Seka, deka, čabar

Nakon novih turbulencija u ekonomiji SAD, globalna tema je nova svetska ekonomska kriza za koju još uvek nismo dobili srpsku skraćenicu. Otkako gledam televiziju, vesti u Dnevniku JRT-a počinjale su izveštajem o ekonomskoj krizi. Branko Mikulić, pa Milka Planinc, pa Ante Marković, pa Deda Avram i sve tako do današnjeg dana. U socijalizmu se kriza eufemistički nazivala „nedostatak deficitarnih proizvoda“, pa „stabilizacija“ pa „hiperinflacija“, a danas „tranzicija„. Postojala je tendencija da se ekonomski problemi na televiziji odvoje od politike, ko bajagi to nema veze jedno sa drugim. Kada je svojevremeno uhapsilo „Babu“ u aferi Agrokomerc, bio sam u vojsci, pa su nam u obaveznom političkom informisanju govorili kako je to „politički problem“, baš kao i pisanje slovenačke „Mladine“ o ukidanju štafete mladosti. Nije ni čudo što se govorilo da je vojska škola života. Mi smo tada još uvek Agrokomerc poistovećivali sa kremipanima koje smo jeli za marendu. „Mladinu“ smo, doduše, morali da čitamo kriomice.

Kod nas se kriza pojavila kao SEKA (svetska ekonomska kriza), pa je postala DEKA (domaća ekonomska kriza), a Premijer je nedavno izjavio kako smo krizu prebrodili „na nogama“. Bilo kako bilo, svet se ozbiljno trese usled socijalnih i ekonomskih problema i samo budala može da pomisli kako to nema veze sa politikom.

Ono što je postalo upadljivo za iole pažljivijeg tv-manijaka, jeste neobično visok stepen cenzure, ne samo domaćih nego i svetskih medija kada su u pitanju socijalni protesti. Prvi put, mogu da konstatujem, kako su velike svetske medijske kuće mnogo rigidnije od naših, koje su sklonije da razumeju i prate socijalnu problematiku. Ovde se to takođe čini zbog političke demagogije, jer se sirotinjom lako medijski manipuliše.

U svetu stvari stoje još gore. Navešću tri primera iz potpuno različitih društava, gde se dešavaju veoma ozbiljne demonstracije ili previranja, a da mi zapravo nemamo pojma o pozadini tih događaja. U Siriji mesecima traju protesti koji su započeli sa talasom promena u arapskom svetu. Vlast je bila izuzetno brutalna, informacije koje probijaju blokadu su minimalne, a posledice za ovu zemlju mogu biti neverovatno ozbiljne. Do nas stižu snimci napravljeni mobilnim telefonima, vesti sa državnih medija i reakcije velikih sila. Ovakvu situaciju nedavno smo videli u Libiji, gde se konfuzija oko socijalnih i političkih protesta završila stranom intervencijom i raspadom zemlje.

Gotovo istovetan primer imamo u Izraelu, gde nedeljama stotine hiljada ljudi organizuju mitinge i pokušavaju da ukažu na velike ekonomske i socijalne probleme u zemlji u kojoj su razlike između bogatih i siromašnih bile najmanje u svetu. Taj jaz je danas ogroman, troškovi života su porasli, a Jevreji su baš kao i Arapi živeli u društvima gde se računa na društvenu solidarnost. Međutim, informacije o nemirima u Izraelu nedeljama su bile minimizirane u svetskim mrežama, jer je neko pomislio da se time ugrožava bezbednost jevrejske države.

Demonstranti su bili iritirani vestima koje su trajale desetak sekundi, mada je na šetnjama učestvovalo gotovo pola miliona ljudi. Istina je međutim neumoljivo paradoksalna – nama poznata iz nastave marksizma, ekonomija postaje osnova i izvor političkih turbulencija.

Primer Izraela i produbljenog jaza između bogatih i siromašnih dovodi nas i do trećeg primera kontrole informacija. Primer Britanije pokazuje da nagomilani ekonomski problemi i reakcije na siromaštvo pogađaju i najbogatija društva. U Evropi već odavno postoji izraz „četvrti svet“ za čitave delove društva u razvijenim evropskim zemljama koji su siromašni i neintegrisani. Ti klinci bez perspektive nedeljama pale London i ostale gradove pljačkajući sve što im padne pod ruku. Danas ovi nemiri nemaju artikulaciju jer svaki pomen socijalne pravde karakteriše se kao oživljavanje ideje socijalizma ili, daleko bilo, komunizma. Ukoliko pokažete razumevanje za bes sirotinje, preti vam opasnost da budete etiketirani kao neko ko podržava nasilje, što se desilo tamnoputom britanskom piscu Darkusu Hovu (Darcus Howe), kada su ga uključili u program BBC-ja.

Na kraju, ako mediji žele da opravdaju epitet „čuvara demokratije“, njihova obaveza mora biti potpuno informisanje o ekonomskim i socijalnim turbulencijama. Po pravilu, bunt siromašnih može jedno društvo da odvede ili u totalitarizam ili u socijalni dijalog, gde se teret krize pravednije raspoređuje na sve slojeve društva. Nažalost, to je onaj teži put kojim se po pravilu ređe ide.