Zaboravio sam početak, odlazak, put i dolazak.
Neumrli Pjer Loti.
Tuča
Pred Teslom se opasno iskezilo jedno lice. To lice je uklonio pesnicom. Bolni udarac palice mu je paralizovao rame. Tesla se okrenuo, udarivši nogom postrance i pomeo mornara. Rukom dužom od pendreka, pomerio je nos drugom mornaru. Neko ga je gurnuo. Tesla je udario temenom o zid. Ljudi oko njega postali su vijoreće krpe svetla i senki.
„Mir!“, viknuo je kapetan.
Izvadio je pištolj i:
Bang!
Zaraćeni ljudi na palubu su se ukočili u vakuumu posle pucnja.
Kapetan je viknuo:
„Kako je ovo počelo!?“
Ličani
„Sigurno me je jedan u gužvi pritisnuo i zamajavao dok me je drugi džepario“, objašnjavao je Tesla. „Sve su odnijeli. I brodsku kartu i novac.
„Pa kako si ušao na brod?“
„Bilo je mjesto rezervisano pod mojim imenom. Niko nije došao. Pustili su me.“
Dvojica krupnih Ličana su slušala sa saosećanjem. Predstavili su se prezimenima:
„Baćić.“
„Cvrkotić.“
Zatim su se zagrlili i izjavili:
„Dvije ličke vojvode.“
Treći, mršav šesnaestogodišnjak, pružio je pronalazaču ruku i prošaptao:
„Stevan Prostran.“
Brodska sirena je zaurlala. Luka se udaljila i postala plava maketa. Putnike je prskao vodeni prah. Oni su bacali ogriske voća galebovima.
„Odakle si?, upitao je Tesla Stevana, brišući lice.
„Iz Rastičeva.“
Teslin izraz se nije promenio.
„Kod Velike Popine“, objasnio je mladić.
„Ne znam“, rekao je Tesla, „Moj otac bi znao.“
Upitao je Ličane šta će raditi u Americi.
„Što i drugi“, rekli su Baćić i Cvrkotić.
Jedino je Stevan Prostran izgledao pogružen. On je ispričao priču o nekakvom Ličaninu koji se iskrcao u njujorškoj luci. Kako se iskrcao tako se sneveselio.
„Đe je sjeo tu je i ostao“, pričao je mladić čudeći se. „Neko vrijeme su mu naši pomagali, a poslije otišli svojim putem. A onaj ‘đe je u luci sjeo tu je i umro. Tako ću ti možda i ja“, završavao je melanholično Prostran.
„Nećeš Stevo“, zagrlili su ga drugovi.
Stevan je nepoverljivo mahao glavom.
U njegove uši su šaptali strah i nada. U šta da veruje? S jedne strane, crni rudnici i urlajuće peći pretili su da popiju njegov život. S druge strane, sjale su zlatne mogućnosti bogatstva. Svetlooki mršavko se najposle osokolio i pričao Baćiću, Cvrkotiću i Tesli o svojim velikim planovima. U Americi će ostati jedno pet do sedam godina. Onda će zemlju kupiti u Lici.
„Zemlju nek rade braća“, ozario se Prostran kao dete, „a ja ću sebi otvoriti kafanu.“
„Kako će ti se zvati kafana?“
„Kod Amerikanca! Cijeli dan ću sjediti pred svojom kafanom i čitati novine.“ Prostran prelista imaginarne novine. „Narod će prolaziti i govoriti ‘dobar dan gazda Stevo’. Nekom ću reći ‘dobar dan’, a nekom neću.“
„A što vi idete u Ameriku?“, pitao je Tesla Baćića i Cvrkotića.
„Čitavo selo ima jedan češalj“, potmulo se nasmejao Cvrkotić.
U objašnjenjima seljaka reč „nema“ se ponavljala u različitim kombinacijama. Nemaju djeca. Nemaju stari. Nema za porez.
„A zašto ti ideš?“, pitali su.
Saturnia
Celog dana, Tesla se navikavao na svoju kabinu. Cele noći je budan slušao rad brodskih mašina.
Kad je brod zlokobnog imena Saturnia isplovio na otvoreno more, nastalo je uzbuđenje na palubi. Jedna francuska starica se molila za duše utopljenika. Majke su sušile rublje uz ogradu. Brod je počeo da se ljulja. Neko dete se neutešno rasplakalo i kapetan je predložio davljenje kao najekspeditivniji metod akcije.
Jutro je počelo provalom oblaka. U šumi valova gubio se pljusak kiše. Tog dana Tesla nije izlazio na palubu. Razgovarao je u salonu sa kapetanom, čije je ime bilo Klod Rua. Rua je pozvao mladog inženjera na ručak. Pio je onako kao što piju umorni ljudi i pitao ga o mogućnosti upotrebe telefona na brodovima. Za večerom, škotski inženjer ih je ubeđivao da je svojevremeno bilo lepše putovati jedrenjacima. Mrzovoljna supruga bankara iz Liona šapatom je instruirala ružnu kćerku, nalik na noja. Sa njima je večerao i češki violinista koji se nadao poslu u njujorškoj operi. Čeh se dohvatio teme, za Teslu nimalo zanimljive – spiritizma.
„Postoji vodopad na granici ovog i onog drugog sveta“, objašnjavao je Čeh devojci nalik na noja.
Za doručkom je opet pričao o fotografijama duhova i snova i o otiscima „ruku“ u vosku.
„A da li znate za pesme duhova koje je prikupio spiritualist g. Žober, predsednik suda u Karkasonu?“
„Ne!“, odsekao je Tesla i izašao.
Odlučio je da se mane pripadnika „obrazovanih klasa“ i da više vremena provodi među „opasnim klasama“, naime sa Stevanom Prostranom i drugim Ličanima.
„Prvi put sam vidio more i prepoznao ga“, uzbuđeno mu se poveravao Prostran, u vetru na palubi.
Na brodu je Tesli bilo hladno jer nije poneo dovoljno odeće. Ali, poneo je knjigu pesama i plan za svoju leteću mašinu. U potpalublju je putovalo najviše francuskih Alzašana. Dve svetlooke žene su gledale u daljinu. One su putovale nepoznatim verenicima. Baćić je u njihovom prisustvu vrteo brk. Prostran je gledao uplašenim očima, čas oduševljen američkom budućnošću, čas užasnut njome. Putnici su se molili bogovima jučerašnjice da im pomognu i sutra u Americi. Grupa Baskijaca je dežurala nad svojim zavežljajima. Bili su tu neki Italijani iz Nice i čak nekoliko porodica poljskih Jevreja. „Skitnice koje svoje živote bacaju kao kocke“, tako je Polifem nazvao Odiseja i njegove prijatelje.
Kako je počelo?
Trećeg dana, kiša je prestala, ali je vetar besneo. Brod se propinjao i treskao sa valova. Mnogo ljudi je povraćalo. Zadah u potpalublju je ubijao. Mornari su gonili seljake napolje gde je vetar rezao uši. Ipak, neko je izvadio harmoniku veliku kao dlan. Pratio ga je svirač na češlju. Tesla je pomislio da će zasvirati setnu pesmu, u kojoj je sve izgubljeno unapred i zauvek. Zasvirali su veselu. Pete igrača počele su da kucaju po daskama. Neke žene su zapevale pačjim glasovima. Putnici su zaigrali na vetru. Baćić i Cvrkotić nisu igrali, ali su sukali brkove u blizini Alzašanki koje su putovale nepoznatim verenicima. Ove su obarale pogled. Mornari su kezili zube i vrteli se oko žena. Divlji mornari su bili prosci za svaku zabrađenu Penelopu. Jedan je dohvatio Alzašanku oko struka. Baćić ga je gurnuo. Sa divljim osmesima pritrčalo je još mornara. Veliko je zadovoljstvo mlatiti nemoćnu rulju. Ovoga puta nije bilo tako.
„Udri!“
„Drž’!“
Na brodu je nastala opšta tuča. Nekoliko noseva je slomljeno. Posle tuče kapetan Rua nije zvao Teslu na ručak.
Istina
Gomila je praznooko zurila u vrtoglavo nebo sa belom rupom u pravcu Amerike. Mnoštvo kačketa i marama se zbog nečega iskupilo na palubi. Posle uvodnog iskašljavanja hromi Baskijac im je ispričao priču koja pripada svim narodima, staru priču o istini:
Pošao mladić u svet da traži Istinu. Tražio je preko sedam gora i sedam mora. Pitao je sunce, pitao je mesec, pitao je vetrove. Troje je gvozdenih cipela iscepao i najposle je našao.
Istina beše stara i ružna.
Mladić je ostao sa Istinom tri godine. Ona ga je naučila
mnogim stvarima. Došlo je vreme da se rastanu. Na rastanku, Istina ga je upitala:
„Hoćeš li da učiniš nešto za mene?“
„Hoću„, obećao je mladić.
„Kad se vratiš među ljude i kad te pitaju o meni, reci im da sam mlada i lepa.“
Tamo sobarice imaju sobarice
Dan pre dolaska pojavila su se jata morskih lastavica.
„I galebovi su se vratili“, uskoro je uzviknuo neko.
Najposle su ugledali luku. Pred njima je bilo hiljade dimova. Hiljade krovova. Pred smiraj stvari su na sunčevu svetlost odgovorile unutrašnjom svetlošću. Najlepše su se ozarile zgrade od crvene cigle. Pri pogledu na luku utihnuli su vavilonski jezici i esperanto – plač dece.
Šeširi i marame na palubi su se digli da to vide. Svaki seljak je bio epski heroj, svaki je bio Eneja. Američki vetar im je liznuo lica. Vetar je nad glavama nosio galebove.
Granitna lica Baćića i Cvrkotića i uplašeno lice Stevanovo zajedno su gledali sure konture Menhetna. Svetski narod je zurio u Ameriku. Zurili su oni koje neko čeka i koje niko ne čeka, oni koji će se vratiti i oni koji nikad neće.
„Isuse i Marijo, gde smo mi?“, šapnula je neka žena.
Vašljivi narod je mirisao na selo. Narod je bio uplašen a hrabar. Narod je žudeo za onim čega se bojao.
Menhetn!
Tamo ujak Žil spava na madracu i svaki dan jede meso i beli hleb, baš kao milioneri. Tamo ništa nije isto majko. Tamo ništa nije isto oče. Tamo pucaju leđa od rada. Tamo i sobarice imaju sobarice.
Menhetn su gledale najtužnije oči, u njima nada i zebnja. I bespomoćnost: ovo je preveliko. Ovo je sudbina.
