Spomenik za poneti

Prošlog utorka u Prištini, u Centru za savremenu umetnost Stacion, otvorena je izložba „Politika sećanja“ Milice Tomić, umetnice iz Beograda. Da u ovoj informaciji umesto „Priština“, piše, recimo, „Njujork“, ona bi bila manje neuobičajena. Ali, ni prištinski Stacion, ni Milica Tomić nemaju nikakve veze s razlozima za takvu percepciju navedene vesti.

Milica Tomić kaže za „Vreme“ da je prištinska izlozba „Politika sećanja“ rezultat duže saradnje sa kosovskom umetničkom scenom. Pre dve godine je već jednom izlagala u Prištini, ali ne u Centru za savremenu umetnost Stacion. Centar su, objašnjava, osnovali umetnik Albert Heta i arhitekta Vala Osmani: „U njemu ovo dvoje autora u okviru postojećeg sistema umetnosti Kosova proizvode jedan suveren i autonoman prostor. Kako? Oni aktivno učestvuju u gradnji sistema umetnosti Kosova, ali istovremeno reflektuju probleme sa kojima se suočavaju u svojoj loklalnoj sredini. Međutim, njihova uloga nije da krpe pukotine i rascepe ovog sistema umetnosti, već da problematizuju postojeći diskurs i otvaraju prostor za diskusiju.“ Inače, kosovska scena savremene umetnosti od 2000. godine, kako kaže Milica Tomić, „ima izuzetnu i veoma intenzivnu produkciju, zahvaljujući velikom broju umetnika, među kojima su Sisli Džafa, Jakup Feri, Albet Heta, Sokol Bećiri, Erzen Škololi, Alban Muja, te je postala vidljiva i prisutna i na internacionalnoj sceni. Škljzen Malići umnogome je zaslužan za postojanje ove scene.“

RAZGOVOR JE SPOMENIK: „Poltika sećanja“ naziv je istoimenog zajedničkog rada Grupe Spomenik, čiji su članovi Branimir Stojanović, Nebojša Milikić i Milica Tomić. Milica Tomić objašnjava da je ovde reč o delu velikog projekta na kome Grupa Spomenik radi od 2002. godine. „‘Politika sećanja’ je započeta kao niz diskusija povodom konkursa koji je raspisala Skupština grada Beograda za spomenik Žrtvama i braniocima otadžbine 1990–1999. u Beogradu. Naša teza je da ovakav spomenik može da postoji jedino u obliku javne diskusije, a nikako u skulptorskim i arhitektonsko-urbanističkim rešenjima, odnosno da razgovor o ratovima i politici devedestih jeste – spomenik. Na izložbi u Stacionu ovaj rad je izložen u obliku participativnog spomenika–publikacije. Kako to izgleda? Hiljadu dvesta publikacija je doneto direktno iz štamparije, postavljene su u galeriji, i publika može da ih uzme. Ovaj participativni objekat nazvali smo Spomenik za poneti. Dakle, deo ove instalacije, deo razgovora o razlozima, ishodu i (ne)mogućnosti gradnje jednog ovakvog spomenika, ostaje u rukama posetioca izložbe, dok instalacija nestaje. ‘Politika sećanja’ je sintagma koju Branimir Stojanović objašnjava tezom po kojoj nije moguće imati sećanje ako ne postoji aktuelni emancipatorski politički subjekt koji jedini može da se seća. Dakle, ovakvo sećanje nije dostupno ni privatnom ni istorijskom sećanju. Odnosno, kako Branimir kaže: ‘Gde nema emancipatorske politike, nema ni sećanja’ Mi smo do sada proizveli dve publikacije u okviru ovog projekta. Prva je međusobni razgovor članova Grupe Spomenik u kome analiziramo vlastiti angažman unutar građanske inicijative koju smo otpočeli sa grupom umetnika, teoretičara, arhitekata i pisaca tokom 2002/2003. godine u Beogradu. Prevedena je na češki i engleski, izložena je na Praškom bijenalu, a za izložbu u Stacionu u Prištini prevedena je na albanski. U drugoj publikaciji ‘Politike sećanja’ Grupa Spomenik razgovara o razlozima i ishodu ove inicijative sa predstavnicima udruženja Ratnih vojnih invalida i Porodica nastradalih i unesrećenih, inicijatorima gradnje spomen-obeležja. Pojaviće se krajem septembra na izložbi u ‘Memorijalu Nadežde Petrović’ u Čačku na internacionalnoj izložbi ‘Transformacije sećanja, politike slike’.

Ovaj rad dobiće nov oblik na javnim diskusijama i prezentacijama u Centru za kulturnu dekontaminaciju Beogradu 4. i 5. oktobra gde učestvuju teoretičari i umetnici Raško Močnik, Albert Heta, Nebojša Jovanović, Grupa Spomenik, Suzana Milevska, Nino Raspudić, Damir Nikšić i drugi. Ove diskusije će se snimati, i editovan video-materijal biće povod za dalje diskusije širom bivše Jugoslavije. Dakle, Grupa Spomenik ovakvim načinom rada stvara autonoman prostor za javnu diskusiju u polju umetnosti o odnosu državne ideologije i javnog sećanja o ratovima i politici devedesetih.“

Osim ovog, u Prištini je izložen još jedan rad – „Kontejner“, dokumentacija rekonstrukcije zločina u Avganistanu 2001. godine koji su američke invazione trupe izvele nad talibanskim ratnim zarobljenicima. Do sada je izvedena dva puta u Beogradu, zatim u Sidneju na Sidnejskom bijenalu, i trenutno se priprema u Londonu. Spojivši ih, kustos izložbe Albert Heta pokazao je unutrašnje veze globalnog i lokalnog nasilja.

Otvaranje izložbe Milica Tomić opisuje kao vrlo uzbudljivo. „Dan je bio hladan i kiša je pljuštala celo posle podne. Priština je tih dana često bila bez struje, te je ceo grad bučao od generatora. Naš se generator pred samo otvaranje pokvario, izgledalo je kao da smo sami na svetu, u potpunom mraku, ali, galerija je počela da se puni, Albert i Vala su nabavili nov generator, i izložba je – otvorena. Prostor je bio pun prijatelja, Škeljzen Malići, Isuf Beriša, umetnika, mnogo mladih posetilaca koje nisam poznavala, pisaca i gostiju iz Engleske, Nemačke i Sarajeva. Istog dana pre podne, napolju je održana konferencija za novinare, dok je još bilo sunca, u dvorištu Staciona koji je smešten u kompleksu Etnološkog muzeja. Bilo je mnogo novinara, televizija…“ Svoje prisustvo u Prištini Milica Tomić vidi pre svega „kao prisustvo u Stacionu, u galeriji koja prihvata izazov politike u umetnosti i stvara mogućnost zajedničkog prostora u polju umetnosti i reflektovanja situacije u kojoj živimo, ne bežeći od činjenice da je naš život bio i jeste vezan za rat, za nasilje, i da svi mi još živimo tu traumu. Ova izložba je napravila prostor u kome je moguće suočiti se sa traumom koja razara samorazumljivost svakodnevnog života. I zato ova izložba nije pitanje saradnje Beograda sa Prištinom, neka vrsta pokušaja da umetnost premosti, zaceli ono što državne i partijske politike nisu u stanju, već je stvaranje prostora u kome se postavljaju pitanja koja niko ne voli da čuje, ni da ih se seća, a ostaju nesvarena…“