Privatno i javno

Za „Vreme“ iz Venecije

Umetnički direktor ovogodišnje Mostre Marko Miler je u selekciji filmova sasvim očekivano varirao između filmskih veterana i ostvarenja koja se mogu nazvati apartmin. Kao da nije hteo mnogo da rizikuje u godini kada već u oktobru dobija ozbiljnu konkurenciju u novopokrenutom filmskom festivalu u Rimu. Kažu da će ekstravagantna Venecija možda pokleknuti pred „ponarođenim Rimom“, u kome će glavni žiri činiti pedeset ljubitelja filma koji su za mesto u žiriju ozbiljno i javno konkurisali. Iako se tvrdi da država ne daje novac za Rim, predsednik Fondacije bijenala Dejvid Kraf kaže da ima dokaze da to nije tako. Marko Miler se ne petlja oko novca, ali komentariše izbor filmova za Rim: „Sve ono što su odbacili festivali u Kanu i Veneciji, pokupiće onaj u Rimu.“ Potezanje podataka da je Veneciju pokrenuo Benito Musolini možda je prejako, a mnogi tvrde da iza svega stoji medijski rat koji pobeđeni Berluskoni i dalje bespoštedno vodi. Celo ovo zamešateljstvo deluje malo isforsirano, ali svakako skreće pažnju javnosti i na jedan i na drugi festival, što možda i jeste krajnji cilj. No, bilo kako bilo, kako stvari sada stoje, nas ni u Rimu neće biti. S tim da u Veneciji nema nijednog filma sa bivših jugoslovenskih prostora, ako je to uopšte nekom za utehu.

Izgleda da je Marko Miler sasvim ispravno postupio stavljajući u prvi plan veterane i proverene. Ispostavilo se da su bar u prvoj polovini festivala bez daljnjeg isprednjačili Alan Rene sa Privatnim strahovima na javnim mestima i Brajan de Palma sa Crnom Dalijom, a da je jedno od najzanimljivijih ostvarenja predstavio Daren Aronofski sa svojim trećim igranim delom Fontana. Nije prošao nezapaženo ni povratnički holandski film Pola Verhovena Crna knjiga, dok je sve simpatije publike pobrao film Itana Houka Usijano stanje.

VETERANI: Alan Rene, „legenda svetske kinematografije“, ne posustaje – ovoga puta napravio je malo remek-delo. Njegova filmska studija karaktera Privatni strahovi na javnim mestima, rađena prema Ejkburnovoj komediji Srca, gotovo da deluje kao haiku. Film govori o jednom prodavcu nekretnina, fetišisti, njegovoj pomoćnici, bogomoljki sklonoj vatrenim seksualnim ispadima, prodavčevoj sestri usedelici koja sanja o čoveku svog života, barmenu potencijalnom homoseksualcu, i paru koji se više ne voli, a koji po svaku cenu pokušava da živi zajedno. „A sve ovo zato što svako od nas ima svoju vlastitu fantaziju o sreći, nesvestan da sreća i jeste u samoj fantaziji, a ne u konkretnom. Opsednutost time da se sreća realizuje je pak samo dokaz da ne postoji lek protiv želje da ne budemo sami“, kaže Rene. Izvrsna gluma Pjera Arditija, Andrea Disoljea, Laure Morante, Lamberta Vilsona samo je „šlag na torti“. Ne zna se ko je bolji.

No, savršenstvo u glumačkom smislu svakako je donela i Helen Miren u filmu Kraljica Stivena Frirsa, po scenariju Pitera Morgana, sa kojim je po drugi put radio. Pošto se oprobao radeći dokumentarac Dil o dolasku Tonija Blera na vlast, Morgan nije ni sanjao da će mu se lik Tonija Blera ponovo ukazati, ovoga puta kao junak filma Kraljica. Naime, Kraljica gotovo na dokumentaristički način beleži sedam dana po tragičnoj pogibiji princeze Dajane. U trenutku kada je poginula „Narodna princeza“, kako ju je Bler nazvao, ona nije više bila član kraljevske porodice, pa je njena sahrana trebalo da bude privatna, u porodičnom okruženju. Kraljevska porodica se povukla u Škotsku i zatvorila pred zahtevima javnosti da se princezi odaju sve dvorske počasti, a tek promovisani premijer Toni Bler shvatio je da je njegova dužnost da ubedi kraljicu da ne prenebregne zahteve naroda. Jedna od antologijskih scena ovog filma jeste ona u kojoj kraljica Elizabeta (Helen Miren) obilazi hrpe cveća pred Bakingemskom palatom u nedoumici da li da dozvoli javnu, državnu sahranu protiv svih dvorskih pravila na koju je Bler nagovara. „Satima sam gledala sve video-zapise o kraljici sa željom da skinem njen hod, način govora, kako nekog sluša ili ne sluša“, kaže Helen Miren koja bar za sada bez daljnjeg slovi kao najozbiljniji kandidat za nagradu za najbolju žensku ulogu ove godine u Veneciji.

Pravi glumački vatromet gledali smo i u filmu Crna Dalija, Brajana de Palme, koji je otvorio ovogodišnji festival u Veneciji. Ejron Ekhart i Džoš Hartnet predvodili su mušku ekipu, a žensku Hilari Svonk, Skarlet Johanson i Mia Kiršner, koje su blistale, naročito ova poslednja. Mia Kiršner, otkriće Atoma Egojana iz Egzotike, kod De Palme igra Elizabet Šort, poznatu holivudsku starletu koja je 1947. mučki i misteriozno ubijena.

ISKORACI: Najzanimljiviji iskorak koji smo dosad videli učinio je Daren Aronofski u filmu Fontana, njegovom trećem ostvarenju na koje se čekalo punih sedam godina. Za film je planiran budžet od 75 miliona dolara a snimljen je za 35.000, umesto Breda Pita i Kejt Blančet, glavne uloge tumače Hju Džekman i životna saputnica Darena Aronofskog Oskarom ovenčana Rejčel Vajs. „Neki ljudi se raziđu posle zajedničkog rada, ali evo mi smo opstali, čak imamo i bebu. Ja bih zaista bio počastvovan da ponovo radim sa Rejčel, ali u svakom slučaju ću se najpre obratiti njenom agentu“, kaže Aronofski. On ističe da je njegov film trožanrovski, i da je istovremeno ljubavna priča, akcija, i naučnofantastična priča. Junak filma Fontana je Teo, lekar, španski konkistador iz XVI veka, a zatim i astronaut iz XXVI veka, koji svim snagama teži da spase od smrti voljenu ženu obolelu od tumora i pobedi smrt. „Sve u mom filmu je verodostojno. Sve je trodimenzionalno, nema nikakvih animacija, kompjutera. Na tome smo insistirali i na toj vrsti autentičnosti smo radili pune dve godine“, kaže Aronofski.

Zanimljivo je bilo videti iskakanje iz klišea akcionih filmava o Drugom svetskom ratu koji je načinio Pol Verhoven u filmu Crna knjiga. Autor filmova Totalni opoziv, Robokap i Niske strasti, vratio se iz Amerike u Holandiju, „prazan i bez ikakvih emocija“, kako sam kaže. Poduhvatio se jedne naoko standardne priče o stradanju mlade Jevrejke koja pokušava da preživi u ratom okupiranoj Holandiji. „Ovo je akcioni film o vrlo ozbiljnim stvarima, o izdaji u redovima pokreta otpora, izdaji među nacistima pred sam kraj rata i o špijunki koja traga za srećom“, kaže Verhoven. Nema crno-bele podele likova, i sve je malo pomereno, a glavna glumica Karis van Uten u ulozi Jevrejke više je nego harizmatična.

Usijano stanje je treći igrani film Itana Houka. Tema je sasvim životna – prva ljubav, strahovi, dileme, trajanje, rastanak, patnja i bol. Dijalozi su prirodni, pitki, spontani. Sve je začinjeno štimungom sedamdesetih u kojima je junak priče bio začet. Lepe su i uloge Marka Vebera, Kataline Sandino Moreno, Laure Lini pa i samog Itana Houka, koji u filmu igra neodgovornog oca glavnog junaka. Film u Americi baš i nije imao mnogo uspeha jer deluje veoma autorski i veoma evropski. Njegov pohod na Evropu je počeo upravo ovde u Veneciji.

Zanimljivo je da je u konkurenciji za nagrade i japanski animirani dugometražni film Paprika Satošija Kona, što nije novina jer u tome Marko Miler sigurno sledi Kan. Uz to, Miler je poznati poklonik ne samo japanske kinematografije nego i animacije. Uostalom, Paprika, film o manipulaciji i kontrolisanju ljudskih snova oduševio je mnoge izveštače.

Mnogi izazovi tek slede, a od specijalnih zbivanja tu je dodela Zlatnog lava za životno delo Dejvidu Linču kao i premijera filmovane Čarobne frule Keneta Brane. Održana je i La regata historica, defile starih venecijanskih brodova Velikim kanalom, a 9. septembra u 17 časova biće otvorena izložba „Novi napori“, koja nas predstavlja na ovogodišnjem Bijenalu arhitekture u obližnjim Đardinima. Mnogo uzbuđenja u Veneciji ove jeseni.