Preživeti Ukrajin(k)u

Pod bledim svetlom sijalice od četrdeset vati, bore i senke na njegovim zgužvanim obrazima duboke su poput ožiljaka. Kako star izgleda. Kad sam bila mala, želela sam da je moj otac heroj. Stidela sam se njegovog dezerterstva na groblju, njegovog bekstva u Nemačku. Želela sam da je moja majka romantična junakinja. Želela sam da njihova priča bude priča o hrabrosti i ljubavi. Ali sada, kao odrasla, shvatam da nisu bili heroji. Preživeli su, to je sve.

Da je engleska/britanska literatura odavno ostavila za sobom devetnaestovekovnu monohromnost, da dugo već nije ekskluzivni posed belih anglosaksonskih protestanata (ili keltskih katolika) iole pažljivijim pratiocima prebogate ostrvske literarne scene notorna je stvar: niz pisaca vanbritanskog i vanevropskog porekla, od Salmana Ruždija i Kazua Išigura do Hanifa Kureišija i Zejdi Smit (da nabrojimo samo neke od najslavnijih), važan su deo onoga najboljeg što se na Britanskom ostrvlju danas stvara. Nije nimalo nerazumljivo što dobar deo tih „literarnih imigranata“ – ili pak potomaka stvarnih doseljenika – potiče iz zemalja Komonvelta. No, London je sve manje samo prestonica bivših engleskih kolonija, a sve više jedan od najviše tri ili četiri Glavna Svetska Grada, tih globalnih prestonica, nezamislivo dobro snabdevenih „kuhinja ideja“, što bi rekao Kiš misleći, doduše, na Večitog Rivala sa obale Sene… Zato će pisaca kao što je Marina Levicka (Lewycka) biti u engleskoj književnosti sve više – zbog čega ova svakako neće „izgubiti identitet“ (kako se priviđa „nacošima“ i ksenofobima, uvek i svugde), nego će, naprotiv, biti samo približnija onome što stvarni (difuzni, šareni, složeni, teško uhvatljivi) britanski kulturni identitet danas jeste.

Iako odrasla u Engleskoj, Levicka „vuče“ ukrajinsku porodičnu istoriju. Od takvih stvari – hoće se reći: od svake bitnije biografske začkoljice koja te čini različitim od Tihe Većine – čovek može da beži, ali teško može uistinu i da pobegne; zato je svakako bolja, pametnija, poštenija i pride još i produktivnija strategija da se to odmah lepo prizna – štaviše, da se roman prvenac napiše iz pozicije koju ne može zauzeti tek-makar-ko. Ne radi se ovde, dakako, o pretvaranju romana u autobiografiju sa izmenjenim imenima; ne, nego o tome da pisac koji se „objavljuje“ svetu i sebi i tom svetu ipak prevashodno duguje svoju priču, nešto u čijem je središtu ono što ga je formiralo, što ga je donelo na svet; i što samo on(a) može da nam ispriča. A vaskoliki rad mašte se valjda podrazumeva. Debitantski roman Marine Levicke Kratka istorija traktora na ukrajinskom (preveo Nenad Dropulić; Laguna, Beograd 2007) dobar je primer kako se to može uraditi, samo ako se hoće i ume.

Dve godine nakon majčine smrti, naratorka Nadežda i njena starija sestra Vera, posvađane na krv i nož, neočekivano dobijaju zajedničkog Neprijatelja, strašnog uljeza iz spoljnog sveta (da nevolja bude veća: iz njihove ukrajinske pradomovine) u vidu Valentine, odrešite i navalentne bujne slovenske plavuše koja je svojim strateški isticanim prsnim adutima posve začarala njihovog oca, nemoćnog, senilnog, ponekad upravo nebuloznog starca, kojem još samo erotska mašta radi kao u najbolje mladićko doba… Skromni udovac iz (u najboljem slučaju) srednje klase možda ne izgleda baš kao neka premija, ali ako dolazite iz totalno razvaljene Ukrajine ranog ili srednjeg tranzicijskog doba, onda vam stvari mogu izgledati drugačije… Sve u svemu, Valentina se zgranutim sestrama ukazuje na do tada besprekorno svetlom i plavom horizontu kao beskrupulozni predator, sisata ptica grabljivica koja je došla da očerupa njihovog oca (dakle, posredno i njih same…) i što pre ga smesti u grob, em zbrinuta, em slobodna kao… pa, onaj nešto pre u ovoj rečenici spomenuti oblik života. Jasno je, dakle, šta želi Valentina; ono što žele sestre jeste, naravno, da je u tome spreče, a kada im taj plan propadne – jer će se, jašta, otac njome ipak oženiti – da spasu što se spasti još može. A šta želi njihov otac? Oh, samo jedno: da poslednje svoje godine proživi zagnjuren u velike i tople sise; Levicka urnebesno, a ipak nekako „s razumevanjem“ karikira tu večito-infantilnu-mušku-seksualnost, zarad koje su i pametniji od jednog sovjetskog, pa posle britanskog inženjera umeli da sfućkaju i sopstveni život, a kamoli nešto keša, nekretnina i pokretnina…

Obrni-okreni, zaplet ovog romana je „trivijalan“, a ni rasplet neće biti suštinski drugačiji. Sve je to već viđeno toliko puta, na raznim mestima i u svim epohama. Pri tome, Levicka svakako nije Vrhunski Spisatelj po nekoj uobičajenoj akademskoj meri: verovatno je ni ubuduće neće odviše često trpati u istu ligu sa, štajaznam, Mekjuenom ili Greemom Sviftom. Pa opet, Kratka istorija traktora na ukrajinskom lako i šarmantno prevazilazi merila i standarde književne konfekcije, ne samo zahvaljujući pukom komičkom daru spisateljice (a ovaj je nedvojben), nego i onoj vrsti pronicljive duhovitosti koja ume na zavodljivo „lak“ način da pretrese/protrese niz kulturalnih stereotipa koje ljudi (i to ne makar koji: intelektualci, bre!) vole da gaje o sebi i drugima. Recimo, način na koji Levicka prikazuje preobrazbu Nadežde, deteta kontrakulture, pripadnice „srećne generacije“ koju su mimoiošli i ratovi, i represija totalitarizma, i nemaština, jedne „leve liberalke“ koja sa sigurnog komandnog broda svog gotovo-pa-luksuznog života drži da je nehumano bilo kako ograničavati imigraciju jer, bože moj, „ljudi imaju pravo da žive gde žele“ u ljutu guju koja će i sa policijom i imigracionim vlastima zdušno sarađivati samo da nekako vrati Valentinu tamo odakle je došla, uistinu je razgaljujući prikaz onog, oh, tako neretkog raskoraka između načelnih proklamacija i sure životne proze.

O onom „večitom malograđaninu“ koji čuči u svakome od nas, i javi se krešteći do neba kad neko „ugrozi“ naš komfor, Levicka, dakle, neće ostaviti mesta za bilo kakve iluzije. S druge strane, ni Valentina kao personifikacija poplavnog talasa istočnoevropskih pridošlica neće biti demonizovana, ali bogme ni idealizovana: ona nije Zlo Sa Strane, ali ni Čedna Sirotica kojoj treba sućutno dati sve što zatraži, nego naprosto osoba koja se za sebe i svog sina bori onako kako zna, koristeći ona sredstva koja su joj na raspolaganju ne bi li ostala u zemlji na koju, čak i kad je već uveliko u njoj, gleda „plakatski“ idealizovano, kao na mesto gde su svi bogati i srećni (nešto kao kapitalistička verzija virtuelnog CCCP iz filmskih žurnala!), pa je otud „pravedno“ da deo toga dospe i u njene ruke. I zašto li joj samo te proklete ukrajinsko-engleske babe to pokušavaju da otmu?!

Dobro, ali otkud traktori u ovoj priči? U pauzi svojih nevolja sa Valentinom, otac ispisuje svoju kratku istoriju tih poljoprivrednih pomagala, iza koje se zapravo pomalja prava priča, ona o Ukrajini dvadesetog veka, zemlji velikih nesreća, pomora, gladi, osvajanja, zemlji koju – najblaže rečeno – nisu mimoišli ni Hitler ni Staljin. Ovu tragičnu (i)storiju Levicka nenametljivo i s merom „odmotava“ kroz niz ekskurza u prošlost Nadeždine porodice; pri tome, ni „stara otadžbina“ ni Ukrajinci nisu tek idealizovane Večite Žrtve Drugih: Levicka će se, kao uzgred, s ultrapreciznim satiričnim nervom podsmehnuti i samosažalnom ukrajinskom nacionalizmu i etnopuritanizmu, recimo, onom jezičkom.

Svi su likovi koji defiluju ovim romanom podvrgnuti oštroj vivisekciji; pa opet, Levicka nije „hladna“ prema njima, naprotiv. Što bi se reklo: sve im se prašta, ništa im se ne zaboravlja… Tako se nekako, u tom duhu, i okončava intriga ovog čitkog i duhovitog delceta koje najavljuje spisateljicu koja ima šta da kaže, a zna i kako da to učini. Kao priča o dvema tako različitim zemljama, kao humorno-setna oda starosti i prolaznosti, ali i Životu koji se ne da, nego se odupire i bori, makar i na način koji spolja izgleda nedostojno ili smešno, i kao inteligentno provučen traktatić o relativnosti upotrebljivosti Visokih Načela u strazu sa užasima Istorije, baš kao i sa „sitnim ljudskim slabostima“, Kratka istorija traktora na ukrajinskom jedno je od lepših osveženja ove godine. Kad dobro pogledaš, može jedan „Džon Dir“ da bude više seksi od audija ili mercedesa!