Gledamo zatišje pred buru, studenti pobeđuju!

„Prijatelji su jedina prava lična karta koju čovek danas ima“.

Živa istina. Pa, još kada dođe od sjajnog pisca, muzičara i kolumniste Marka Šelića Marčela, sve dodatno dobija na težini.

Isti taj Marčelo u utorak 28. aprila, je u Dorćol Platzu predstavio „Intronaut“, završno poglavlje, ili „poslednju sezonu“ kako on to voli da kaže, svoje tetralogije „Malterego“ u izdanju Veselog četvrtka.

Prostor je bio dupke pun. Poštovaoci lika i dela ovog umetnika gurkali su se pre promocije kako bi pazarili njegove knjige, a kasnije je razgovor s njim vodila terapeutkinja dr Mia Popić.

I u ovom delu se stvarnost i fikcija susreću na terenu o kojem je i Fokner govorio kada je isticao da je „čovekov sukob sa samim sobom ono jedino vredno pisanja“.

Marčelo je na promociji govorio o snazi današnjeg studentskog pokreta u Srbiji, o preslišavanju svega što smo kao individue u ovom društvu učili ali i počeli da gubimo u svakodnevnom životu, o alteregu i superegu, ali i o introspekciji.

Marčelo je poslednje poglavlje tetralogije „Malterego“ i bukvalno posvetio studentima. Sam roman objavljen je, naime, uz čak deset različitih korica, a osim korice A, koju je radio Ivica Stevanović, za preostalih devet angažovani su studenti i postdiplomci Fakulteta primenjenih umetnosti.

„Želeo sam da i na ovaj način pružim podršku studentima, kao vodećoj snazi ovog društva. Mnogima od njih ovo je bio prvi honorar. Nadam se da je ovo pozitivni primer i za druge. Studenti pobeđuju!“, rekao je Marčelo za „Vreme“.

Osvrnuo se i na današnju političku situaciju u Srbiji, na pouke izbora u Mađarskoj, kao i o kulturi koja je marginalizovana, da ne kažemo pregažena do neprepoznatljivosti.

„Vreme“: Čini li ti se da je posle nekoliko velikih okupljanja prošle godine na kojima su studenti pokazali koliko su jaki, u 2026. godini nešto malo utihnulo na našim ulicama?

Marčelo: Ne delim utisak da je stvar utihnula. Samo je stvar u tome da je nakon jedne iznurujuće godine za sve narod shvatio da smo se prebrojali, da znamo da nas ima, da tu snagu treba čuvati za ono što tek dolazi. Ali to što se ne šeta svaki drugi dan u drugom gradu, to ne znači da se bilo ko od tih ljudi predomislio, povukao ili razočarao. Ovo je pravi primer čuvene fraze: „Zatišje pred buru“. Studenti pobeđuju!

Bili su izbori u Mađarskoj. Viktor Orban je doživeo bruku i debakl. Da li je po tebi sada trenutak da priželjkujemo izbore i u Srbiji ili da sačekamo kraj godine?

Mi smo imali dugu pauzu između petog i šestog albuma i onda su nas pitali ljudi može li se publika nadati novom materijalu? Kažem im da može naravno, ko sam ja da ih sprečim da se nadaju? Ali ako me pitaju hoće novi album uskoro, odgovor je bio: „Ne“. Tako isto i u ovom slučaju. Nadamo se da će se ova agonija završiti što pre, ali kad probam da zamislim vizuru našeg neprijatelja i okupatora kad pričamo o vanrednim parlamentarnim izborima, vidim da on ne mora da to uradi. Da ih raspiše. I prilično sam siguran da mu odgovara to rastezanje harmonike, mrcvarenje da se nerviramo i onda da se pusti buva kao sad. Zaista su naručene kutije i UV lampe. Kupovina izbornog alata, to je kupljeno, ali se ne zna kada će biti upotrebljeno. Što kaže Zdravko Ponoš, on pušta buvu da će biti u julu da bi doznao ko će biti na studentskoj listi.

Mađarska je dobila Petera Mađara. Ko naš lider koji bi mogao da učini nešto slično?

Kako ući u taj mindset okupatora? Teško je. Ništa što je naš kriterijum logike, ne pali. Ako hoćeš da uđeš u njihov mindset, moraš da razmišljaš šta je najjadnije i najbednije, šta je najviše nefer što mogu da urade. Tu si na boljem tragu predviđanja šta će da urade. Kad probamo da razmišljamo tako, onda je ovo čini se obično puštanje buve, mrcvarenje. Tamo se panično čitaju statistike. Nešto se tu vaga. Misle da protok vremena njima ide u prilog. Ali se stvar za njih samo pogoršava. Trenutak kada rektor Đokić izlazi na terasu, bio je veličanstven, filmičan momenat. Heroj iz nužde. Neko ko nije ni sanjao da će to preko noći postati.

Ne znam hoće li to biti on ili neko drugi. Ne bih imao ništa protiv da bude on. Malo me zabrinjava što mora da bude jedna ličnost, i Mađarska mi je to potvrdila. Naš narod voli jednu osobu kao predvodnika. Studenti su probali da nas nauče ideji „ne jedan čovek, nego ljudi“. Ali taj naš mentalitet ne može preko noći da se promeni. Mi volimo da bude taj jedan. Za mene to zvuči kao skidanje odgovornosti. Motiv da želiš jednog lidera znači da znaš ko je kriv ako nešto ne uspe. Tim je tu bitan. Ali ako mora da bude jedna osoba, ona će se desiti. Šira masa će prepoznati na vreme to lice. Žao mi je samo što je ovaj naš fitilj, i ovaj iznutra i onaj spolja, ovako dugo potrajao. Ali ovaj fitilj ne možeš da ubrzaš.

Imali smo mnogo uspona i padova. Krene vrhunac, pa posle katarze idemo dole.

To je mnogo gadna stvar. Supstanca zvana nada ima tu osobinu da se teško podiže s nule. I ako se desi da se podigne, pa potom padne, ona ne padne na nulu nego ode u minus. To nam se već dešavalo – iznurivanje živaca onog dela građana koji jasno prepoznaje matricu i vidi kuda ovo ide. Društveni proces ipak ima neki svoj tempo i ne možeš ga ubrzavati s time da je car go. Međutim, taj fitilj jeste sada pri kraju. Iz ovoga se oni ne mogu povaditi osim zavođenjem zvanične Belorusije sa tendencijom Severne Koreje kao krajnjem idealu.

Da li si za jednu listu ili nekoliko na budućim izborima?

Dobro pitanje. Mnogi se lome. Uvek imaš taj momenat da se neki recepti ne mogu preslikati, ali ono u Mađarskoj je jako dobar argument da akteri ozbiljno razmisle o jednoj listi. Neki su „za“ a neki „protiv“, meni je to u redu, to je definicija javne rasprave. Ako se neko nadao da ćemo proći bez toga, bio je previše optimističan. Volim svoj narod, ali ga i poznajem. To što se druga strana raduje čarkama, neka im.

Mnogi bendovi doživeli su u poslednjih godinu dana, pa i dve da im organizatori iznenada otkazuju nastupe. Izgovori su bili tragikomični. Kako si ti doživeo sve?

Ja sam veteran te prakse. To su meni počeli da rade i pre drugih. Biti naviknut na tu praksu nije lepo. Već znam za jadac. Ništa me ne iznenađuje, na sabotaže smo navikli. Više nema izgovora. Ranije je bilo zabavno – nema kabla, loši uslovi za svirku, loša prodaja karata, bla, bla, bla. Sad se prešlo na ono direktno „ne može, bre“. Stigli smo do otvorenosti. Ovo je iživljavanje i to se i ne krije više. Zamislite svet u kojem jedna svirka diže revoluciju. Jedna pozorišna predstava. Nije po sredi uklanjanje opasnih ljudi, već iživljavanje i kazna što nisi ćutao. Osveta.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!