Srbija Suburbia

Bilo је više od simbolike u trenutku kada su Pet Shop Boys, pod bljescima vatrometa na nebu iznad Petrovaradinske tvrđave, privodili kraju svoj impresivni šou uz euforične zvuke himne Go West. U isto vreme i uz tonove iste melodije, nad berlinskim stadionom Olimpija letele su konfete tokom zatvaranja finala fudbalskog Mundijala 2006. U ovako katarzičnom klimaksu festivala koje ne bi izrežirali ni Baz Luhrmann i Derek Jarman zajedno, nevidljiva nit sudbinske slučajnosti dodatno je pojačala osećaj i iluziju koju Exit Srbiji poklanja već šestu godinu: da je tako lako biti sasvim blizu normalnog života. Uz zvuke pesme Go West, Srbija je na tren bila svet, ponovo.

Realnost novosadskog festivala se do ove godine tradicionalno nalazila u limbu između projekcije kreirane izvanrednom PR mašinerijom i stvarnosti zvanoj Srbija. Projektovani, željeni imidž i sama njegova realizacija na Exitu 06 približili su se toliko jedno drugom da se sada može govoriti gotovo samo o nijansama i ličnom ukusu. Ranijih godina prisutni elementi improvizacije i „akcijašenja“ ove godine su ustupili mesto osetno profesionalnoj organizaciji. Sitni detalji su ti koji govore više od bilo kakvih hvalospeva – čista tvrđava, namirisani toaleti, upristojeno obezbeđenje sa porukom „Can I help you“ na majicama. Moj očajnički pokušaj da džangrizavo pronađem bilo kakav ozbiljan organizacioni propust ostao je bez rezultata. Ne želim da kažem da Exit postaje porodični festival, već nešto drugo: nije teško biti fin.

Davno ustanovljena programska koncepcija po principu „za nekoga sve, za svakog ponešto“ funkcionisala je bez uobičajenog trenja, iako je bez svake sumnje program ono gde festival treba tek da napreduje. Možda bi vašem izveštaču više prijao izbor u kome bi zombifikovani relikti treša osamdesetih (The Cult, Billy Idol) bili zaobiđeni prilikom selekcije izvođača, ali čini se da su baš neki od njih za mnoge od prisutnih predstavljali vrhunac festivala. Opet, bilo je i zvezda od kojih se očekivalo više energije (The Cardigans) ili više osećaja za situaciju premijernog nastupa kultne zvezde u zemlji Srbiji (Morrissey). Zato su škotski heroji hard popa Franz Ferdinand, jedni od favorita glavne scene, odsvirali egzemplarni festivalski koncert – oštro, energično i zaokruženo.

Po scenariju već viđenom sa prethodnih festivala, neki od pravih heroja ovogodišnjeg Exita bili su različiti izvođači iz drugog plana: Scissor Sisters, Kiril Džajkovski, Kal, Dizzy Rascal, Darkwood Dub, James Holden, Cassy, Rambo Amadeus, Gebr. Teichmann, Šaban Bajramović, Technasia, James Zabiela, Shukar Collective, Andy C, Cuban Brothers, Shantel… U pokušaju da se premoste ograničenja koja nameće topologija Petrovaradinske tvrđave, od kojih je najvažnije limitirani kapacitet glavne scene, festival je ove godine pridodao niz novih bina koje su mu donele poseban sjaj. To se pre svega odnosi na World Music scenu koja bi u godinama koje dolaze tek trebalo da donese nova uzbuđenja.

U šestoj godini svog postojanja festival je uspeo da savlada niz vrlo ozbiljnih prepreka. Nulta tačka zaustavljene srpske tranzicije i njene posledice na džepove mladih učinila je odluku da se uspostavi neophodna ekonomska cena karata za festival izuzetno riskantnim poslovnim potezom. Neobična, iznenadna zainteresovanost lokalne radikalske uprave za civilizacijsku tekovinu zvanu pop kultura, proizvela je to da se u opasnoj vremenskoj blizini Exitu u Novom Sadu nađu koncerti Erosa Ramazzotija i Stinga. Ne svakako direktna konkurencija festivalu, ali u aktuelnoj besparici nesumnjivi prvi izbor onih koji Exit posećuju samo kao mesto na kome treba biti viđen.

Možemo samo da pretpostavljamo šta bi se desilo da su Rolling Stonesi ostali pri prvobitnom planu da 7. jula budu u Beogradu. Zbog svega toga Exit je ove godine imao za nijansu manje posetilaca nego prethodne. Taj neočekivani višak komfora i manjak zalutalih na tvrđavu nikome od prisutnih nije smetao, naprotiv.

Impresivan utisak ostavila je čvrstina kojom je organizator istrajao na svom brend identitetu pod naletom korporativnih sponzora. Exit danas je u ovoj zemlji značajnija robna marka od bilo kog proizvođača piva, kokica ili zašećerene vodice i dobro je da se to još jednom ponovi. Popkulturnom Srbijom već duže vreme kruži bauk teškog sponzorskog primitivizma koji jašući na raspadnutoj ekonomiji ove države u svoje korporativne boje pokušava da ofarba sve što je moguće. Zato je bilo dobro videti glavnu scenu Exita uokvirenu samo njihovom, crvenom bojom i logoom festivala. Poruka je bila jasna: „Nije na prodaju“.

U skladu sa opštim redefinisanjem standarda, i sa željom da se izbegnu nepotrebne konfliktne situacije na političkom nivou, aktivistički momenti festivala bili su jasno fokusirani na teme od značaja za mlade. Uslovi studiranja, vizni režim i politika zapošljavanja bili su u fokusu kampanjskog dela Exita. Bilo bi dobro da i ubuduće tako ostane, makar se sledeće godine godišnjica Srebrenice poklapa sa Exitom 07.

Lingua franca Exita 06 bio je engleski. Ovogodišnja pauza u organizaciji Glastonbury festivala i dobar PR koji Exit tradicionalno ima na Ostrvu, učinio je da Novi Sad poseti nekoliko hiljada Britanaca, koje nije bilo teško prepoznati. Oni su bili više nego zahvalni gosti: niko drugi neće tako umeti da ceni ovdašnje cene piva. Tuborgov 5-pack, pakovanje od pet velikih čaša piva, bio je jasan znak raspoznavanja; za njegovu novosadsku cenu bi u londonskom pabu mogli da dobiju jedan pint. Eventualno.

Ne samo zbog katarzičnog Go West finala, nastup Pet Shop Boysa odlazi u istoriju kao možda nešto najbolje što je festival ikada ponudio. Promovišući novu ploču Fundamental, njihov povratak na dane albuma Very i Behaviour, imali smo sreću da naletimo na ove pop ikonoklaste u retko dobrom scenskom raspoloženju, koje je razvejalo verovanje da je reč o hladnim, dosadnim i proračunatim performerima. Njihova nadahnutost za ishod je imala nastup koji je bio savršena glorifikacija života u svojoj punoći, osećaj koji nam ponekad tako mnogo nedostaje, ovde i sada.

Na bini, briljantno uokvirenoj scenografijom proslavljenog pozorišnog dizajnera Esa Devlina, tekao je šou u kome su se preklapali Kraftwerk i Broadway, tehno pop i Las Vegas, New Order i Lisa Minelli, sve to zaliveno ušećerenim melodramatičnim sirupom dostojnim Douglasa Sirka. Devlinove velike bele kocke kretale su se po pozornici, transformišući se u video-ekrane, plesne postamente ili scenografske kulise. U njima su plesali dvojnici Neila Tennanta i Chrisa Lowea, namerno nesavršeni i nespretni, tako da barijera između publike i zvezda bude još manja. A kada su se na ekranima iza njih tokom izvođenja Dreaming Of the Queen pojavili snimci sa sahrane princeze Dajane, osećanja su postala dramatično ozbiljna. Od novih pesama – Psyhological, The Sodom & Gomorrah Show, I’m With Stupid i Integral – preko klasika West End Girls, Suburbia, Rent, Shopping, It’s a Sin i Always on My Mind – u dobro uklopljenom pakovanju starog i novog, sve je klizalo prema neumitnom finalu u koje su stale dve reči: Go West.

Bizarna himna koju je u međuvremenu prisvojio svako ko je stigao – fudbalski navijači koji sanjaju o tituli prvaka sveta, gej populacija u nostalgičnom sećanju na vremena pre side, bivši Istočnoevropljani u potrazi za bananama – za Exit 06 je bila kulminacija sna na kome je festival i izgrađen, sna o Srbiji kao boljoj zemlji za njenu decu. Suze devojke koja je sve to gledala u mojoj blizini govorile su više od bilo kakvih reči i zaključaka o uspehu ovogodišnjeg festivala. Četiri dana Exita 06 još jednom su bili dani normalnog života – radosti, emocija i euforije.

Svega onoga što nam ova zemlja prokleto duguje.