Slikar Ljuba Popović rođen je u Tuzli, 1934. godine. U Parizu je od 1963. „Ostrašćeni asketa“, koji pokazuje da u njegovoj ruci i dalje ima stvaralačkog žara. Proteklih dana, prvo u Beogradu, pa u Valjevu, promovisana je deseta monografija o njegovom slikarstvu, koja, kao i većina prethodnih, nosi naslov Ljuba. U monografiji su tekstovi Milana Komnenića, Srete Bošnjaka, Dejana Đorića i An Tronš. Srećnim povodom, u Modernoj galeriji Valjevo otvorena je Ljubina izložba „Tajna na punoj svetlosti“, koju čini samo istoimena Ljubina slika velikog formata.
SLIKA OPUS: Govoreći za „Vreme“, spremno, kao i uvek, Ljuba o izloženoj slici kaže da je ona jedna od ključnih slika velikog formata u njegovom životu, a nema ih mnogo. Pominje i Mlečni put, triptih Zlatna grana, koji je u Interkontinentalu… Slika je nastala pre nekoliko godina, i brzo je izašla iz ateljea, ona je neka prekretnica koja se pojavila na akumulaciji raznih predmetâ i akta, koji se ponovo vratio na njegove slike.
Na ovom velikom formatu vratila mu se figura sa objektima, slika je imala zavidan uspeh u Francuskoj, u časopisima su objavljene njene reprodukcije. Mladi francuski filozof Alen Vijo tim povodom objavio je i intervju sa Ljubom. U tom intervjuu su pokušali da odgonetnu tajnu slike, i tajnu njenih delova. Centralna figura ima krik u sebi, krik postojanja, kritika se potrudila da to dešifruje. U prvoj varijanti slike su bile dve figure, od druge je ostala samo noga, znak da je tu bio još neko…
Jednu sliku je izložio zato što ona predstavlja takoreći ceo njegov opus, kad to kaže, misli na ženski akt koji urla u sredini, bezbroj detalja koji ga prate… Jer, kad se izloži više slika, ne može sve da se vidi, ovde je sve na 2,2 x 2 metra, gledalac može da vidi kompletnu priču… Teško je objasniti svetlost na njegovim slikama, ona nastaje tamo gde su zgusnuti predmeti, ta zgusnutost opterećuje sliku, i onda između tih predmeta provuče neku žutu, drugu svetlu boju, koja to razbije. Svetlost je kod njega više likovna, a manje ilustrativna, ona razbija i osvetljava… Jer slikarstvo nije prikazivanje, više je simfonijska modulacija vizuelnih utisaka… Gledaocu je teško da to na taj način obuhvati, a najjednostavnije rečeno, slikarstvo je muzika za oči. Muzika se ne da prepričati, upio si je ili nisi, tu reči ne pomažu. Isto je sa slikom, ušao si u nju ili nisi, ako hoćeš da je prepričaš, to postaje banalno. Jer slika je iznad reči, ne treba ti prevodilac, sa njom se susrećeš očima… Danas su ljudi malo obavešteni, malo se govori o tome i na akademijama, muzikalnost slike je vrlo važna. Kandinski ili Rembrant su kao muzička dela. Današnje vreme je nametnulo brzinu, a slika traži da se gleda, kao što muzika traži da se sluša.
Zna da kaže ljudima, koji mu dođu u atelje, da zamisle da su u biblioteci. Tu je više knjiga, Sagan, Igo, Prust… To što ih letimično zapaze, ne znači da su ih pročitali. Slika je kao i knjiga, mora da se pročita. Kod njega u ateljeu bude i po deset slika, ako je jednu radio šest meseci, ne može neko da je shvati jednim pogledom. Danas na sajmovima izlaže po 300 galerija, ljudi tu šetaju, ali kako da dožive sliku ako prozuje pored nje? Teško. Malo je ljudi koji su obavešteni i koji znaju da posmatraju sliku. Postoji zajednički imenitelj između dobre literature i dobrog slikarstva, a to je muzikalnost. Međutim, ljudi od slike traže priču, a slike ne treba da pričaju priče, tipičan slikar priče je Milić od Mačve, on je tom pričom ubio svoj talenat. Slikar mora da ima i duhovni život, široku kulturu, ako to nema, može da pravi brda i doline, nema od toga ništa, dok ovaj prvi može da slika i tačkicama…
Još na Akademiji Milo Milunović mu je rekao da će biti slikar sve dok bude infantilnosti u njemu. Kao mali je voleo da crta i čita avanturističke romane. Život mu je i u beogradskom ateljeu, koji je zvao „Zečinjak“, prolazio u tim stvarima. Milo je osetio tu infantilnost, neposrednost i žar u njemu. I danas za sebe ne kaže da je umetnik, više voli da bude majstor. Jer onog trenutka kad umisliš da si umetnik, tad si gotov, ako kao umetnik uzmeš četkicu, to je kraj, definitivno sranje. Slikarstvo je i opsesija, jedna mutna priča koja čoveka dovodi u stanje da zaboravi svoje postojanje…
JAHAČI APOKALIPSE: Za kratkog boravka u Srbiji video i ministra Tasovca. Pitamo, kako je uspeo, kad ministra nigde nema? Tasovac je hteo da se vide, imali dva-tri sata razgovora, stekao utisak da je obrazovan čovek, ali to nije dovoljno, kao što za šefa države nije dovoljno da bude dobar političar. Regan nije mnogo znao, ali je znao da odabere saradnike. Čini se da Tasovcu ne valja ekipa. Kod nas postoji raskorak između kulture i politike, provalija između kulture i politike, između života i politike, to je naša nesreća. Tasovac od njega nije mogao da ima koristi, jer on nije čovek institucija, niti bi pristao da bude. Nije njegov posao da bilo koga, za bilo šta, predlaže, a nema ni ambiciju da u svom esnafu bira ko je bolji, a ko gori…
Ima da kaže i o Oktobarskom salonu, koji bi trebalo napravi neki presek u slikarstvu, pokaže šta imamo. Hiljadu puta je govorio, ako hoćeš da uništiš narod, uništi mu kulturu. Imamo talente, imamo podlogu, slikarsku tradiciju, a povodimo se za drugima… Ono što ga je iziritiralo – nije da potcenjuje neku Marinu Abramović ili tome slično – jeste što na našem tlu treba da gajimo ono što vredi, a ne ono što dolazi iz inostranstva, da se ovde prodaje priča koja nije naša… Za 50 godina u Parizu je video 30 Marina, koje seku vene, kožu, izlažu svoj prljav veš po galerijama, samo što je kod ljudi pamćenje kratko, to je sve uvezeno. Taj tzv. performans nije rođen na našoj teritoriji, na našoj teritoriji je rođena, recimo, Medijala, koja je jedinstvena u svetu. Ali, tako je to, što je tvoje potcenjuješ, ono što je došlo iz pm je nešto…
Ljuba prati dešavanja u zemlji, redovno dobija većinu nedeljnika, „Vreme“ mu je na listi literature. Svojevremeno je rekao da je nova vlast smenila ambasadora u Francuskoj Dušana Batakovića, koji je uz Ivu Vejvodu bio naš najbolji ambasador. Bio je ogorčen što njih u Francuskoj niko nije konsultovao oko toga. Hrvati drže ambasadora i tri mandata, a naši ne mogu ni jedan. Dužnost mu je bila da to kaže, retko ko je radio kao Bataković. I nekom prilikom, gospodar Vučić, kako ga, čuje, zovu u Srbiji, replicirao je da tamo Neki u Parizu… Pa nisu oni tamo Neki! Kad je Vučić bio ko zna gde, oni su širili slavu Jugoslavije i Srbije. On lično je 51 godinu tamo, kad ga pitaju ko je, odgovara, Jugosloven, srpskog porekla, da pripada srpskom plemenu…
Ima šta da kaže i o svemu i o najboljem što nam se događa „prvi put u istoriji“. Vučić je za njega virtuelan tip, koliko vidi, priča priče koje nemaju veze sa stvarnošću. Priča o milionima, avionima, ali, da bi se vodila država, to je komplikovana stvar, pogotovu što su Srbi individualci, čivtaju se. Ne veruje mnogo u sve to, pogotovu što u toj vladi ne vidi prosvećenog čoveka… Nema tu plana, prave vizije, sve je osuđeno na pojedince, takoreći jahače apokalipse. Jednostavno, nigde projekta, taj Kulturni centar u Parizu je ništa, novi ambasador u Parizu nema pojma ni o čemu, oni su doveli neke ljude, po nekim sumnjivim linijama…
Za kraj, evo i prvog lica: „Nikad nismo imali primitivniju vlast. Mislilo se da se sa prethodnom iscrpla sva glupost i šarlatanstvo, ali ovo kad je došlo, ja sam se šokirao, ovo je još gore. Umesto da se penjemo, mi se stalno spuštamo. Oni zaboravljaju da su Srbi dostojanstven narod, da imaju ponos, te kajmakčalane, vojvode, ta čuda… Velika šteta, ali, ne znam šta tu pojedinac može da uradi, to sam video i u razgovoru sa Tasovcem, nema šanse… Ovo bre nije bilo otkad je veka i sveta, još od Srba-ameba…“
