Ako vam se desi da čim završite s čitanjem knjige poželite da je date nekom sa željom da i njoj/njemu bude dobro dok je bude čita(la)o kao što je bilo i vama, onda o toj knjizi više nema šta da se kaže. To je, prosto, dobra knjiga.
Ovakav uvod je napisan povodom knjige Ljubav hladnija od smrti, zbirke poezije Vladislave Vojnović (Povelja, Kraljevo). Da, to je ona ista Vladislava Vojnović koja je poznatija po romanima Princ od papira i Kozje uši po kojima je napisala i scenarija za istoimene filmove i TV serije, i Avram, Bogdan vodu gaze po kojem bi bilo šteta ne snimiti seriju, ali ne zato što Vladislava bolje piše prozu nego poeziju, nego zato što je ova potonja odavno manje javno eksponirana. Inače, tek da se zna, ona je pre Ljubav hladnija od smrti napisala i zbirke pesama Ženske junačke pesme, Lovac na grinje i PeeMeSme za koju je dobila Nagradu „Biljana Jovanović“.
Na naslovnoj strani knjige, ispod imena autorke i naslova, nalazi se autentična fotografija dvoje koji se ljube. Sede, čini se, na kauču i ljube se. Strasno. Sudeći po odeći, deluje da su iz šezdesetih. Da li bi me ovakva naslovna strana privukla da uzmem knjigu sa police u knjižari i prelistam je? Da, bi. Zato što je protivrečnost između surove poruke naslova zbirke i fotografisane strasti neodoljivo privlačna.
Naslov zbirke je naslov njene prve pesme. Preuzet je od prvog celovečernjeg filma Rajnera Vernera Fasbindera, zato što tačno formuliše emociju zbog koje se kaže „ne“ i misli „ne“ nečem što je bilo san, iluzija, privid i slično što misliš da postoji a u stvari ne postoji. Moguće čak i da nikad nije. Ta prva pesma je jedna otrežnjujuća pesma. Do te mere da moraš da se skloniš od knjige ne bi li pobegao od osvešćenja čija ti informacija uopšte nije po volji.
Do kraja knjige ima još četrdeset osam pesama. Sve su ili priča o nečem doživljenom, najčešće u prvom licu, ili ispovest. Ili kombinovano. Kao delovi razgovora sa nekim prisnim i bliskim i kome pričaš onako iz dna sebe (podrazumeva se da ih priča Vladislava), s namerom da tebi bude podnošljivije a da taj ko te sluša sazna o sebi ono što je potisnuo da zna i o čemu ne ume da napiše pesmu. Nekako zamišljam da je to razgovor žene sa ženom o prolaznosti, o braku, o ljubavi prema ocu, majci, mužu, ćerki – redosled je nebitan, o tebi i tvojoj majci i tvojoj ćerki, o onom što si mogla a nisi. Zamišljam i da su sagovornice možda približnih godina. A onda, kad sve pročitam, shvatim da nije važno ko s kim razgovara zato što su pesme pisane kao scene nekog filma, a film može da gleda svako kome je do gledanja.
To nije srceparajući film čak i kad priča o ljubavi koja nije uzvraćena onako kako zaslužuje, ili o mladosti koja nije znala da je samo mlada i ništa više, ili o nečem još nepravednijem i nedostižnijem. To je jedan film sa osmehom na kraju, posle kog, istina, ostane ukus tuge u duši, ali tuge koju ne možeš a da ne prihvatiš. To je ona tuga koju podrazumeva iskustvo kad dostigneš godine u kojima počneš da emituješ „svetlost kao one lažljive, ugašene zvezde koje glupa mladost gleda u toplim letnjim noćima sanjareći o koječemu nesvesna da već svetlosnim decenijama ne postoje“, kako piše, istina u stihovima, u pesmi O tempora, o mores!. To su godine koje ti izgledaju brojnije nego što ih ima zato što ti ćerka kaže „a ti me ne razumeš jer si stara“ (Posle svađe) kad pokušaš da je naučiš kako da joj bude bolje jednom kad dođe u tvoje godine, iako znaš da je pravu kad ti saspe „vidiš da si se mučila uzalud, sav tvoj štreberski trud i šta sad s njim, nesrećna si i nemamo para!“
Došlo je novo doba, i životno i globalno, i to bez poziva. „Kako se to desilo?“ prvi je stih pesme Sve što treba ili Razgovor sa sveticom zaštitnicom žena dok joj plačući palim sveću mada crkvu generalno ne počitujem. To je pesma o braku koji to više nije. I nije jedina u zbirci. U ovoj već pomenutoj: „kad bi on ćutao šta bih ja? Govorila bih, pa bih i ja zaćutala. Zašto? Zato što bi počela da mu pada glava, zadremao bi.“ Na kraju scene: „ja bih plakala, pa prestala, pa bih sama uradila sve što treba da rade muž i žena.“ Odgovor na pitanje da li tako može do kraja je „kad plačem mislim da ne može, kad radim mislim da može. Da li više plačem ili više radim? Znate, ja radim i dok plačem. Zašto? Zato što rad često zaustavi suze, a suze nikad ne otpočnu rad. Zašto više volim rad nego suze? Zato što rad šteti haosu, a suze su dangubljenje u kršu.“ Prihvatanje životne i globalne promene ima i tamo gde ono nije tema. Izroni na primer u pesmi čiji je naslov i njena tema – Od kad mi je otac umro u momentu kad osetiš da više nema nikog kome bi javila kad da te gleda na televiziji, pa priznaš: „ovi koji me gledaju svaki dan znaju me napamet, a ono što od mene već nisu čuli, podjednako ih ne interesuje.“
Osmeh na kraju filma od pesama koji je pomenut u pretprošlom pasosu je često posledica samokritike, samoironije i ostalih načina objektivnog sagledavanja žene/muškarca i njenog/njegovog života (vidi pesme Pitam ja vas, Ako bi neko mogao, Kokoške, Datum rođenja…), ali o tome samo toliko. Nema više mesta, a i ovo je bilo previše za tekst u kome je odmah na početku rečeno sve što je trebalo da se kaže o pesmama iz zbirke Ljubav hladnija od smrti Vladislave Vojnović.¶
