U Smederevu, u palati pod otvorenim nebom, koju je u XV veku sazidao despot Đurađ Branković, prošle nedelje je završen međunarodni festival Tvrđava teatar. Njegov ovogodišnji takmičarski program (osam predstava od kojih su dve produkcija, odnosno koprodukcija festivala), svakodnevni prateći programi sa atraktivnim uličnim događanjima, tribina o društvenoj odgovornosti umetnika, i njegovih 25.000 gledalaca, dozvoljavaju ocenu da je za znači samo tri godine Smederevski festival postao i važan i veliki. Bio je to povod razgovoru sa Branislavom Liješević, umetničkom direktorkom i selektorkom Tvrđava teatra.
Branislava Liješević je dvanaest godina bila direktorka i selektorka dramskog programa festivala Grad Teatar u Budvi, a još pet njegova selektorka i pomoćnica direktora. Tada je ocenjivano da je njen rad znatno uticao i doprineo da Grad Teatar postane jedan od najrenomiranijih festivala na Mediteranu. Zatim je otišla u penziju i u Smederevo prenela iskustvo prethodnog posla.
„VREME„: Kako ocenjujete ovogodišnji festival Tvrđava teatar? Čime ste zadovoljni, a čime ne?
BRANISLAVA LIJEŠEVIĆ: Sagledavajući sva tri festivala, smatram da je prvi svojom koncepcijom bio pravo osveženje na kulturnom prostoru Srbije. Bio je to festival na otvorenom sa paralelnom dimenzijom ambijentalnog teatra koja se odvijala na ulicama i trgu, te u prostoru velikog grada Smederevske tvrđave. Drugi je tu koncepciju potvrdio, a treći pomerio u pravcu u kom želimo da se kreće festival ubuduće. Smatram da je i ovogodišnji Tvrđava teatar uspeo u meri u kojoj smo očekivali. Ovogodišnji program ima novinu u odnosu na prethodne jer je ostvarena koprodukcija sa teatrom „Letači“ iz Strazbura i produkcija, predstave Ja sam vetar, po drami norveškog pisca Juna Fosea. Pošto su selekcija i produkcija stvar ličnog odabira selektora, ja sam veoma zadovoljna kako je publika kojoj je namenjen moj izbor sve primila. Prisustvo tolikog broja ljudi na svakoj predstavi, pažnja sa kojom se pratilo njihovo izvođenje, učešće publike na okruglom stolu svake večeri, njihovo duboko razumevanje onog što su videli, daje mi sve argumente da zaključim da je festival postigao onaj cilj kome smo težili. Ja sam u ovom trenutku potpuno zadovoljna, napominjući da sve uvek može biti bolje. Činjenica da ima prostora da rastemo iz godine u godinu znak je da smo počeli dobro i da se razvijamo normalno.
Tokom ovogodišnjeg festivala čula se primedba da Tvrđava teatar propušta priliku da postane festival ambijentalnog teatra, kad mu već Đurđeva građevina to nudi, i da se zadovoljava samo statusom festivala otvorenog teatra. Da li je to tačno?
Rano je za takve kvalifikacije. Festival se razvija iz godine u godinu. Kad smo počinjali, nakon udara svetske ekonomske krize bili smo u dilemi da li uopšte da krenemo. Smatram da smo doneli dobru i hrabru odluku kad smo se usudili da u velikoj finansijskoj neizvesnosti počnemo festival. Počeli smo ga kao kombinaciju ambijentalnog programa i programa na otvorenoj sceni. Uglavnom tako funkcionišu svi takvi festivali u svetu. Svaki od njih ima stalnu scenu na otvorenom na kojoj se odvija gro programa i mnogo manji broj predstava rađenih u ambijentu. Po nekoj strogoj definiciji ambijentalnosti ni Budva, ni Dubrovnik, ni Brioni, Split, Ohrid više nisu ambijentalni festivali. Da ne govorim o festivalima koji se odvijaju u nekom antičkom amfiteatru, ili onima koji se odvijaju u poznatim evropskim gradovima. Imam veliko iskustvo u produkciji pravih ambijentalnih predstava. U Grad teatru smo radili Šekspirovu Buru na Miločerskoj plaži, Ivanova na privatnom imanju na Čelobrdu 200 metara iznad Miločera, San letnje noći na dva prostora u gradu, Zločin na kozjem ostrvu na ostrvu Sveti Nikola, Leonsa i Lenu na Kraljičinoj plaži, i još mnoge predstave. Tačno sam znala gde treba da se igra koji naslov i sa rediteljima obilazila mesta u zaleđu ili na obali gde mogu da se stvore uslovi za odvijanje predstave. Međutim, ne može cela produkcija da se izvede u ambijentu – uobičajeno je da se i na takvim festivalima prikazuju predstave koje dolaze iz klasične scene kutije ili italijanske scene. Imamo primer da je ovog leta na Brionima, na otvorenoj sceni, izvedena predstava Trst Ateljea 212, kao i druge gostujuće predstave, što ne umanjuje ambijentalnost tog festivala. Ne može se proizvesti i pozvati toliko ambijentalnih predstava da se ceo program sastoji samo od njih. Jedini ko je u tome uspeo u potpunosti je Ljubiša Ristić sa svojim Ju-festom. Đurđev grad može da bude scena Šekspirovim tragedijama, dramama Korneja, Rasina, nekim antičkim dramama. To znači da nema postavljanja novog teksta, drama koje su nastale u ovom veku. Jedan Jun Fose sa svojom filozofskom dramom ne bi se mogao igrati, sem u Dunavu, što bi bilo neizvesno i rizično, ili u kanalu oko tog grada koji opet nikako ne može „igrati“ okean. Scena na otvorenom sa vodom u kojoj su igrali glumci bila je metafora velike vode, okeana i dala uzbudljiv doživljaj borbe sa elementima prirode i suicidnim mislima jednog od dva junaka ove drame.
Da li naš teatar ima iskustva sa ambijentalnim prostorom? Da li ambijentalni teatar podrazumeva spektakl, a spektakl više novca nego za predstave namenjene pozornici?
Teško je, ali ostvarivo igranje u ambijentu koji traži određena drama. Takvi zahvati poskupljuju produkciju. Potrebno je, na primer, od prirodnog prostora napraviti uslove za izvođenje predstave; postaviti rampu sa reflektorima, napraviti garderobe, šminkernice, gledalište, koje mora biti mobilno da bi se moglo prenositi iz prostora u prostor. Ne podrazumeva se uvek spektakl sem kad je u pitanju neko Šekspirovo delo ili junačka drama koja zahteva konjanike, bitku, veliki broj izvođača na sceni. U ambijentu se može izvoditi i Čekajući Godoa, kao što smo u moru na Mogrenu izvodili tu dramu u režiji Bore Draškovića i teatra Promena iz Novog Sada. Pozorišta imaju sve uslove za svoj način stvaranja predstava, svoje radionice za izradu rekvizita, kostima. Za takve usluge ambijentalni teatar mora tražiti usluge pozorišnih kuća. I to svakako utiče na cenu produkcije pa bila ona spektakl ili manja pozorišna forma.
Kad je osnovan, za Tvrđava teatar se govorilo da je kopija Budvanskog festivala koji ste vodili, da je pokušaj da i Srbija ima ono što ima Crna Gora. Da li je to tačno?
Grad teatar sam napustila posle petnaestog festivala, koji je bio jedan od najboljih u petnaestogodišnjem trajanju. Napustila sam ga upravo zato što je bio na vrhuncu i što su se slutile promene koje nisu išle naruku ovom kulturnom proizvodu Budve i Crne Gore. Da je sreće da Tvrđava teatar može dorasti do visina koje je svojom produkcijom i programom osvojio Grad teatar, ja bih bila ponosna.
Pre svega, Grad teatar je multimedijalni festival, koji osim dramskog, ima vrlo jake programske blokove. Muzički deo programa je mnogih godina bio festival u festivalu sa tematskim programima utvrđivanim za svaku godinu. Pored najvećih imena svetske muzičke scene nastupali su i Krojcer kvartet iz Londona, Lenjingradski solisti i mnogi koji ovih godina nastupaju na Dubrovačkim ljetnim igrama. Likovni blok je pored klasičnih izložbi velikih slikara imao uspešne izlete u konceptualnu umetnost pa su nastupali svetski konceptualci i performeri poput Olega Kulika, ekscentričnog ruskog umetnika, Ilije Šoškića, Jusufa Hadžifejzovića, selekcija Marine Abramović. Trg pjesnika je takođe bio moćan književni festival. Imao je ustanovljenu nagradu, koju su pored naših najvećih pisaca dobili Ronald Harvud, Đerđ Konrad, Jurij Poljakov… I, ne zaboravimo: Grad teatar je trajao pedeset dva dana.
Tvrđava teatar je drugačije koncipiran kao što se može videti, i nije kopija nijednog drugog festivala. Ima svoje posebnosti, svoje tišine u kojima se svaka izgovorena reč čuje. To je prednost koju danas nemaju ni Budva ni Dubrovnik.
Festival je koproducent, odnosno producent dve predstave ovogodišnjeg programa: Visećih snova na Balkanu – kao Ikar sa grupom Flaying People iz Strazbura, i Ja sam vetar Juna Fosea, u režiji Stevana Bodrože. Da li to govori o vašoj finansijskoj sposobnosti da proizvodite predstave?
Naše finansije su skromne. Upravo smo se zbog toga odlučili da radimo duodramu, predstavu igraju Milutin Milošević i Bojan Žirović, a ne spektakl. Morali smo da napravimo neki pomak na trećem festivalu pa smo se odlučili za ovaj komad sa dva lica. Broj saradnika je sveden, svi drugi troškovi smanjeni na minimum. Mislim da je sve to dovelo do predstave koja suštinski kao i verbalno pripada minimalizmu kao trendu dvadeset prvog veka. Junaci naše predstave više psihičkim sredstvima nego rečima igraju stanje između života i smrti, borbe i pasivnosti, prijateljstva i napuštanja.
Kakvi su planovi sa predstavom Ja sam vetar iz festivalske produkcije? Da li će postati deo repertoara nekog pozorišta?
Ova predstava ima svoju publiku. Za dva dana je hiljadu dvesta ljudi videlo našu produkciju. Mnogi mladi su prepoznali probleme koje ona potencira. Bilo bi neracionalno da se do sledećeg festivala ne igra. Najbolje bi bilo da igra na nekim sličnim manifestacijama. Ako bi, recimo, gostovala u Budvi, mogla bi da se igra na nekoj plaži u uslovima zadatog ambijenta. Može da bude i na repertoaru nekog pozorišta, što ćemo pokušati da ostvarimo.
Vi ste i selektorka i umetnička direktorka festivala. Kako odvajate te funkcije?
Mislim da je najbolje kad se ove dve funkcije spoje. Umetnički direktor sagledava ceo festival sa svim njegovim uslovnostima, dok selektor vrši izbor predstava. Jedno i drugo se dotiču i prožimaju pa je isključeno neslaganje ako je u pitanju jedna osoba, dok u suprotnom može doći do razilaženja u mnogim stvarima, vrednosnom sudu, estetici i drugim elementima koncipiranja programa.
Da li prilikom biranja predstava sarađujete sa festivalom Bitef? Da li vodite računa da i vi i oni ne izaberete istu predstavu?
Mi smo, može se reći, sledbenici Bitefa, koji je ovakav koncept imao u prethodnim decenijama. Bitef se u jednom periodu delimično odvijao u ambijentu grada, na Ratnom ostrvu, Adi Ciganliji i drugim prostorima. I oni kao i mi zavise od vremenskih prilika, a njihov termin je bliži jeseni. Znam da, recimo, zbog kiše nije na Bitefu izvedena predstava Grad teatra Antigona u Njujorku, u režiji Bore Draškovića, koja je trebalo da se igra na Kalemegdanu. Možda je to razlog što se predstave Bitefa sada najčešće odvijaju u zatvorenom prostoru, mada ne uvek u isključivo pozorišnom. Nama sada vrlo imponuje kad nas porede sa Bitefom, ali ćemo biti srećni ako se u takvom pravcu bude razvijao naš festival. Na Bitefu su se edukovale generacije naših mladih reditelja; njegov značaj je neizmeran za našu pozorišnu realnost.
Da li se u kulturi Smedereva oseća uticaj festivala?
Smederevo je grad koji je deset dana živeo sa svojim festivalom, ali je to grad sa već postojećim kulturnim navikama ili bolje reći potrebom za kulturom. Pre ovog festivala grad je imao omladinski teatar Patos, festival Patosofiranje, „Nušićeve dane“. U nedostatku profesionalnog pozorišta mladi u Smederevu stvaraju predstave, projekte koji uključuju u rad mlade predstavnike romske populacije. Jedna takva predstava u režiji Salvatora Tramaćera, rađena u koprodukciji sa teatrom „Korea“ iz italijanskog grada Leće, imala je veliki uspeh u Italiji, gde je prikazana više od deset puta i gde je nagrađena najvećom nagradom za inkluziju. Bila je i u zvaničnom programu ovogodišnjeg smederevskog festivala i dobila specijalnu nagradu. Uticaj festivala ne može biti sporan ako se uzme u obzir fenomen zvani publika. Ako je deset večeri glavni i prateće programe festivala pratilo oko 25.000 ljudi, onda je njegov uticaj nesumnjiv. Pažnja sa kojom se prati program, razumevanje i za predstave koje iskaču iz šablona tradicionalnog teatra, govori da se stvara jedna probirljiva i inteligentna publika koja je spremna da sledi svaku dobru ideju i ostvari pomake i na ličnom planu.
Da li se razmišlja o saradnji festivala sličnih Smederevskom, recimo o saradnji sa Budvanskim i Dubrovačkim festivalom?
Već sam najavila mogućnost takve saradnje. Ne znam u ovom trenutku sa kim ćemo je i ostvariti, ali moguće da će to biti i sa novim letnjim festivalom koji će nastati na Kalemegdanskoj tvrđavi.
