugom.